(Kamenko M. Marković) PAOLO KALJARI VERONEZE – RASKOŠNI CVET VENECIJE

Izvor: Niški portal | 07-Sep-2020 | 09:30

Mletačko slikarstvo dalo je dubljih umetnika od Veroneza, ali kad je u pitanju prikazivanje života Venecije, sjaja i ponosa njenog gospodstva, Veronezovo ime nameće se ispred svih njenih majstora, ne izuzimajući ni Ticijana. Mada nije bio Ticijanov učenik, ovaj ga je smatrao svojim naslednikom.

Genijalni majstor venecijanskog slikarstva u aranžiranju kompozicija s velikim brojem figura bio je Paolo Kaljari (1528-1588) koga su svi zvali Veroneze jer je došao iz Verone. U Veneciju je došao kao formiran slikar, oko 1554. godine. Rodio se u porodici umetnika, otac mu je bio skulptor, pa je započeo učenje skulpture u očevom ateljeu, ali kako ga je boja više privlačila, napustio je vajarstvo i prešao u atelje Antonia Badile, slikara koji je bio na dobrom glasu. U Venerciji su, u  vreme njegovog dolaska, već radili Jakopo Robusti Tintoreto (1518-1594) i Paris Bordone (1500-1571), a Večeli Ticijan (1477-1576) je bio u punoj  snazi i aktivnosti. Kraj takvih majstora trebalo je, osim talenta i hrabrosti, još i mnogo istinske originalnosti da bi im čovek mogao postati takmac.

On je, držeći se tradicija Veronske škole, doneo mletačkoj umetnosti paletu sa  novim tonovima, svetlijim, lakšim i istinitijim, sličnim onima koji su treperili u sunčanoj atmosferi Venecije. Ta paleta, u kojoj se naročito pamte akordi srebrnastih nijansi i azura, predstavlja jednu od važnijih odlika po kojima su se njegove slike razlikovale od njegovih savremenika, naročito onih kojima je topla, zlatna potka ticijanovog kolorita izgledala kao neka zakonitost.

I pored toga što nije  bio rođeni Venecijanac, on je sa Venecijom toliko srastao,  da je postao jedan od najmarkantnijih predstavnika venecijanskog života i venecijanske umetnosti. Veroneze je prikazao život Venecije; sjaj, raskoš i ponos njenog gospodstva. U doba kada on stvara, politički značaj i trgovačka moć Republike pripadali su već prošlosti, ali je spoljašnji  blesak negdašnjeg starog gospodstva ostao, a svečanosti i raskoš još su se povećavali; izvestan prizvuk strane, španske ceremonijalnosti, sa političkom prevlašću Španije, prodro je i u spoljašnje forme italijanskog života, u modu i manire. Veronezova dela su odraz tog stanja. Ona su pozna apoteoza venecijanske slave, njenog bogatstva, njene moći, njene vlasti nad morima.

Sa ogromnom stvaralačkom maštom, slobodom i lakoćom u potezu četkice, slikao je   on svoje dekorativne kompozicije po vilama i crkvama. Najpoznatije medju njima su  dekoracije radjene za manastirske trpezarije –„Tajne večere“, koje nemaju ničeg biblijskog ni religioznog već sa radošću slikaju savremeni život Venecije: bogate trpeze, mnogo elegantnog sveta, skupocene stvari i odeću, velike pse i crnce.

Kao što su pre njega slikari grupisali na Tajnoj večeri oko Hrista apostole, Veroneze je na svojim prostranim slikama stavljao pored Hrista čitave mase ljudi, svoje savremenike: kneževe i patricije, gradjane, lepe, plavokose žene, sluge, vojnike, muzičare i kepece. Samo, to više nisu bile grupe u jednostavnim, portretskim stavovima, kao na freskama Domenika Girlandaja  (1449-1494) na primer, već se cela ta raskošna gomila talasa u žagoru i pokretu. U čitavoj istoriji slikarstva ne mogu se naći mase bolje ustalasane od tih Veronezovih skupova. Svoje ličnosti on je okupljao oko bogatih trpeza, na gozbama predstavljenim kao da se odigravaju u blistavim tremovima venecijanskih palata, onakvih kakve su u istinu i bile, sa  stubovima i arkadama Sansovinove i Paladijeve arhitekture, koju je on prilagodjavao svojim potrebama da bi celoj toj ustalasanoj vrevi dao stabilan i čvrst okvir. Raskošna svila i brokat, zlatno posudje, biseri, mermerna stepeništa i balustrade oko kojih se veru sluge i devojke raskošne lepote, poneki mali paž, luksuzni hrtovi,-- sav taj  basnoslovni luksuz i obilje blista i treperi u svetlom tonalitetu belog zlata, sa beskrajno finim prodorima lakog, u srebru okupanog neba, neba na kome se belasaju tornjevi i siluete udaljenih palata.

Karijeru slikara u Veneciji, Veroneze nije započeo ovim raskošnim gozbama. Čitavu jednu deceniju, počev od 1555, on je slikao plafone, oltarske i zidne dekoracije u crkvi Svetog Sebastijana. Tamo je naslikao divne scene iz legende o „Esteri“, „Krunisanje Bogorodice“ i „Hristovo krštenje“, da pomenemo najznačajnije.  

Uopšte uzev, religiozno  Veronezovo slikarstvo kipti od čiste profane inspiracije, od elemenata luksuza, od bezbrižne radosti, elegancije i naslade bogatim životom. Tako je on i svetu Katarinu opremio sasvim ovozemaljski kao bogatu i lepu damu za njeno mistično venčanje sa Hristom  (Crkva  sv. Katarine, Venecija). Prečista devica Marija je po telu, i po gestu, i po odeći jedna divna dama plavokosa patricijka, luksuzni andjeo vesnik, koji doleće, sav sija i šušti u svili. To je slikarstvo gde nema ni traga religioznom osećanju. Za Veroneza su život i radost bili neodoljivi, jedini dostojni njegovih kolorističkih simfonija i ma kakav siže bio, on je morao proći kroz njegove riznice zlata, bisera, svile i mramora da bi došao na scenu.  Dekorativni elemenat igra u Veronezovom slikarstvu mnogo važniju ulogu nego kod Večeli Ticijana. 

Šestog juna 1562, benediktansko bratstvo San Djordjo Madjore, potpisalo je ugovor sa Veronezom u vezi sa izradom slike „Svadba u Kani“. Veroneze je bio omiljeniji slikar od Tintoreta, pa je srazmerno tome, i njegova nagrada bila veća. Za taj rad je dobio tristotine dvadeset i četiri dukata, i bačvu vina, pored hrane za vreme slikanja. I Veronezova slika, kao i Tintoretova, rdjena je uljem na platnu, samo što je mnogo veća: visoka je preko šest i po metara, a široka skoro devet metara. Isporučena je 8. septembra 1563.  kada je Veroneze imao četrdeset i jednu godinu. 

On i Tintoreto su dugo bili prijatelji, iako su im se naravi uveliko razlikovale. U njihovim koncepcijama „Svadbe u Kani“ odražavaju se vidno suprotnosti njihovih ideala. Tintoreto je duboko zaokupljen duhovnim značajem svoje teme. On se trudi da vaskresne istorijsku istinu. Veroneze za takve stvari nije mario. On je nameravao da očara svoje pokrovitelje šarolikim sjajem svetovne raskoši. Njegova  svadba je pravi karljevski pir. Niko ko bi ga video ne bi uopšte pomislio da je  na takvoj  gozbi ponestalo vina. Još manje budi pomisao na čudo, ako ostavimo po strani čudesnu  stvaralačku moć samog umetnika.

Delo starijeg umetnika nije ni najmanje uticalo na Veroneza. Kompozicija izrazito je njemu svojstvena. Istu  tu individualnost pokazuje i njegova paleta. Njemu je manje stalo nego Ticijanu i Tintoretu da njegove slike stvore utisak dubine i čvrstine; ali, stoga dobija u jasnoći što god time izgubi u dubini. Dok je Ticijanova i Tintoretova svetlost zlatasta, Veronezova je  hladna i srebrnasta. Nemoguće je izraziti  rečima utisak nežnog sjaja koji lebdi nad svakim kvadratnim santimetrom njegovog ogromnog platna, zračeći bezbrojnim  tananim prelivima ružičastog, safirnoplavog, narandžastog, ljubičastog, poput limuna žutog i bisernosivog.

Čoveku se čini kao da su svi tonovi koji  se mogu zamisliti upotrebljeni u ovom veličanstvenom delu, koje je genijalni Pol Sezan opisao kao „zračenje i apoteozu boje, toplu harmoniju, bezdan u kome se pogled gubi, blaženstvo u boji“. 

Veronezova „Svadba u Kani“ nalazila se je medju umetničkim delima koje je Napoleon poslao kao ratni plen u Francusku, posle rata u Italiji, 1799. godine.  Ona se od tada stalno nalazi u Luvru.

Slikarska plodnost Paolo Kaljari Veroneza bila je tolika da je teško odabrati makar neznatni deo njegovih radova. Zna se da je u dva navrata radio u Duždevoj palati u Veneciji, prvi put 1553, a potom po požaru 1577, kada je „prekrio“ zidove i plafone mnogih sala prostranim kompozicijama mitološke, alegorijske i istorijske sadržine. Od velikog broja tih divnih slika, da spomenemo samo neke: „Venecija izmedju Pravde i Mira“, „Sveti Marko kruniše Vrline,“ i remek- delo „Apoteoza Venecije“, koje se smatra obrascem njegovog trijumfalnog i alegorijskog stila. Ova slika koncipirana  je kao ovalni otvor u plafonu, kroz koji se vide u svetlosti neba prebogati, izvijeni stubovi jednog trema kako paraju oblak. U oblaku, na prestolu koji predstavlja tvrdjavu, sa skiptrom u ruci i ogrnuta kraljevskim plaštom, caruje Venecija, zlatokosa lepotica, vladarka kakvoj nema ravne. Božanstva Pravde, Obilja, Lepote, Svetske trgovine, Mira i Vojničke slave, posedale kraj njenih nogu, služe njenoj moći, a Slava je kruniše svojim vencem. Pod njima, patricijke i vlastela naginju se sa balkona palate da  sagledaju njeno slavlje, a sasvim u dnu slike, kako veličanstveni završetak te vizije, ispred kamenog Lava Svetog Marka, izmešani su narod i vojska Republike, i  konjanici koji će duž morskih obala silom svog oružja nametnuti njenu volju.

U Vili Mazer, koju je sagradio arhitekta Paladio, Veroneze je ukrasio svojim lakim i poetičnim freskama mitološke sadržine. Bogovi i boginje sa Olimpa, koji su tamo naslikani, veoma liče na Venecijance. Po nošnji i ukrasima oni  izgledaju  vrlo savremeno.

„Oplakivanje Hrista“ (Sankt Peterburg, Ermitaž) je najbolja od svih  očuvanih varijanti kompozicija Oplakivanje Hrista, sa tri do četiri figure.

„Gozba u domu Levijevih“ (Venecija, Akademija), izazvala je  buru komentara u najlepšem i najveselijem gradu na svetu. Uprkos činjenici da se Republika ponosila svojim nezavisnim stavom prema crkvi, koji je sažet u frazi  “prvo smo venecijanci pa posle hrišćani“, Veroneze je zbog ove slike pozvan pred inkviziciju. A sve je počelo ovako.  Bogato bratstvo dominikanaca crkve Svetog Kanipola naručilo je za njihovu trpezariju sliku  „Gozba u domu Simonovom“. Veroneze se latio posla. Kad je slika bila gotova, ispostavilo se da je izostavljena glavna figura Marije Magdalene. Ali su naslikani lakrdijaši, psi, paževi, dvorska budala s papagajem,  nemački halebardisti, pijanice, čovek kome krvari nos, jedan od  apostola koji viljuškom čačka zube, gomile bogato ukrašenog posudja i paladijevska arhitektura, ukratko sva ona raskoš koju je umetnik znao da dočara blistavim bojama i bujnim formama da bi izrazio ljudsko uživanje u materijalnim  radostima.

U subotu, 18. jula 1573. godine, Paolo Kaljari Veroneze je stao pred Sveti sud, i odgovorio na 28 postavljenih pitanja. Kad su ga pitali za zanimanje, odgovorio je: „Ja izmišljam i crtam figure“.    

Na pitanje: „Da li Vam je  iko naručio da naslikate  na toj slici Nemce, budale i slične stvari“? Veroneze je odgovorio: „Ne, Gospodo. Ali mi je rečeno da sliku ukrasim onako kako mi se čini da će najbolje biti, a video sam da je velika da tu mogu da stanu mnogi likovi“.

Na pitanje:“ Znate li  Vi da je u Nemačkoj, i drugim mestima zaraženim jeresi, običaj da pomoću raznih slika punih skarednosti, i mnogih takvih izmišljotina, ruže i omalovažavaju Svetu katoličku crkvu, i da opakim učenjem poučavaju glupake i neznalice“?

Veroneze je odgovorio:“ Gospodine, to je zaista zlo. Pa ipak moram da ponovim ono što sam rekao, da sam prisiljen da idem stopama većih od mene“.

Na pitanje: „Šta su to učinili oni veći od Vas? Zar, možda, ovakve stvari“? 

Veroneze je odgovorio:“ U Papinoj kapeli u Rimu je Mikelanđelo naslikao Gospoda našega, Isusa Hrista, njegovu Majku, sv. Jovana, sv. Patra i Nebeski svod, sve nage, čak i Bogorodicu, i to u stavovima koji ne izazivaju poštovanje.“

Na pitanje: „Zar Vi ne znate da pri slikanju Strašnog suda, za koji se pretpostavlja da na njemu nećemo imati odela, nema potrebe slikati delove odeće? Ali na tim prilikama nema ničega osim onog što je duhovno—nema budala, pasa, oružja niti sličnih lakrdija. I zar Vi mislite da taj primer ili neki drugi dokazuje da  je dobro što ste svoju sliku slikali na taj način, i smatrate li da je slika prtistojna i da odgovara nameni“?

Veroneze je odgovorio:“ Svetli gospodine, neću da je branim, ali je moja namera bila da radim dobro. Ja o toj stvari nisam mnogo ni mislio, verujući da ne radim ništa loše, utoliko pre što se likovi tih lakrdijaša nalaze daleko od mesta na kome sedi naš Gospod.“

Kad su ove reči bile izrečene, sudije su odlučile da umetnik mora da popravi svoju sliku i roku od tri meseca od dana kada mu je to saopšteno, a u saglasnosti i mišljenjem i odlukom Svetog suda, i sve o trošku Paola Kaljari Veroneza.

U zlatno doba Venecije ljudi su shvatali umetnost, te se ništa nije  desilo Veronezu. On je problem rešio na taj način što je sliku prekrstio u „Gozba u domu Levijevom.“  

Medju značajnija Veronezeova dela ubraju se: “Otmica Evripe“ (Venecija, Duždeva palata), „Večera u Emausu“ (Pariz, Luvr), „Pronalaženje Mojsija“ (Madrid, Prado), „Dijana“ (Sankt Peterburg, Ermitaž). Ova slika, nevelika po dimenzijama, 28 x 16 cm., daje savršenu predstavu o visokoj renesansi Paola Kaljari Veroneza. Lik  rimske boginje, smešten u naslikanom udubljenju, izradjen je i istaknut veoma plastično, a u isti mah kao da je obavijen svetlim vazdušastim velom. Kolorit slike odredjuje efektni akord koji daju zlatna boja kose, nežnonarandžasta boja odeće, čitava skala svetlosivih preliva u udubljenju što podseća na boju slonovače. Po nekim kolorističkim detaljima, ona kao da najavljuje Žan Antoana Vatoa.

Od Veroneza nije ostalo mnogo samostalnih portreta. Ali i od tog nevelikog broja oni se  smatraju zajedno s Ticijanovim i Tintoretovim portretima kao najlepši primerci mletačke portretne umetnosti te epohe.

Izuzetna stvaralačka produktivnost Veroneza, naravno, bila je moguća samo uz učešće jednog velikog ateljea, sa mnogo pomoćnika. Veronezu je pomagao njegov brat Benedeto, koga je portretisao  na Luvrskoj „Svadbi u Kanu“, kako ispija pehar, i njegov ortak Zeloti slikali su zajednio  sa njim, kopirali ga i imitirali. Veroneze je bio oženjen ćerkom svoga učitelja Antonija Badile. Iz tog braka imao je dva sina, Gabiela i Karleta, koji su bili slikari i radili su zajedno sa  Veronezom.

Smrću Paola Kaljari Veroneza okončan je XVI—zlatni vek venecijanske umetnosti. Mlečani su bili srećni i izbegli su akademski eklektizam, koji je, posle cvetanja rimske škole za vreme Rafaela, učinio kraj velikim  slikarskim školama u Italiji.

Komentari
0
Pošalji komentar
yLW B4d
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: