(Kamenko M. Marković) ŽAN ANTOAN GRO - SLIKAR NAPOLEONOVIH RATOVA

Izvor: Niški portal | 10-Aug-2020 | 09:30

Žan Antoan Gro (1771-1835) bio je jedan od najdarovitijih Davidovih učenika, koji nije ostao samo podražavalac učitelja, već je iskazao mnogo samostalnosti i originalnosti. Rodjen u porodici umetnika, otac i mati su mu bili odlični minijaturisti, rano je upoznao i zavoleo čarobni svet slikarstva i u dvanaestoj godini života ušao u Davidov atelje. Već 1793. otišao je u Italiju, gde je životario sve dok nije sreo ženu prvog konzula koja ga je preporučila Napoleonu.

U Italiji su, vise nego antika, na njega uticali stari majstori , a pre svih Piter Paul Rubens, čije je slike video u djenovskim galerijama, pa u njegovom slikarstvu kompozicija neće ostati u klasicističkim okvirima, već će biti mnogo slobodnije tretirana, a boji će  biti posvećena posebna pažnja, što će Groa znatno udaljiti od Davidovog poimanja slikarstva i približiti ga onoj generaciji slikara spremnih na promene u francuskom slikarstvu.

 

Naklonost Napoleonovu  je zadobio slikom Bonaparta na mostu kod Arkole (Pariz, Luvr), koju je naslikao 1801. godine i koja neskriveno pokazuje Groovo divljenje prema Rubensu. Snaga i zamah koji izbijaaju  iz ove slike ne odgovaraju više Davidovoj klasičnoj koncepciji,  to je  delo koje stoji na razmedji klasicizma i romantizma.

Iste godine  Antoan Gro se vratio u Pariz, i postao vodeći slikar Carstva zahvaljujući svojoj slici Napoleon obilazi kužne u Jafi (Pariz, Luvr), majstorski komponovanoj sa realistički obradjenim motivom i sa scenom uokvirenom orijentalnom arhitekturom, što je bilo novo i čime je Antoan Gro još snažnije nagovestio romantizam u slikarstvu. Za ovu kompoziciju Gro se  inspirisao scenama iz opsade Djenove, koju je sam preživeo. Kritičari ovu sliku  ubrajaju medju najznačajnija  remek- dela slikarstva.

Treba imati na umu i činjenicu da je u Salonu 1808. godine, pored slika bitaka, portreta, predela,  scena iz svakodnevnog života, bilo malo slika sa motivima iz antičke istorije. Jedan novi elemenat, koji doduše potiče još  iz XVIII veka, jesu motivi iz srednjovekovnog života. Interesovanje za srednji vek je sve jače i ne samo u slikarskim temama nego i u nameštaju, nošnji, u pojedinim granama primenjenih umetnosti. Romantizam je već bio na pomolu. Priča se da je Žak Luj David rekao:” Kroz deset godina biće zapostavljena studija antike. Ovi bogovi i heroji biće zamenjeni vitezovima i trubadurima koji pevaju pod prozorima svojih dama kraj nekog starog zamka”. Njegove reči obistinile su se ubrzo u punoj meri.

 

Potom sledi niz velikih kompozicija koje prikazuju Napoleonove ratne pohode: Bitka kod Abukira (1806), Napoleon kod Ajlaua (1808), Bitka kod Vagrama (1810), Bitka kod Eloa  i još jedan broj drugih na kojima je rat prikazan sa svim strahotama, ali sa izrazitom težnjom  za glorifikovanjem pobednika.

Na platnu Napoleon kod Ajlaua (Pariz, Luvr), dao je potpuno novo shvatanje ratnog slikarstva. On se svim silama trudio da prikaže rat onakvim kakvim ga je on video, sa mrtvima pokrivenim snegom, sa živima koje trese groznica, sa osakaćenim ratnicima koji se grče od bola i kojima sanitetsko osoblje ukazuje pomoć, dok je tek u drugom planu dao mesto Napoleonu i njegovoj pratnji. Figure prvog plana naslikane su u snažnom realističkom duhu koji oštro odudara od  površno, bezmalo akvarelski shvaćenog  predela i figura u zadnjem planu.

Malo je dela u kojima je tako oslikan svet herojske, antičke veličine, koji potresa dušu svojom lirikom i svojom tragičnošću. Ta surova istina o ratu, koju je Gro prvi otkrio u slikarstvu, bila je potkrepljena velikim slikarskim znanjem, brojnim studijama po prirodi, odličnim crtežom, snažnim koloritom u kome se prepoznaje ljubav za Rubensovo slikarstvo.

Najveći slikar romantičarske škole Ežen Delakroa (1798-1863), učenik Pjera Gerena, koji se oduševljavao Ticijanom i Rubensom, za koga je presudan bio uticaj Žerikoa, spada medju najveće umetnike XIX veka, analizirajući ovu sliku napisao je: ”To je možda najlepša zamisao umetnika, takodje najveličanstveniji i zacelo najverniji Napoleonov portret, koji je uopšte naslikan. Taj veliki čovek je trebalo, kao Aleksandar, da zabrani drugima, izuzev svome omiljenom slikaru, da reprodukuju njegovu sliku. Jedini je Gro mogao da naslika ovu ličnost, poetičnu kao Ahil, veću nego svi junaci koji su izašli iz nadahnuća pesnika.”

U nizu drugih kompozicija iz Napoleonovog  doba Gro se uzdigao iznad svojih savremenika. Tom nizu pripada i slika Oproštaj Luja XVIII 1814.

Svoje  vanredne slikarske  vrednosti Gro je pokazao i na brojnim portretima: Mladi Amalrik, General Lasal, Napuljski kralj Mira.

Posle Napoleonovog pada, Gro je preuzeo Davidov atelje i vrlo lako se prilagodio novim društvenim  okolnostima i željama dvora, a portretima Luja XVIII i Šarla X trajno je zadobio naklonost dvora pa je postao  član Instituta, profesor na Ecole des Beaux - Arts i oficir Legije časti. Kada je 1824. u kupoli  veličanstvenog Panteona, delo genijalnog arhitekte Žaka Žermena Sufloa, dovršio Apoteozu  sv. Ženevjeve, dobio je titulu barona.  

 Gro upravlja Davidovim ateljeom u Parizu. On smatra da je to privremeno, jer  niti hoće niti može da veruje u doživotno izganstvo svog  obožavanog učitelja. Redovno ga obaveštava o uspesima njegovih učenika. Skromno poriče svoju zaslugu u tome i sve pripisuje Davidu. Njegova su pisma beskrajno dirljiva; u njima se oseća samo jedna briga: povratak učiteljev.

Žak Luj David je bio nezadovoljan savremenim motivima i u brojnim pismima upućenih iz Brisela, stalno je tražio od Groa da predje na ozbiljno slikarstvo—motive iz antičke istorije.  David preklinje svog učenika da se čuva “vezenih  odeća i čizama” i da slika samo Istoriju; Istorija sa velikim I za njega je i 1820,  samo istorija Grka i Rimljana, i ona ne sme ni u kom slučaju da se pobrka sa trivijalnom tadašnjicom, onom koju je i sam Gro obradjivao u svojim najboljim delima. Gro  ga je najzad,  poslušao i  došao u sukob sa vremenom, sa romantizmom koji je  već bio ušao u  pore francuskog slikarstva.

Žan Antoan Gro, začetnik novih shvatanja u slikarstvu, prisiljavao se da slika u maniru koji mu nikako nije odgovarao, veran svome učitelju Žaku Luju Davidu. Žestoko napadnut od kritike zbog svoje slike Herkul i Diomed, Gro je izvršio samoubistvo.

Najlepše pohvale na račun Groovog slikarstva stigle su od Delakroa, najznačajnijeg   predstavnika  romantizma u Francuskoj. U svojoj divnoj studiji o Grou,  Delakroa je izmedju ostalog napisao:” Pravi umetnici neće se smejati zlurado smrti Groa, koji se ubija zato što veruje da je njegova slava izgubljena.”

Lirski nastrojen blago uznemiren po svojoj konstituciji Gro je bio romantičar. U njegovim motivima nalazi se po pravilu jedna nota uznemirenosti ili patetike, koja je katkada naivna, ali jasno  pokazuje  šta sve deli njega od neoklasicizma i njegovih formula. Taj udeo osećajnosti i sentimentalnosti ogleda se katkada u detaljima brižljivo istaknutim, u pojedinostima. Kada slika portret jednog mladog  ratnika koji se oprašta, svestan da se neće vratiti iz rata, Gro prikazuje u jednom uglu trubače koji sviraju zbor, što deluje kao  pogrebni marš. Kad slika  vanredni portret prve žene Lisjena Bonaparte, Hristine Boaje, on je smešta u romantični ambijent, pored potočića koji nosi jednu ružu, aluzija na njenu ranu smrt.

Skoro na svakoj slici nalazi se po neki elemenat, katkada i figura koja oličava takva osećanja i raspoloženja. Ta komponenta je prisutna čak i u delima inspirisanim biblijskim motivima. Na platnu Saul i David, izloženom u Salonu  1822. godine, to se vidi po tome što su pokreti potencirani i prožeti izvesnom dinamikom.

Delakroa je nepogrešivo uočio da je Groova slika Oproštaj Luja XVIII 1815, jedno od “najlepših modernih dela, i ono koje u delu Groa najviše podseća na njegove ranije slike. Najviše se treba diviti  onome što je slikar umeo da izvuče iz jednog tako nezahvalnog motiva”. Dramatičnost radnje, ambijent tamno- svetlog u kome se odigrava ova antiherojska drama, patetika gestova koji sačinjavaju lepu gradaciju kontrasta, ne samo u pokretu nego i u osećanjima, uzbudjenost jednih i mirnoća drugih, daju ovoj slici snažan pečat savršenstva u svome žanru. Plavozelenkasti kolorit, sa mestimičnim crvenim i svetlim akcentima, svakako je bio najpogodniji tehnički način ostvarenja jedne takve teme. Slična osećanja protivurečnosti, strasti, dramatike, ravnodušnosti i radoznalosti zapažaju se i u Ukrcavanju vojvotkinje od Angulema (1816).  Zanimljiv je udeo ljudi iz naroda kojima Gro daje mesta na ovoj slici. Mornari, vojnici, žene i deca predstavljaju samo radoznalu publiku ovog prizora iako su u prvom planu.

Ovim slikama Žan Antoan Gro je pokazao da je potpuno ovladao svim elementima likovne umetnosti i da ne  postoji “tema” koju on ne može majstorski da savlada. Ovakavo gledište zastupao je i Delakroa dok je brižljivo analizirao Groove slike iz ove predromantičarske epohe onda kada ih se Gro skoro odricao.  Delakroa je, nesumnjivo, bio najpozvaniji da oceni sve što je u njima  bilo pozitivno, veliko i novo. Nekoliko meseci pre svoje smrti, Delakroa je napisao:” Posle Groa koji je izašao iz Davida, ali koji je bio originalan u svakom pogledu, Pjer Pol Pridon (1758-1823) i Teodor Žeriko (1791-1824), otvorili su beskrajne  horizonte i omogućili su sve novine”. Na taj način može se odrediti i mesto Žana Antoana Groa u novoj orijentaciji francuskog slikarstva. 

Jedan učenik Groa, Ž. B. Delestr, ostavio je u svom delu, objavljenom 1936. godine u Parizu,    dragocene  podatke o radu Groa, o Grou, o klimi njegovog ateljea koji je imao toliko značaja za razvoj  francuske  umetnosti XIX  veka.  

Komentari
1
Pošalji komentar
AXx Vxe
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: