KONSTANTIN BRANKUŠI -  MAG MODERNE SKULPTURE

Izvor: Niški portal | 03-Aug-2020 | 15:39

Ovih  dana   navršava  se sto godina od nastanka  Brankušijeve  skulpture “Početak sveta”, dela, koje je korenito promenilo tok razvoja  ovog žanra umetnosti.  Francuska će nizom manifesracija obeležiti sećanje za Konstantina Brankušija - umetnika koji je utisnuo u srce Pariza neizbrisiv trag svoje genijalnosti.  Sa  Konstantinom Brankušijem je otpočela epoha predmeta, u kojoj se umetnik identifikovao sa materijalom.  Prostor Brankušijevog vajarstva je težnja ka beskrajnim daljinama, poziv na putovanje u zamišljeni svet.

Najčuveniji skulptor prve polovine  XX veka, Konstantin Brankuši, rodio se 19. februara 1876. godine u selu Hobica, u Rumuniji u porodici siromašnih seljaka.  Otac Nikolae Brankuši  rano umire. Mati Marija ostala je siromašna udovica, udovica seljaka umorenog radom i bolešću. Njegovo detinjstvo - u porodici koja je svake noći razmišljala o danu koji dolazi, nije moglo biti sretno  i moralo je ostaviti u njemu, traga. Prava istina se o prošlosti obično nikada  ne zna - znaju se samo detalji.

Brankusi, Početak sveta

Osnovno  obrazovanje uz mnogo napora stekao je u Bradiceni i Peštišaniju. Mati  Konstantinova, kao svaka siromašna udovica, želela je da sina školuje na visokim školama. Ali nije sve išlo lako. Naprotiv, u proleće 1887. Konstantin je otišao od kuće i izvesno vreme se bavio  najrazličitijim poslovima. Od 1894. do 1898.  pohađao  je Umetničku školu u Krajovi, i učio  zanat stolara. Između 1898.  i 1902. nastavio je studije na Umetničkoj akademiji u Bukureštu. Onda je 1902. preko Nemačke i Švajcarske krenuo  pešice u Pariz, u koji je stigao 1904. Posle daljih studija u Ecole des Beaux – Arts kod vajara Mesijea počeo je da izlaže, najpre u Nacionalnom salonu, zatim  u Jesenjem salonu. Slavni  Ogist Roden, impresioniran njegovim eksponatima na Jesenjem salonu 1907, pozvao ga je da mu postane asistent. Brankuši ga je odbio uz primedbu:” Ništa ne raste u senci velikog drveća”. Karmen Silva, dobra rumunska kraljica, pokušala je da nagovori Brankušija da promeni odluku, ali on je ostao nepokolebljiv. Cela Francuska je osetila da se rodio novi skulptor.

Brankusi, Foka, Nacionalni muzej moderne umetnosti, Pariz

Početkom XX veka u Francuskoj on je najsamostalnija ličnost i jedan od najvećih skulptora veka.

Konstantin Brankuši  kroz svoju skulpturu i ceo svoj skulptorski život ostaće čvrsto ukomponovan u pejsaž i mit, legendu i istorijiju svoje goleme i brdovite Rumunije, raskošne po svojim legendama, verovanjima i mitovima. Brankušijeva umetnost je obuhvatala prirodu materijala u svim njegovim manifestacijama. On je svoja dela radjena u bronzi i mermeru, dovodio do stepena perfekcije koji se retko  vidja u istoriji skulpture. Po njegovom mišljenju jedna dobro napravljena skulptura treba da ima moć da isceljuje onoga ko je posmatra. “Ne zahtevajte  od  mene ni sumljiive formule ni nekakvo tajanstvo. Ono što vam ja dajem to je čista radost. Gledajte moje skulpture sve dok ih ne vidite.”

Svako Brankušijevo delo je simbol, pa otuda i umetnikova potreba da ih dodatno ne objašnjava, već zahteva od posmatrača da ih dugo gleda, sve dok ih ne vidi. Pojedinačno posmatrano, njegovo delo zrači nekim nedokučivim osećanjem, nekom umilnom dobrotom, spokojstvom koje čovek ima potrebu da vidi i oseti. “Moje skulpture ne treba poštovati. Potrebno je da ih volite i poželite da se igrate da njima. Želim da vajam oblike koji mugu ljudima da donesu radost.”

Brankušijevo stvaralaštvo  ne  može  se “grubo” sabiti u etape, niti pak jednostavno definisati.  Pa  ipak, možemo ukazati na pet perioda koji, izuzev prvog, imaju obilje zajedničkih odlika. Prvi period obuhvata vreme od njegovih početaka do 1905. Tačnije, od “Portreta Viteliusa” do “Ponosne”. Drugi od 1907. do 1910., od “Molitve” do “Poljupca”. Treći od 1911. do 1916. Preciznije, započinje “Usnulom muzom” u mermeru, a završava  se “Princezom X”, u  mermeru. Četvrti period obuhvata vreme od 1916. do 1933. Ovde valja smestiti jedan brtoj “Usnulih muza”, sve  portrete “Gospodjice Pogani”, “Portret Ežen Mejer Džo”, “Portret Nensi Kunard” i dve varijante tog portreta: “Bela crnkinja” i “Plava crnkinja”, seriju  torza, “Portret Ajlin Lejn”, portrete “Džemsa Džojsa”, “Portret Bedžamina Fundojanua”  i Brankušijev autoportret u obliku isprepletane  spirale.  Peti  period je vreme od 1937. do kraja 1941. On uključuje Brankušijev put u Indiju i  izradu projekta “Hrama kontenplacije i oslobodjenja”, put u Rumuniju i potpunu posvećenost skulpturama namenjenim “Memorijalnom kompleksu” u Trgu Žiu.

Brankusi, Majastra. Nacionalna umetnička galerija, Vašington

Brankuši je  projektovao  mauzolej - “Hram  kontenplacije  i osobodjenja”, koji je trebalo da pruži utočište urni maharadžine žene Sanjogibate u Mahešvaru u kraljevini Indor. Projektom je bilo predvidjeno da  mauzolej bude ovalnog oblika, i da ima samo jednu prostoriju. Na sredini je  trebalo da bude bazen, oko koga su trebale da budu rasporedjene tri  “Ptice u vazduhu”, od kojih je jedna trebalo da bude od  belog mermera, druga od  crnog, a treća od pozlaćene bronze ( njih je već ranije od  Bramkišija kupio maharadža). Svoje mesto u ovoj prostoriji  trebalo je da ima  i jedna skulptura od drveta – “Budin duh”. Bez prozora, prostorija  je trebalo da ima nekoliko otvora na plafonu, tako rasporedjenih da sunčeva sverlost pada, po odredjenom ritmu, na sve tri “Ptice u vazduhu”. Zidovi prostorije trebalo je da budu oslikani freskama, na kojima bi dominirale ptice u letu ( ptice - duše). Uostalom, i prisustvo tri verzije “Ptica u vazduhu”, ima značenje pogrebnog, mitskog rituala. Hram  je trebao  da ima samo jedan podzemni ulaz, sastavljen od jednog dugog tunela u obliku spirale, iskopanog na odredjenoj dubini, koji bi vodio do velike ovoidne prostorije.  Projektom je bilo predvidjeno da “Hram kontenplacije i oslobodjenja”, prima samo po jednu osobu, kako bi se očuvala tišina i atmosfera, i stvorio osećaj oslobadjanja  od  svega što je svetovno.

Konstantin Brankuši je hteo da stvori produhovljenu athitektutu, koristeći  izrazitu snagu oblika, odnosa brojeva, svetlosti i  ovoida. Znao je da vrednuje magiju svetlosti, kako bi stvotio mitski prostor tajne i meditacije.  Da je bio ostvaren, “Hram kontenplacije i oslobodjenja”, postao bi jedno od najznačajnijih umetničkih dela XX veka,  ističući Brankušijevu genijalnost.

Brankušijev “Memorijalni kompleks” u Trgu Žiu, napravljen  je u periodu od 1937. do 1938. u slavu heroja iz županije Gorž, poginulim u Prvom svetskom ratu. Kompleks čine tri osnovne celine: “Sto ćutanja,” “Kapija poljupca” i “Stub beskraja”. Za razliku od drugih Brankušijevih skulptura, koje su spremne da polete sa postolja put nebeskih visina, ova tri dela su čvrsto usadjena u zemlju.  Skulpture su smeštene po vertikalnoj osi u odnosu na reku Žiu. Aleja polazi od lepo uredjene rečne obale i vodi do “Stola ćutanja”, doboša od kamena, postavljenog na drugi doboš koji ima  manji prečnik,  okružen  sa 12 taburea od kamena. Ta dva polukruga prednjim delom su naslonjena jedan na drugi  i rasporedjena na radijalan način.

Druga  aleja, duga 121 metar vodi prema “Kapiji  poljupca” i završava se na ulazu u javnu baštu. Na njenim  stranama  se nalazi  30 kamenih  stolica. Pravac se zatim, nastavlja još 1154 metra, to je “Put heroja”, koji prolazi kroz  ceo grad sve do “Stuba beskraja” koji je smešten u centru jednog okruglog trga, koji podseća na primordijalni oblik jajeta. U ovaj urbani prostor integrisana je i Crkva  svetih apostola Petra i Pavla.

“Stub beskraja” predstavlja snagu, let i uspon. Let ka nebu, ka nebesima. U njemu su sjedinjene harmonija, mudrost  i lepota.  Ceo kompleks je koncipiran kao nevidljiva, svečana povorka duša heroja koja tri puta zastaje na putu uspenja ka nebu.

Kada posmatramo ovaj spomenik herojima, imamo osećaj vedrine, smirenosti, sabranosti, pomirenja sa zakonima prirode, pobožnosti, koju inspiriše harmonija proporcija, velikodušnost ritma i duhovna dimenzija celine.  Brankušijeva skulptura zrači vedrinom koja je brani od bilo kakvog spoljašnjeg uznemiravanja. “Memorijalni kompleks” u Trgu Žiu je najdublje i najnežnije delo u istoriji rumunske umetnosti. 

Koncem 1939. Brankuši se sve više povlači u svoj atelje u Impas Ronsanu. Shvatio je da se njegova sudbina umetnika završila. “Ja vise nisam deo ovog sveta,  udaljio sam se i odvojio od sebe. Sada sam u  svetu suština.”

Sve  se redje rastajao od svojih skulptura koje je pazio, glancao, uvijao u  vunene krpe, kako bi ih  zaštitio od bilo kakvog dodira i sačuvao njihov blistav sjaj. Pokazivao ih je s vremena na vreme, onima koji su dolazili da posete njegov atelje. Osećao je da mu se približava kraj, pa je noći provodio u ateljeu, u  društvu svojih skulptura.  Bojao se mraka i neke nedefinisane, tajanstvene  sile koja bi mu pod okriljem noći mogla oteti skulpture koje u  predstavljale deo njega, produžetak samog njegovog bića. Odbijao je svaku pomisao  da proda neko svoje delo. Ne poznajem čoveka, koji vise od njega zaslužuje ime skulptora; on je sav svoj život posvetio umetnosti svojoj.

I konačno, 1941. završio je ciklus “Ptice savršenstva”, započet još daleke 1910. godine. On je  završen  poslednjom varijantom “Ptice u vazduhu”. Taj ciklus obuhvata 29 varijanti, od kojih 7 pod nazivom “Majastra” i 22 pod nazivom “Ptica u vazduhu”,  “Zlatna ptica” i “Žuta ptica”. Za izradu ovih skulptura, Brankuši je koristio različite  materijale: beli, crni, sivi,  žuti i plavi mermer, patinirani  gips (sivi) i  pozlaćenu bronzu.   

Čitav  Brankušijev stvaralački opus, nije ništa drugo do san.”Kao dete, stalno sam sanjao da letim po drveću i u nebo. Sačuvao sam nostalgiju prena tom snu, i evo posle  trideset godina, pravim ptice. Ne želim da izrazim pticu, već dar, uzlet, elan”.

Za vreme nacističke okupacije Pariza, Brankuši  je izabrao dostojanstveno ćutanje. Povukao se u svoj svet, u svoj atelje u Imas Ronsanu, i nije učestvovao ni  na jednoj umetničkoj manifestaciji.

Kada se posmatra Brankušijevo stvaralaštvo,  treba imati na umu činjenicu da je on živeo  I stvarao u jednom od najtežih perioda ljudske istorije; prošao je kroz pakao Prvog svetskog rata, osetio na sopstvenoj koži bedu i siromaštvo u godinama Velike  ekonomske krize, preživeo ludilo Drugog svetskog rata.

Pravo remek- delo iz serije “Ptice savršenstva”, jeste skulptura u Muzeju Pegi Gugenhajm u Palati lavova u Veneciji, koja datira iz 1915. “Majastra” ima ovoidni oblik tela i zakrivljeni vrat. Njenoj  izražajnosti doprinosi sjaj polirane bronze i efekti svetla koji zrače sa zaobljenih površina, kao pravo usijano žarište.  Telo ptice je stvorio vazduh koji ga obavija, njegov život čine pokreti koji ga ushićuju. Ptica je snaga koja se diže i budi čitavu prirodu. Ptica je simbol  slobode. Kreativnom fukcijom svetlosti, sublimacijom forme i transformacijom materije, Brankuši u ovoj skulpturi dostiže vrhunac u svojoj težnji ka čistom obliku i dinamici leta.

Idući ovim  putem, Brankuši će 1919. stići do prve verzije “Ptice u vazduhu”, koja  će značiti  prvu aerodinamičnu ideju ostvarenu u bronzi.

 Od četiri “Ptice savršenstva” i devet “Ptica u vazduhu” koje sam video u Parizu, Njujorku, Filadelfiji, Veneciji, Cirihu i San Francisku najviše  su me impresionirale “Majastra” i “Ptica u vazduhu” iz Muzeja Pegi Gugenhajm, one iz Umetničkog muzeja u Filadelfiji, “Ptica u vazduhu” iz Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, “Zlatna ptica” iz kolekcije barona Filipa de Rotšilda, “Ptica u vazduhu” iz Kunsthausa u Cirihu  i ona iz private  kolekcije iz San Franciska.

“Zlatnu pticu” (zbirka  Filipa de Rotšilda), prvi put sam video 1976. na izložbi “Minotaur” u Galeriji  L’Oeil  u Parizu. Ona ima toliki sjaj da odaje utisak kao da se oslobodila svoje materijalne težine i postala živi plamen, čudesna svetlost, pojava iz bajki. Bio sam zadivljen njenom suštinom, njenim pobedonosnim sjajnim, blistanjem koje me je  uvodilo u fantastičan svet imaginarnog.

„Prica u prostoru“, u sjajnom svetlosivom mermeru (Kunsthaus, Cirih), odaje utisak da je pobedila zakone gravitacije i da će se vinuti u vazduh, pobednički, pred očima zadivljenih posmatrača. Njena vrednost je divno istaknuta na vrhu jednih stepenica bez stepenika, blagog nagiba, tako da  se posmatrač penje ka njoj srcem punim emocija, ispunjen radošću i divljenjem. Zaista, ova skulptura je oda radosti, trijumf života.

Ciklus ovoida je došao do svog konačnog  stadijuma, do potpune ispunjenosti, skulpturom  iz 1920. godine, nazvanom „Početak  sveta“, beli mermer, 17 X 30,5 x 23 cm, kolekcija Džemsa Klarka, Dalas. Jednostavno jaje od belog mermera, glatkih, okruglih površina, blagih krivina, ni jedna prepreka ne prekida ovo curenje svetlosti na oblik bez početka i kraja, koji sugeriše beskonačnost u jednoj zatvorenoj masi, koja je lišena kontakta sa spoljašnjim svetom. To je apsolutna forma, koja stvara svoj sopstveni mitski prostor.   

Tema ovoida  nakon „Početka sveta“,   javiće se  kod još nekih Brankušijevih skulptura, od kojih ćemo izdvojiti tri u belom mermeru: „Dva pingvina“( Umetnički institut, Čikago), „Tri pingvina“(Muzej moderne umetnosti, Filadelfija) i „Leda“(Umetnički  institut, Čikago).  Kod  prve dve skulpture, dominira osećanje nežnosti. Blag, spor pokret, približavanje, traženje medjusobne podrške, osećaj poverenja, veze, solidarnosti, bratime ove zakrivljene oblike, sladostrasnih oblina, svaki označen istim ovalnim znakom, oko usmereno ka jednom unutrašnjem, nevidljivom svetu. Ako je u „Tri pingvina“, ovaj pokret očigledniji, stvarajući ravnotežu izmedju  tri oblika koji se medjusobno podupiru, kao u zagrljaju, na skulpturi „Dva pingvina“, dominira materinska nežnost, viši oblik  štiti niži, koji mu se s poverenjem približava.   

U skulpturama od mermera, izglačanost dostiže savršenstvo. Kroz čar majstorske veštine, odredjena Brankušijeva dela imaju  gotovo senzualnu opčinjenost. Poželiš da ih dotakneš,  da rukom osetiš  finoću  materijala, blagost oblina, svežinu  glatkih povtšina kao kod nekog glečera.

Kakvo značenje imaju ovoidni (jajoliki) oblici u Brankušijevoj skulpturi?

Oval i kriva linija izbegavaju oštrinu ćoškastih struktura i gemetrijskih uglova, daju volumenu organsku inflekjsiju, kontinuitet površina i obezbedjuju fluidnost svetlosti. Zato je Brankušijeva umetnost vedra, harmonična, bez nasilnih deformacija. To je umetnost radosti života, sjajna umetnost, intenzivne vitalnosti, umetnost ravnoteže i jedinstva, forme i materije. Ovoid odgovara ovim zahtevima, budući da je to oblik koji u sebi  pronalazi sopstveno ispunjenje.

U skulpturama od mermera i bronze, punoća zatvorene mase daje umetniku mogućnost da u potpunosti kotisti  stvaralačku funkciju svetlosti. „Brankuši je želeo da vaja svetlošću“, napisao je V. G. Palelolog. I zaista, niko u istoriji skulpture, nije znao da istakne sa toliko veštine snagu svetlosti i njenu sposobnost da preobrazi materiju.

Ovoid, takodje, ima tu moć da izgleda, kao da je živ, jer sa koje god strane da ga posmatramo, odaje utisak da je spreman da se uzdigne. Njegov pokret je vazdušast, a prostor u kome lebdi je beskrajan. Na taj način, ovoid  izgleda  kao da se oslobadja svoje materijalne težine, u isto vreme čuva i postojanost i  ispunjenost mase. Najbolji  primer za to je „ Riba“, čija  forma probija prostor kao bolid. Brankuši svojoj „Ribi“ u mermeru daje posebnu vazdušastu  prozračnost kroz divnu ispoliranost površine. „Ribi“ u bronzi blještav sjaj. U oba slučaja, materija gubi svoju težinu. Kamen postaje tečan, kao  da svetlost prolazi kroz njega, dok metal izgleda  kao svetlucava krljušt, koja reflektuje sunčevu  svetlost. 

Na samom kraju ovog rada, pomenuću još tri skulpture: „Foka“ ili „Čudo“?, „Leteća kornjača“ i „Petao“, koje objavljuju  trijumf života, osnovno  osećanje  koje prožima celokupno Brankušijevo stvaralaštvo.

Zašto je Brankuši svojoj skulpturi „Foka“ dao naziv „Čudo“?

Umetnik je uspeo da ovoj skulpturi utisne rastuću snagu jedne kompaktne, nepomične mase. Kroz sva vlakna, sve vene koje kao talasi prelaze teškim telom „Foke“, izražava se tendencija rasta. Sa zadivljujućim majstorstvom, Brankuši je koristio strukturu materije da dostigne intenzitet maksimalnog izražaja. „Foka“ je u trenutku podizanja, spremna da pobedi  težinu materije i da uspravi glavu ka svetlosti neba. Umetnik i kamen se pobratimljuju u istoj strasti, kao i mnogo puta do sada. I mermer dobija život. „Čudo“ je u trijumfu života nad inercijom materije.

„Foka“ nije samo vodena životinja, inertna i  masivna. U isto vreme, ona je jedna od onih pokornih bića, „sposobnih da pronadju put ka nebu“. Zbog toga pokret dostojanstvenog i sporog odvijanja ovog toliko teškog volumena izgleda kao molitva koja se usmerava, u svoj svojoj čistoti, ka visinama nebeskog plavetnila. To je, u stvari, potpuno ostvarenje jedinstva duha i materije.

“leteća kornjača“, isklesana u mermeru, nije centrirana po vertikali kao „Ptica u vazduhu“, već po rastućoj  kosoj  liniji, koja polazi od velike linije tela do ćoškastog, krajnjeg dela kocke, koji joj sugeriše glavu. Dva trougla, sastavljena od velike osnove kocke i ivica tela naglašavaju rastući pokret i radost leta. „Leteća kornjača“ nema ni vitkost niti vazdušasti izgled „Ptice u vazduhu“. Osudjena da se vuče po zemlji, ona  ipak uspeva da se oslobodi svoje prirodne ograničenosti i da teži ka beskrajnim nebeskim daljinama. Govoreći o ovoj skulpturi, Brankuši je rekao: „Najpokornije biće na svetu  je u stanju da  samo pronadje put koji vodi ka Bogu.“

„Petao“ je skulptura koja najsjajnije oličava  trijumf života. To je krik koji najavljuje zoru, svetlost i nadu. Pesma koja budi ljude, otvara im oči i istovremeno je oblik u razvoju. U orahovom drvetu, u pozlaćenoj bronzi zadivljujućeg sjaja ili u nerdjajućem čeliku, „Petao“ se svodi na najjednostavniji izraz. Nikada vitalnost, radost bivstvovanja, sloboda i hitrost pokreta nisu pronašli potpunije i srećnije umetničko ostvarenje.

Umetnost Konstantina Brankušija, izražava jednu od najdubljih žudnji ljudske duše: otkrivanje i pokazivanje čitavom univerzumu radost života.   

Ogist Roden i Konstantin Brankuši su bili umetnici koji su izvršili najveći uticaj na razvoj modernog vajarstva u XX veku. Roden je oslobodio vajarstvo dogmi i načela akademizma i stvorio je slobodnu umetnost, punu snage, iskrenu, ushićenu, zasnovanu na ljudskoj dimenziji i životnoj  istini.  Konstantin Brankuši je XX veku podario svest o čistom obliku, omogućio prelaz sa figurativnog  predstavljanja  stvarnosti  na izražavanje suštine stvari, i na revolucionaran način obnovio umetnički  jezik, oplemenivši ga jednom novom, duhovnom dimenzijom.

 Prolazile su godine, a Brankuši je sve  redje izlagao. Uoči svog  80- tog rodjendana, pristao je da predstavi, poslednji put svoje delo na velikoj retrospektivnoj izložbi. Ali ne u Parizu, već u Njujorku. Džejms Džonson Svini, kritičar umetnosti svetskog renomea, i direktor Muzeja Solomon  R. Gugenhajm, je bio zadužen za njenu postavku.

Sakupio je 59 skulptura i 10 crteža i gvaša, od kojih je samo 6 skulptura i 3 crteža još uvek pripadalo Brankušiju. Sve ostalo je bilo deo kolekcija američkih muzeja u Filadelfiji, Njujorku, Čikagu, Nju Hevenu, Palma Biču ( 27 skulptura i 4 crteža), ili deo privatnih američkih, francuskih ili brazilskih izložbi (25 skulptura i 3 crteža). Samo je jedna skulptura „Petao“,  u poliranoj bronzi, poticala iz Narodnog muzeja moderne umetnosti u Parizu.

Ova  retrospektivna izložba, otvorena 25. oktobra 1955. u Muzeju Solomon R. Gugenhajm, imala je planetarni odjek. Brojne studije i članci o Brankušiju pisani u godinama koje su usledile, nesporno su potvrdili njegov doprinos u razvoju likovnog jezika moderne umetnosti. Lionelo Venturi je napisao:“ Brankuši je otkrio apstraktnu umetnost i imao hrabrosti da ide do njenih krajnjih posledica“. Šeldon Čejni je bio nedvosmislen: „Brankuši je prvi ustalio virtuelni  apstrakcionizam u vajarstvu“.

Konstantin Brankuši umro je 16. marta 1957. u Parizu. Tri dana potom, sahranjen je na Monparnasovskom groblju, gde i danas počiva. Na Brankušijevoj sahrani je govorio, u ime njegovih prijatelja i poklonika, Žorž Sal, koji je izmedju ostalog rekao:“ Pošto ti nikada više nećemo  čuti čarobni glas, koji se uzdizao iz tvoje bele brade da nas odvede u svet bajki i legendi, pošto ti više nikada nećemo videti sjaj u očima, sa svetlucanjem lukavstva, koje su se smejale  onome što su videle a nama nije bilo dato da vidimo, opraštamo se ožalošćena srca, mi, koji smo te voleli i divili ti se, mi, oni koje si opčinio i koji znamo da, tvojom smrću, nestaje jedan  pravi pesnik i večno se zatvara božanska ruka. Opraštamo se ali tvoja dela, uzvišena, čista, sjajna, ostaju: danas, više nego ikad, ona odišu životom i nikada neće prestati da žive“.  

Četrdesetčetiri godine nakon „susreta sa Brankušijem“, 1976. u Parizu, na obeležavanju stogodišnjice od rodjenja slavnog Rumuna, i nakon obilazaka najznačajnijih muzeja, galerija i uglednih privatnih zbirki u Evropi i SAD, pisac ovih rečenica smatra Konstantina Brankušija najvećim skulptorom u istoriji.

 

 

Komentari
1
Pošalji komentar
cut w4V
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: