(Kamenko M. Marković) DŽON KANSTEBL - SLIKAR OPČINJEN PRIRODOM

Izvor: Niški portal | 14-Sep-2020 | 00:24

Pored Viljema Tarnera, Džon Kanstebl je bio drugi veliki umetnik pejzaža у Engleskoj. U svojim slikama  Žitno polje, Ravnica, Kola sa senom, Majur u šumi, umetnik kao dete sa sela, nije slikao lažnu prirodu gledanu iz salona: svojim izvrsnim umetničkim realizmom on je pokazao kakva u stvari jeste priroda, tesno vezana lepotom i snagom sa onima koji rade u njoj. Veoma plodan pejzažista, čija su dela uticala na francusko slikarstvo romantizma i realizma.

Džon Kanstebl rodio se 1776. u Ist Bergu, u seoskoj  grofoviji Safolku. Sin mlinara, kao i Rembrant, i sam je praktikovao to zanimanje u mladjim  godinama. Kad mu je bilo dvadeset i četiri godine stupio je u Kraljevsku  akademiju umetnosti u Londonu. Ali on nije mogao da se pomiri sa konzervativnim teorijama svojih profesora nego je zastupao prikazivanje prirode takve kakva jeste. Jednom svom odanom prijatelju pisao je:  “Već dve godine prilazim prirodi preko slika i prihvatam je iz druge ruke. Vraćam se u Safolk, pa ću pokušati da na  čist i neizveštačen način izrazim ono što me zanima. Tamo je mesto jednom slikaru  prirode, jer na  izložbama nema ničega što vredi videti. Mašta nikad ne može stvoriri dela koja se mogu održati u poredjenju sa stvarnošću“.

U početku kopirao je slike majstora predela; Jakoba van Rojzdala, Kloda Lorena i Tomasa Gejnzboroa. Zbog toga se u njegovim prvim radovima oseća holandski uticaj. Ali docnije, on se potpuno oslanja na prirodu. Ovaj najengleskiji od svih engleskih slikara, koji nije nikad napuštao rodno ostrvo i nalazio je u svojoj okolini teme za svoje najveće slike, ostao je za života u Engleskoj neprimećen, osim od strane nekoliko prijatelja i poznanika.

Još od detinjstva, živeći u prirodi, on je voleo da se njena slika stalno menja, iz časa u čas. Video je da priroda oživi pod naletima vetra koji promeni boju mirne vode i nepokretnog drveća koje se u njoj ogleda. To sve nije  naučio studirajući slike Rojzdala i Kloda Lorena, od kojih je primio  samo zanat, već je to sam uočio, pa je prvi na svojim slikama prikazao trenutak stalno promenljive slike predela koji je bio pred njegovim očima.

Tako on posmatra prirodu već očima impresionista i kaže: “Nikada  dva dana i dva sata nisu slična jedan drugom. Od stvorenja sveta nije bilo dva jednaka lista“. Pa nastavlja dalje:“ Živim pustinjskim životom, ali uvek sa olovkom u ruci. Možda pustinjaci tako  ne žive, ako izuzmemo Svanevelda (učenik Kloda Lorena), koji je nazvan „italijanskim pustinjakom“ zbog romantične  usamljenosti u kojoj je živeo i koju su njegove slike tako divno prikazale. Koliko sam prave radosti imao ovog leta proučavajući prirodu! ili sam napredovao u umetnosti posmatranja prirode, koju ser Džošua Rejnolds naziva slikarstvom, ili mi je priroda s manje brbljivosti otkrila svoje tajne.“

Iako je neke slike radio dugo, neke i godinama, one duluju kao improvizacija, jer je umeo da im udahne dah trenutka, a još neposrednije i življe su njegove skice i studije predela.

Englesko slikarstvo dalo je važan doprinos u razvoju evropske umetnosti. To se u prvom redu odnosi na Kanstebla. Izložba njegovih slika u pariskom Salonu 1824. godine, kada su njegove slike dobile počasno mesto u kvadratnom salonu delovala je revolucionarno.

Ežen Delakroa je pod utiskom tih slika odmah preslikao pozadinu svoje  istovremeno izložene slike  „Pokolj na Hiosu.“ Francuski kralj Karlo X dao je Džonu Kansteblu zlatnu medalju i on je postao član Akademije 1829.godine.

U kasnijim godinama Kansteblovog rada njegov umetnički stav kristalizovao se u takav odnos prema prirodi da mu se zameralo što je  suviše realističan. Kanstebl je bio protiv komponovanog predela, kakav su praktikovali pejzažisti neoklasicizma, osim  vanrednih Holandjana. On je odbio da putuje u Italiju jer ga je interesovala samo Engleska. Želeo je da nju opiše u nizu vernih slika koje je  gravirao Dejvid Luka pod nazivom „Engleski predeo.“

U predgovoru ove knjige (izdate 1829), Kanstebl je izneo svoje ideje o shvatanju predela. U celini gledano, on je zastupao mišljenje da prirodu treba prikazati onakvu kakva ona jeste, prema njenim raznovrsnim vidovima u razno doba dana ili različitom atmosferskom stanju ali ne kao studiju akvarelom, nego neposredno uljem.

Neki kritičari smatraju da je Džon Kanstebl bio slab crtač. S tim se nikako ne slaže Volter Armstrong i navodi brojne crteže predela i portreta koji takva mišljenja demantuju.

Pol Lavdan je analizirao njegov način rada:“Njegova materija je pastuozna, gusta, katkada stavljena nožem. Ali on je više novator po duhu nego po tehnici. Obrazovan i svestran genije, on je dao teoriju svoje umetnosti predela: podčinjenost umetnika prirodi, poštovanje prirode, bez izbora i prethodne interpretacije. On ne traži izuzetno; oluju ili poplavu; čak ni izlazak sunca; njegova sklonost je sredina dana, u proleće i leto.“  

Džon Raskin je bio mišljenja  da su Kansteblove slike lišene svakog vrednijeg kvaliteta.

Prema opasci Lionela Venturija u njemu se sukobljavaju dve prirode: savestan realist i egzaltirani romantičar. Kad se one uravnotežuju, naočito izmedju 1820. i 1825. to je period remek- dela.“

Retko se nalaze likovni stvaraoci kadri da shvate pionirsko delo  u slikarstvu, ma koliko bili spremni da poštuju već utvrdjene veličine. 

A ni sami slikari nisu mnogo bolji u tom pogledu. Veliki majstori su često slepi za ono što skoro svi smatraju da je lepo.  El Greko je rekao da Mikelandjelo ne zna da slika. Velaskez je priznao: „ Rafael mi se ni najmanje ne svidja.“  Mane je rekao za  Renoara: “Savetujte  odmah tom jadniku da digne ruke od slikarstva“. Dante Gabijele Roseti je mislio da su slike „tamo nekog koji se zove Mane“  „najvećim delom obične mazotine“.

Džon Kanstebl je za svoje pojedine slike radio dve verzije, jednu potpuno završenu, a drugu skicoznu, ali ove prve su ga proslavile.

Stvaralaštvo Kanstebla predstavlja prvi stvarno veliki korak napred u umetničkom otkrivanju pejzaža. Slobodnom, spontanom tehnikom on povezuje osnovne motive pejzaža u naizgled slučajne odlomke stvarnosti koji kod posmatrača izazivaju utisak velike neposrednosti. 

Kanstebl je u evropskom slikarstvu bio pionir u umetnosti pejzaža zbog slobode koju je ostvario u kompozicionom pogledu na svojim slikama i zbog zadivljujuće samostalnosti kjom je koristio boju, naročito zelenu. On je neuporedivi majstor zelenih, naročito vlažnih  zelenih odblesaka kiše na lišću.

Kansteblova slika Kola sa senom svojom neformalnom i nekonvencionalnom kompozicijom otkriva tihu draž seoskog pejzaža. To je naš poslednji pogled na bogatu pastoralnu Englesku, pre  nego što će je razrovati ugljenokopi  i ispresećati železničke pruge.

Tako je stvarao slikar  koji je celoga života poštovao jedno pravilo koje glasi:“ Kad sednem pred prirodu da radim skicu, najpre nastojim da zaboravim da sam ikada video neku sliku.“ 

Medju najznačajnije Kansteblove slike ubrajaju se: Kola sa senom ( London Muzej Viktorije i Alberta), Katedrala u Solzberiju (London, Nacionalna galerija), ovaj motiv slikao je u nekoliko varijanti, Majur u dolini (London, Nacionalna galerija), Plaža u Brajtonu (London, Muzej Viktorije i Alberta), Oblaci (Melburn, Nacionalna galerija Pobede). Kućica u pšenici ( London, muzej Viktorije i Alberta).

Konstabl je prema potrebi radio i portrete ali u znatno manjem broju. U svakom slučaju, bilo je uvek dovoljno ljubitelja njegove umetnosti koji su mu omogućavali da živi i radi bez oskudice.

Džon Kanstebl je umro 1837. godine.

Komentari
0
Pošalji komentar
ZQU 0EL
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: