(Kamenko M. Marković) PITER DE HOH - SLIKAR OPČINJEN ŽANROM

Izvor: Niški portal | 30-Oct-2020 | 09:26

Kao slikarska tema, žanr je bio dosta redak pre nego što su ga nizozemski majstori sedamnaestog veka Piter de Hoh, Jan Sten, Gerard Terborh i Jan Vermer (da pomenem najznačajnije) ne samo učinili popularnim nego i digli na zavidnu visinu umetničkog postupka. Dva najveća nizozemska majstora žanra Piter de Hoh i Jan Vermer živeli su u Delftu, bili skoro vršnjaci i nijedan od njih nije dočekao dublju starost. Mada je njihova umetnost različita, ona ima i jednu zanačajnu dodirnu tačku; princip da se iz slike odstrani svaki size, svaka anegdota i da se pažnja usredsredi samo na problem slikanja.

Žanr- slikarstvo je rod koji je u Nizozemskoj bio naročito prisan. U scenama iz svakodnevnog života, iz društva, iz porodičnog kruga, gledanim bez potenciranja, bez patosa, trezvenim očima kojima je stvarnost dovoljna kao predmet slikarstva i koje tu stvarnost pažljivo posmatraju, uživaju u njoj i iz nje srpu forme i boje - nizozemski duh je pronašao ono što je njemu najbliže. Žanrom su se bavili slikari u svim nizozemskim gradovima, a sa najviše uspeha oni u Harlemu i Lajdenu. U Harlemu, slikari pod neposrednim ili posrednim uticajem Fransa Halsa, stvorili su, još vrlo rano - oko 1620. godine, žanr -slikarstvo u kome se najčešće  pojavljuje svet kurtizana i kavaljera. Harlemsko žanr- slikarstvo proslaviće   prefinjeni Gerard Terborh. U Lajdenu, Rembrantovom rodnom gradu, žanr započinje stvaralaštvom Gerita Doua (1613-1675) a  sledili su ga Jan Sten, Nikola Mez (1634-1693) i Gabriel Metsu (1629-1667).

Na Mezovoj slici “Lenja služavka”(London, Nacionalna galerija) vidimo jedan od najranijih enterijera sa pogledom u drugu sobu. Mez nas svojim slikama vraća u tajanstvene polusenke Rembrantovih enterijera. Gabriel Metsu je slikar porodičnih prizora. Njegove slike “Doručak” i “Bolesnica  i lekar”,  obe se  nalaze u Ermitažu, pune su draži. Delft će dati dva velika imena:  Pitera de Hoha i Jana Vermera. Mnogi slikari preselili su se iz  Harlema ili Lajdena  kao i iz drugih malih umetničkih sredina u  Amsterdam i prestali da se bave žanr- slikarstvom. Vremenom žanr- slikarstvo gubi svoju vitalnost i koncem  XVII stoleća približava se francuskom ukusu.

Piter de Hoh rođen je 1629. u Roterdamu, u radničkoj porodici. Već kao đak počeo je da se zanima za umetnost. Sa nepunih sedamnaest godina otišao je u Delft, i od 1646. do 1652. godine, studirao  slikarstvo kod  Nikolasa  Berkema (1620-1683 slikara  koji se dugo usavršavao u Italiji i čiji pejzaži pokazuju idealizovan ali još uvek naturalistički svet u kome se sve kupa u svetlosti, čistijoj i zlatnijoj od bilo koje severnjačke svetlosti. Snažan uticaj na njega  ostavio je Karel Fabricijus (1622- 1654) koji je u to vreme radio u Delftu, i koji će u eksploziji magacina barurta tragično okončati svoj život. Nezapažen i ne mogavši da živi od svoje umetnosti,  De Hoh je u Delftu  jedno vreme  radio kao sluga kod poznatog trgovca platnom Justusa de la Granža.  Piter de Hoh će uzaludno pokušavati da se prilagodi postupku majstora iz Delfta, pa će iz onog što je bila svetlost izvući samo osvetljenja.

U slikarstvu Pitera de Hoha size se ograničava na tri - četiri teme date u enterijerima. Čak i na onim slikama koje predstavljaju prizor u pleneru, vidik je redovno zatvoren kakvim zidom ili zabatom. Taj sasvim nevažni size odnosi se redovno na skromni život sitne buržoazije, a u poznijim slikama - kad je izgubio svoje najbolje slikarske osobine i postao konvencionalniji i hladniji - na život elegantnog  sveta. Figure u De Hohovim slikama nemaju većeg značaja. One ne izgledaju ni dovoljno žive ni dovoljno ubedljive, upravo, one se pojavljuju kao neka slikarska slučajnost u svetlosti ili polusenci.

Suštinu De Hohovog slikarstva predstavlja analizaa atmosfere, portret vazdušnog prostora izmedju četiri  različito osvetljena zida ili, još bolje, izmedju  različito osvetljenih prostorija, koje se nastavljaju u perspektivnom nizu. Svetlost dolazi skoro  redovno iz pozadine, bilo kao jedan jedinstven zlatni talas, bilo na jedan još neuobičajeniji način; kroz neki tesan hodnik ili otškrinuta  vrata koja vode u neku drugu odaju ili na neki osvetljeni kanal. Usled tog čudnovatog obrtanja i postavljanja svetlosnog izvora u najudaljeniju pozadinu, na slici je postignuta iluzija stvarne dubine.

Enterijeri i bašte pred kućama koje Piter de Hoh slika odišu uz to prisnom poezijom čistunstva bez truni prašine i domaćom toplotom, gde stvari  izgledaju kao da su primile nešto od duše ljudi koji medju njima žive.   

De Hohovi žanr- prizori su rečitiji i eksplicitniji od Vermerovih.

Godine 1661, ovaj slikar mirnih svetlih soba i dvorišta s dalekim perspektivama koje obavija blaga i topla atmosfera, napušta Delft i odlazi u Amsterdam  gde ostaje do kraja života. Umro je 1677. godine.

Na De Hohovoj slici “Vrata ostave” (Amsterdam, Državni muzej) nalazimo se u jednom nizozemskom domu, gde mlada žena pred samim vratima na ostavi daje devojčici mali krčag. Nema na toj  slici ničeg monumentalnog, nema u njoj dubljeg značenja, ali je zato sva natopljena nečim nenametljivo ljudskim. Ono što je od posebnog  interesa leži u majstorskom načinu na koji  nam je slikar sugerisao enterijer.

Slika “Mati” (Berlin, Državni muzej) značajna je po tom što najjači efekat boje nije povezan sa glavnim motivom slike. Tamo gde mati sedi kraj kolevke, račun boje je podređen na sazvučje jednog svetlećeg crvenog i jednog toplog žutosmedjeg. Žutosmedje u svom najjačem pojačanju se nalazi na dovratku u pozadini. Najjača crvena boja nije na haljini žene, nego na jednoj suknji koja je slučajno okačena o krevet. Poenta igre boja ostavlja figure sasvim po strani. 

 Raskošni i bogati Luvr poseduje izvanrednu zbirku nizozemske umetnosti XVII veka. Zaustavite se pred “Enterijerom” Pitera de Hoha; udjite kao u sobu u tu duboku sliku, tako dobro zatvorenu, gde je sve prigušeno, i glasovi i svetla, gde gori vatra, gde ima tišane, i prijatne udobnosti, i shvatićete  koliko iskreno  ona otkriva tajanstvenost i dušu stvari.

Piter de Hoh ostavio je obimno delo. Medju njegove najznačajnije  slike ubrajaju  se “Enterijer” (London, Nacionalna galerija) i  “Gospodarica i služavka”  (Sankt  Peterburg, Ermitaž).

Od nizozemskih majstora žanra Jan Sten (1626-1679) zauzima  posebno mesto kao bučni humorist, satiričar i moralista. U tom pogledu  ima mnogo sličnosti izmedju njega i Vilijama Hogarta. Sten voli šaljivu anegdotu, ali isto tako ume da snažno uoči ljudske osobine i poroke koji već sami po sebi upućuju na moralnu pouku. Nadimak “Nizozemski Molijer” sasvim verno karakteriše njegovu ličnost. Stenova balzakovska fizionomija koja se cereka sa autoportreta (autoportret iz  londonske Nacionalne galerije, autoportret na kompoziciji “Veselo društvo” iz budimpeštanskog muzeja), isto tako rečito govore o njegovom  stavu prema životu kao i njegove slike. Inače, originalan slikar, koga prati nedokazana fama da je iznad svega voleo krčmu.

Gerard Terborh (1617-1681) zanimao se žanr temama iz otmenih ili bar prividno otmenih gradjanskih krugova. Rano je došao do svoje individualnosti i do jedne punije kulture koju je stekao obilazeći Englesku, Italiju, Nemačku,  Francusku i Španiju.  Po shvatanjima  Terborh se u mnogo čemu izdvajao od  tipičnog i prosečnog gradjanina svoje zemlje, pa je i u nizozemsku umetnost uneo nešto nalik na dah aristokratske otmenosti, nešto od negovanog ukusa visokih krugova u kojima se  Antonius van Dajk kretao, i time zaodenuo malogradjanske nizozemske teme svojih slika. Sa te strane Velaskez i Van Dajk  očigledno su ga impresionirali. Prefinjen ukus, takt i smisao za meru  provlače se kroz celo njegovo delo.

Mada je bio dobar portretista, Terborh je ostao čuven po svojim žanr slikama. Njegov žanr stil se dodiruje sa portretskom koncepcijom figure. Sam prostor enterijera - a figure su njegova bitna tema - njega naročito ne preokupira. Čak ni odnos izmedju figure i njene okoline, tj. problem figure u prostoru, nije za njega od suštinskog značaja. Na Terborhovim slikama enterijer sobe služi figurama samo kao okvir i tamna pozadina, tonom i koloritom tako sračunata, da figure, naročito kostimi, dodju do što boljeg izraza. Na slikama radjenim otprilike posle 1650. stalno ćemo sresti tu odeću, čija je suptilna  obrada, i u pogledu materije i u pogledu kolorita, donela Terborhu slavu jednog od najvećih majstora u slikanju tkanine. Osvetljenje  takodje  služi da figura dobije svoj plasticitet, a ne kao rembrantovski omotač, koji je sam za sebe predmet slikanja.

Slikarsko težište kod Terborha leži u prefinjenom suptilnom crtežu i karakterisanju same materije – svile i baršuna odeće, srebrnog posudja, fino šlifovanog stakla i delftske fajanse. Kolorit je pretežno hladan i srebrnast, sa jako nijansiranom skalom finih sivih tonova iz koje se izdvajaju dragocene fleke crnog na odelu ljudi, ili veoma lako, žuto, plavo ili srebrno ružičaste nijanse svile, koja presijava na ženskim haljinama. Terborhova faktura spada u najviši rang  slikarske  veštine.

Terborhova slika “Najamnik” jedna je od najboljih tvorevina nizozemskog slikarstva u Luvru.    

“Sviračica na lauti” (Drezden, Državna galerija) je u kolorističkom pogledu jedna od najvrednijih, najsnažnijih Terborhovih tvorevina, jer se tu slikar odrekao otmenih sivkastih preliva u korist bleštavih lokalnih boja. Celokupna slikarska obrada ukazuje na Terborhove veze sa školom Fransa Halsa, dominantne ličnosti medju harlemskim slikarima u prvoj polovini XVII veka. U prvim  Terborhovim portretima, koji potiču iz četrdesetih godina, još se  jasnije  vide tragovi genijalnog, samo njemu svojstvenog uočavanja i načina prikazivanja ljudi. U aristokratskom držanju i uzdržanom koloritu Terborhovih poznih portreta vidi se uticaj Van Dajkove umetnosti, ma koliko da Terborhova umetnička ličnost nosi svojevrstan pečat. Ne zaboravlja se lako  Terborhov “Portret muškarca”(London, Nacionalna  galerija), naslikan pod snažnim uticajem Dijega  Velaskeza - najvećeg  od svih slikara španske rase.

Komentari
0
Pošalji komentar
QRK lW8
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: