„Šta radite to, GOSPODINE?“ – „PLJUJEM! A TEBI ko ti je kriv kad hodaš brzo!“

Izvor: Niški portal | 19-Jul-2020 | 02:18

„Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zver pokaže svoj trag“

Mi bismo rekli da je „Pljuvanje“ kod nas višeznačna reč. Mi pljujemo na sve, na rođake, na komšiju, na političare, na nastavnike, na kišu, na sunce, na mesec, na Boga - zbog sujeverja verovatno i td. Međutim, ima i onog pravog pljuvanja, znate ono kad pljujemo po ulici. Sa takvim, pravim pljuvanjem, PLJUVANJEM PO ULICI, naša sugrađanka imala je veoma neobičnu i neprijatnu situaciju, situaciju za medije, kako kaže ona. Ispričala nam je šta se to dogodilo, a i kako je izgledalo pribavljanje namirnica za ručak, te subote, u njenom komšiluku, na niškoj Paliluli.

„Ovo je bila situacija kako je neko, tj. Ja, mogao da bude zaražen virusom korona, a da mi ni u snu ne bi palo na pamet da to može i tako“, kaže naša sugrađanka, vidno potresena i u najmanju ruku razočarana, kako i sama navodi i dodaje da ne isključuje mogućnost da je i „pokupila“ infekciju ukoliko je čevek bio inficiran.

Šta se tačno dogodilo, u subotu, u niškom naselju Palilula, na Palilulskoj rampi, ili tačnije u Episkopskoj ulici, ispričaćemo vam citirajući reči žene koja je pošla u jutarnju kupovinu namirnica za ručak za svoju porodicu.

„Vraćala sam se sa Palilulske pijace i idem trotoarom, pored mesara i tako redom,  Episkopskom ulicom, ka Mokranjčevoj. Na ramenima su mi puni cegeri jer brinem o životnoj sredini, pa da ne kupujem kese. Preko lica mi je maska jer brinem o svom zdravlju i zdravlju drugih. Gužva je na trotoaru. Puno ljudi je izašlo u kupovinu. Teško se prolazi, još i ako žuriš kao ja, nije lako proći, a da se pobrineš i za distancu i da propustiš neku baku ili da izbegneš dete koje vozi biciklu... Dolazim do apoteke u Episkopskoj i nakon apoteke je lokal koji prodaje gotovu hranu. Ispred mene šetaju, idu lagano, dvojica muškaraca. Nemaju moj tovar, ruke su im prazne. Ja pokušavam da ih zaobiđem i da prođem, jer žurim i teško mi je sve što nosim, pa mi se nekako čini da ako brže hodam da će sve brže i proći. Uspevam nekako da nađem mesta na trotoaru da ih prestignem i u trenutku kada započinjem da ih prolazim, dešava se nešto neverovatno.

Čovek kog u tom deliću sekunde obilazim i prolazim pored njega, sa moje leve strane, Taj čovek, Čovek u nekim pedesetim, šezdesetim godima, moglo bi se reći „stari ponosni Palilulac“, PLJUNE U DALJ, kako bi deca rekla, da GOMILA PLJUVAČKE proleti tik pored mog obraza i odleti jedno 2 metra ispred nas.

Prvo što sam pomislila je bilo – Bože, šta je ovo? Gde sam ja? Ko je ovaj Čovek? Šta on ovo radi?

Zastala sam, a i On je, tačnije njih dvojica. Sekunde su prolazile, a meni se činilo da sam propala u neku jamu, sramota me bilo. Pogledali smo se. On ćuti. Ja mu kažem „Šta radite to, gospodine???“. On meni kaže: „ Pljujem!“

Ali, ali, gospodine, mogli ste u lice da mi pljunete.

„Mogo sam, pa TI kad ideš ko da te neko juri“

Ostala sam bez teksta, bez volje da hodam dalje. Da je na mom mestu bio neki muškarac, gotovo da sam sigurna da bi ga na licu mesta nokautirao. Ja sam stajala samo par sekundi gledajući za njima, jer su me prestigli ponovo, i nastavili da šetaju, ne okrenuvši se više. Sabrala sam se nekako i krenula. Više mi moji cegeri nisu bili teški. Sada mi je bilo teško nešto drugo.

Kući sam stigla brzo, i ne znam koliko je vremena prošlo. Ušla sam, i sela samo. Ni sa kim nisam pričala. Šta da kažem? Sramota me i dalje bilo, a čega sam se stidela, ni sama ne znam. Možda sam se stidela što sam „komšika“ tom Čoveku, ma nije ni to. Samo mi je prolazilo kroz glavu „Šta smo to postali, i kakvi smo to postali“... Onda mi je tek palo na pamet da je Taj Čovek pljunuo meni pred licem, da naravno nije imao masku, da sam ja udahnula kapljice njegove pljuvačke, i tada sam počela da plačem. Plač je došao kao posledica stresa, ne zbog korone koju sam tako, veoma je realno, mogla da pokupim. Setila sam se da sam nosila masku. Uh..dobro je...bar to...“

A kako je sve počelo tog dana, priča nam naša sugrađanka, od samog početka. Njenim utiscima o tom danu nije bilo kraja.

"Sve je počelo u subotu ujutru. Vreme je za nabavku. Izlazim iz stana i gledam da ne zaboravim nešto, da ne zaboravim cegere, da ne kupujem kese, jer brinem o životnoj sredini, da ne zaboravim masku jer brinem o sebi i drugima. Sve vreme mislim gde prvo da odem, redosled je bitan tokom kupovine, da se ne bih vraćala više puta, a da mogu i sve da donesem. Razmišlajam, prvo ću do apoteke, pa pijaca, pa mlekara, pa pekara, pa valja je to to.

Odlazim prvo do apoteke na Palilulskoj rampi. Trebalo je kupiti alkohol za dezinfekciju, nestao nam je. Fina mlada žena, ljubazna, kulturna, uslužila me i ja krenem dalje. Pomislila sam, kako divna mlada žena.

Odlazim do mesare „na rampi“. Čekamo red ispred. Svako drugi se trudi da drži distancu, što pristojnu, što propisanu. Svako drugi, pak, ne. Neko se gura uz tebe, valjda misleći da će, ne samo pre tebe da uđe, i ako je posle tebe, nego i pre onog ispred tebe. Čudiš se malo, ali šta ćeš. U mesari rade pravi profesionalci. Brzi su, profesionalni, predusretljivi, svaka čast. Izlazim i idem dalje.

Odlazim do pijace na Paliluli. Čim ulazim u pijacu ugledam kako majka sinu kaže, verovatno je sin, a po mimici i pokretima ruku shvatam šta je namera. Čim vide nekog ko ulazi, prodavci krenu da ti preprečuju put govoreći „izvolite, izvolite, imamo najbolji paradajz, naš je, nije kao neki što prodaju, ko zna odakle“. To bude simpatično i neka, svako se bori za svoj dinar. Ja zastanem ako želim, a ako ne, produžim. Posmatram tezge, ljude, proizvode. Preslišavam se šta mi treba i koliko toga za ovaj, onaj ručak. Čujem sa strane pozive, komentare... Vidim jednu bakicu. Učinilo mi se da jedva stoji. Prodaje proizvode na tezgi. Prilazim, jer osećam tugu, zao mi je. Kažem sebi, kupiću kod nje. Prizvodi njeni i nisu neki, prezreo paradajz, starije nešto tikvice, smežurana šargarepa. Ja kažem sebi, ma daj...uzimaj, nije važno. Meri mi ona nešto već, ali mi meri kod „komšike“ i „komšika“ kaže – 90 dinara, a bakica koje mi bilo žao, kaže, misleći da ja ne vidim i ne čujem – ma 100 bre. Gutam knedlu i trpam u svoj ceger smežurano povrće i to po još skupljoj ceni. Nasmejem se, mada mi se osmeh ne vidi ispod maske, i nastavim dalje.

Trebalo mi je nešto voća. Prilazim nekoj drugoj tezgi. Radi za njom čovek, u godinama, moglo bi se reći. Otac može da mi bude po godinama. Kreće da mi deli komplimente kako lepše oči nije video, kako ga sunce ozari kad me vidi, kako on prodaje dinje za 140, a meni će da proda za 110, pa me hvata za ruku i vodi kod „komšike“, koja nije trenutno tu, i pokazuje mi kako kod nje dinje koštaju 150. Smešno mi je...ali, kažem, neka, hajde, nema veze, težak je to posao, bore se, sve je skupo, valja i oni da zarade za sebe nešto... Gledam šljive kod tog istog čoveka, on mi dodaje kesu i kreće da me grli, dodirujući mi rame. Neprijatno mi je malo. Nastavlja da me ispituje, gde živim, sa kim živim, pa zar tako mlada znam i da kuvam. Smejem se, šta ću, šta da mu kažem... Pitam ga koliko sam dužna za dinju i šljive. Kaže 300 dinara. Dajem mu 400 (2 po 200). On uzima novac i stavlja u džep. Nastavlja da se zapričava sa mnom. Gledam ga i pitam „Da li biste mi vratili kusur?“ On, zastane pogledom, aaaaa da da... Vadi ponovo novac iz džepa, i vraća mi 100 dinara. Odlazim i već mi je moj tovar težak.

Prolazim kroz pijacu dalje. Čujem sa strane, izvolite, šta treba... Kažem, ma ne znam ni ja... On mi kaže, „Mi sa takvima imamo najviše problema“, i smeh se čuje. Smejem se i ja i želim da pobegnem samo.

Izlazim sa pijace i odustajem od pekare, teško mi je sve što nosim. Vratiću se ponovo.

 

Krećem od pijace Episkopskom, pored druge dve mesare i dolazi do nemilog i tužnog događaja o kome sam na početku pričala kada za malo da mi čovek pljune u lice jer On PLJUJE, A JA HODAM BRZO.

Ovako je to bilo u subotu ujutru kada sam samo htela da kupim namirnice za ručak za svoju porodicu. Bolje da nisam ni izlazila, pomislila sam. Bolje da smo gladovali ceo dan.“

I da završimo onako kako smo i počeli:

„Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zver pokaže svoj trag“

 

Priče iz života na Niškom portalu

 

 

Komentari
0
Pošalji komentar
e3t 3jo
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: