(Kamenko M. Marković) SLIKAR PREFINJENIH MADONA - RAFAELO SANTI

Izvor: Niški portal | 05-Nov-2020 | 01:01

S Rafaelom je umetnost italijanske renesanse dostigla svoj zenit. Kod njega su se ideali antike potpuno ujedinili s humanizmom naprednog gradjanskog društva. Italijansko slikarstvo će imati i velike koloriste, i majstore kompozicije, i genijalne tvorce snažnih i oduhovljenih umetničkih dela, ali nikada više sve to spojeno u jednoj ličnosti kakva je bila nenadmašni Ubrinjanin Rafaelo Santi. Od njegovih velikih savremenika Mikelandjelo Buonaroti je imao silinu izraza i divovsku snagu kompozicije, Leonardo da Vinči je bio osećajan umetnik i veliki poznavalac ljudske duše, ali ni jedan ni drugi nisu imali antičko osećanje mere i harmonije, niti onu vedrinu, radost života i ljubav prema čoveku, kao njihov najmladji i najgenijalniji drug Rafaelo. Posle svega onoga što je on postigao u slikarstvu, dalje se nije moglo ići. I sve do pojave velikih umetnika Nizozemske i Španije, koji su otkrili nove puteve u slikarstvu, iztalijanska umetnost je bila pod  zatvorenim vidikom.

Rafaelo Santi rodio se 1483. u Urbinu kao sin slikara osrednje vrednosti. Naučivši od oca osnovne elemente slikarstva prešao je u Perudju i stupio u radionicu dvojice poznatih slikara umbrijske škole, Pjetra Perudjina i Bernardina Pinturikija.

Ubrzo po dolasku u Perudju, Rafaelo je naslikao „Tri gracije“ (Šantiji, Muzej Konde). Još nije bio napunio osamnaest  godina, a već je bio formiran slikar. Slika je radjena uljem  na drvenoj ploči čija površina oznosi oko četrdeset kvadratnih santimetara. Prizor odiše onom spokojnom vedrinom koja je glavni uzrok draži  Rafaelovog trajnog uticaja. U rano svitanje, nage i zagrljene, gracije se ocrtavaju na senovitom vidiku ravnih livada, zamagljenih jezera i dalekih plavičastih bregova. Čvrsta, uspravna stasa, ozarene rumenilom života, one stoje u najnežnijoj suprotnosti sa zelenim, sivim i bledoplavim vertikalnim planovima mirnog predela koji se pruža iza njih. Svaka od njih drži u ruci po jednu zlatnu  kuglu. Kao uzor za ovu sliku, Rafaelu je poslužilo jedno vajarsko delo. Veliki umetnici se nikad nisu ustručavali da pozajme neku  zamisao u nadi da će je još više usavršiti. I tako su se tri device, koje je prvi zamislio neki nepoznati grčki vajar, oplemenjene duhom italijanskog slikara koji ih je oživeo, pojavile kao čarobna  prividjenja u sanjarskoj viziji onog tajanstvenog, svežeg i mirisnog predela u Ankonskoj Krajini, na granici izmedju Toskane i Umbrije.

Madona dela Sedia

Od Perudjina se Rafaelo naučio veštini kompozicije, nežnosti boja i lepoti crteža, a od Pinturikija je primio usavršeni tip umbrijske Bogorodice.

Jedna takva „Bogorodica s detetom u naručju“ nalazi se u muzeju Ermitaž. Delo iz umetnikove mladosti, nastalo pod uticajem njegovog učitelja Pjetra Perudjina. Za figuru „Bogorodice s detetom u naručju“ iskoristio je Rafaelo jedan Perudjinov crtež, koji se danas čuva u  berlinskom kabinetu bakroreza. Sa više samostalnosti rađen je predeo u pozadini slike. Snegom pokriveni i suncem obasjani planinski vrhovi, zelene livade, kao ogledalo glatke površine reka i jezera, vitko drveće- sve je to umetnik verovatno video u okolini rodnoga grada. Jednostavan, poezijom prožet minijaturni predeo daje celom ovom delu neku osobitu draž.

Osetljiva i skoro ženska priroda, Rafaelo je rano primio uticaj drugih slikara. Birao je i uzimao ono što je najbolje kod njih, te se njegovo slikarstvo može smatrati zbirkom najvećih vrednosti italijanske renesanse. Ali on nije bio običan kopista; on se  samo služio iskustvom drugih da bi odatle mogao nastaviti put ka savršenstvu.  

Još kao vrlo mlad čovek odlazi 1504. godine u Firencu, i mada  u to vreme taj grad još uvek nije bio umetnički centar Italije, on ubrzo postaje slavan.

U Firenci je naslikao veliki broj prekrasnih bogorodica. Velika umetnička vrednost tih slika bila je u tome što  Rafaelu nije bio cilj samo njihova religiozna sadržina već mnogo više figuralna i duševna povezanost majke i deteta, njihova uzajamna ljubav, od  nežne do duboko predane i od vedre do bolne. On je tu uspeo da spoji prirodu i umetnički oblik, boju i osećanja u jednu harmoničnu i nedeljivu celinu. Tom svetu pripadaju:“Madona Velikog Vojvode“(Firenca, Galerija Piti), „Bogorodica na livadi“ (Beč, Muzej istorije umetnosti), „Venčanje Bogorodice“(Milano, Galerija Brera), „Bogorodica s ribom( Madrid, Prado).

Rafaelove madone iz rimske epohe jednim delom su radjene u istoj koncepciji kao i ranije, firentinske madone. Medjutim, „Madona s violom“( Pariz, Luvr), čini prelaz ka jednoj novoj koncepciji Rafaelovog crkvenog slikarstva. Njegov stil se sada odlikuje većom slikarskom širinom, maestetičnošću i jednim novim tipom madone koji se, izgleda, oslanja na Fornarinin lik. U ovu grupu spadaju „Madona dela Sedia“( Firenca, Piti) i „Sikstinska madona“, najlepša od svih crkvenih slika Rafaelovih, delo koje je možda više nego ijedno drugo učinilo Rafaelovo ime onoliko slavnim. Ona je nastala 1516. za pau Siksta IV.

Od 1508. godine do kraja života Rafaelo je proveo u Rimu radeći pod umetničkim patronatom pape Julija II i Lava X, obasut počastima i pretrpan narudžbinama koje  je često obavljala njegova ogromna radionica. Od pape Julija II je dobio zadatak da ukrasi freskama vatikanske dvorane, zvane „stance“ i pokrivene galerije prema dvorištu, zvane „lodje“. U izboru za te freske data mu je puna sloboda.

U „stancama“ je Rafaelo naslikao prostrane alegorijske, religiozne i istorijske kompozicije, u kojima je njegov umetnički genije došao do svoga punog izražaja. Ono što je otpočeo Djoto di Bondone, što su nastavili i izgradjivali Tomaso Mazačo i Andreja  del Mantenja: dinamiku mase u prostoru izraženu pomoću perspektive i rasporeda figura, Rafaelo je doveo do savršenstva. Naslikao je pre svega četiri velike kompozicije koje simbolično prikazuju crkvu, nauku, poeziju i pravdu, četiri osnovne vrednosti savremenog italijanskog društva. To su: „Rasprave o pričešću“, „Atinska škola“, „Parnas“ i „Izgnanje Heliodora iz hrama“. Te velike freske, na kojima se nalazi mnoštvo figura, po kompoziciji, obradi i psihologiji i povezivanju ličnosti, važe kao najveća dela svetske  umetnosti. Osim pomenutih u „stancama“ je naslikaso  još i sledeće kompozicije: „Papa Lav I zaustavlja Atilu pred  kapijama Rima“, „Požar Borga“ i „Bekstvo sv. Petra iz tamnice“.

U „lodjama“ je naslikao i veliki broj scena iz istorije crkve, te se one obično nazivaju „Rafaelova Biblija.“ Jedan deo lodja je ukrasio mitološkim motivima po uzoru na rimsko slikarstvo.  

Proslavljen dekorisanjem Vatikana, Rafaelo je bio tražen na sve strane; oko njega su se otimali bogati plemići, crkveni velikodostojnici i bankari. Iako pretrpan  poslovima, on je ljubazno primao narudžbine i nekako uspevao da ih izvede uz pomoć svojih saradnika. Medju ovim narudžbinama naročito mesto zauzima dekoracija  vile Farneze, koju je za bogatog  sijenskog bankara  Agostina Čigija, sagradio arhitekta i slikar Baltazar Peruci.

Taj veliki umetnik, koji je živeo srazmerno vrlo kratko, nepunih 37 godina, uspeo je da pored svojih mnogobrojnih madona i fresaka u Vatikanu, naslika i ne manji broj portreta, koji spadaju u najveća remek- dela umetnosti. Medju najlepše ubraju se: „Portret Baltazara Kastiljonea“ (Pariz, Luvr) „Portret pape Lava X sa dva kardinala“ (Firenca, Galerija Ufici), „Autoportret“ (Firenca, Ufici), „Portret Anjola Donija“ (Firenca, Piti).  Medjutim, isto tako su mu lepi portreti žena, medju kojima  se naročito ističu: „Žena sa velom „ i „Fornarina.“

Radio je i velike religiozne kompozicije, kao „Polaganje Hrista u grob“ i „Preobraženje“.

 

Baltazar Kastiljone

SVESTRAN I DUHOVIT

Rafaelo Santi je slikao bogorodice koje su  mu donele više slave nego što su je stekli Julije II i Lav X, koji su ga obasipali raskoši. Imao je toliko narudžbina da je jedva stizao da radi samo kartone, koje su slikali drugi umetnici, a on samo korigovao u svojoj radionici. Rafaelo je u Rimu živeo u kući koju je po ugledu na stare, raskošne rimske kuće projektovao slavni Donato Bramante, i vodio buran život. Takav način života ga je ometao da poslove završi u dogovoreno vreme. Naručioci su, uglavnom,  bili strpljivi, ali bilo je i onih drugih- nestrpljivih. Sledi anegdota o tome.

Kad je Rafaelo slikao svoje čuveno delo „Madona del granduča“, kardinal Bibijena, pošto nikako nije mogao da dočeka završetak, naredio je da slikara zatvore u jednu prostoriju i da mu za jelo daju samo hleba i  belog luka.

    Posle nekoliko dana  Rafaelo javi kardinalu da je slika završena.

    Kad je Bibijena stigao do majstorovog azila, imao je šta da vidi: i Madona i Isus okrenuli su glave i stisnuli prstima noseve.

  - Pa šta je ovo? - začudio se kardina!.

  - Nije ni čudo, vaša ekselencijo - odgovorio je Rafaelo - kad sam od vaše hrane toliko zaudarao!

 

Madona sa žutom zebom

OPČINJEN ŽENAMA

Ispredane su brojne priče o Rafaelovim ljubavnim doživljajima. Najljupkija je ona o devojci koju su doveli da mu pravi društvo na skelama, lako obučena, jer je bez nje pretila opasnost da rad ostane nedovršen. Kardinal Bibijena, jedan od njegovih zaštitnika, nastojao je da ga oženi svojom rodjakom Marijom de Bibijena, ubedjen da bi ženidbom Rafael postao “ozbiljniji i imao mnogo više vremena za umetnost“, a Rim, bio  poštedjen priča o umetnikovom razvratnom životu. Kardinal nije  uspeo u svojoj nameri.  Istina, Rafaelo nije odbio ponudu, Mariju je smatrao svojom „verenicom“ ali je nastavio  da živi po starom. Bio je u strasnoj ljubavnoj vezi sa ženom jednog  rimskog pekara. Na slici  „Fornarina“- pekareva žena, naslikanoj 1518, upadljivo je stavio svoje ime na traku oko njene ruke. U svom testamentu tražio je da njegovu „verenicu“, koja je pre njega umrla, sahrane u Panteonu, što je i učinjeno.

Rafaelo je umro prilično iznenadno, na Veliki petak 1520. godine, ne stigavši da završi svoje poslednje delo, veliku, svečanu kompoziciju „Preobraženje“, započetu 1517. Sliku su završili njegovi učenici Djulio Romano i Frančesko Peni. Naročito je ova kompozicija služila kao neprikosnoven obrazac onim umetnicima koji su, oslanjajući se na Rafaelove formule, odveli slikarstvo u akademizam.

Ime Rafaelo Santi bilo je kroz tri veka nesumljivo najslavnije ime u slikarstvu. Danas o Rafaelu preovladjuje mišljenje da on nije bio tvorac radikalno novih vrednosti kao Tomaso Mazačo, Leonardo, Mikelandjelo Buonaroti ili Djordjone. Ali, obdaren izuzetnim darom asimilacije, on je uspeo da u svome delu reasumira tekovine italijanske Renesanse, naročito firentinske, i da tu tradiciju, koja ga je činila onim što jeste, sintetiše u jedan osobeni stil u kome su njegovi savremenici i potomstvo videli najpotpuniji i konačni izraz renesansnih težnji.  

Najoštrije zamerke činjene su Rafaelu u pogledu njegovih neskrivenih, upadljivih pozajmica. Na te pozajmice u njegovo vreme, istina, nije se gledalo sa onom strogošću kao danas; ni mnogi drugi  veliki majstori nisu  ih se lišavali. No Rafaelo  se njima zaista  nije srećno koristio: slabije od svojih uzora, one predstavljaju ono što je  osrednje u njegovom delu i daleko zaostaje za onim što je njegova sopstvena invencija.

Evo primera koji to veoma slikovito ilustruje.

Veoma čuvenu kompoziciju „Hristova sahrana“(Rim, Palata Borgeze), za koju je  opštu postavku uzeo sa jednog  Mantenjinog bakroreza, Rafaelo je pripremao sa mnogo ambicije bezbrojnim studijama i crtežima. Reminiscencije na razne majstore, Mikelandjela Buonarotija naročito, vrlo su žive na toj slici: Hristos je uzet sa Mikelandjelove „Piete“, Crkva Sv. Petra i Pavla u Rimu, žena u desnom uglu slike inspirisana je  Mikelandjelovom „Svetom porodicom“(Firenca, Ufici). Na ovoj slici Rafaelo je toliko obuzet detaljima gestikulacije i muskulature, za šta mu još nedostaje iskustvo, da se zbog toga izgubila svaka emocionalnost, a delo postalo akademski usiljeno.

Slavni francuski slikar Žan Ogist Dominik Engr je Rafaelovo slikarstvo smatrao za vrhunac umetnosti. U jednom svom pismu on žali što nije rodjen tri stoleća ranije.“Da se to desilo mogao sam da budem Rafaelov učenik“, kaže on.  Dijego Velaskez - genijalni španski slikar, upitan šta misli o Rafaelu, odgovorio je:“Rafael mi se baš ništa ne dopada“. Takva  su dva ekstremna suda o slikaru koga su prvo smatrali  kao neko božanstvo da bi ga posle ponekad negirali  čak i tamo gde je doista nenadmašan.

Zemni ostaci Rafaela Santija počivaju u rimskom Panteonu, pored groba Marije de Bibijene - žene kojom se verio ali koju nije oženio.  

Komentari
0
Pošalji komentar
KSE Rvh
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: