(Kamenko M. Marković) NEKOLIKO REČI O SLIKAMA BIRGITE RISTIĆ
Birgita Ristić je rođena 1973. u Babušnici, u porodici zanatlije. Otac njen, Baja Ristić bio je poznati muški brica, koji je jedno vreme radio i u Danskoj. Birgita je krenula očevim stopama, izučila frizerski zanat i danas radi kao stilista ženskih frizura – i slika.
Birgita Ristić slika napuštene seoske kuće Lužničkog kraja, koje predstavljaju zanimljivo svedočanstvo o odumiranju pojedinih sela Lužničke kotline. Birgita slika te kuće na realističan način, okružujući ih jednim gotovo mitskim pejzažom. Dok je islikavala ispucale duvare, bojadisane prozore, ili pocrnele i naherene drvene tarabe, unosila je u svoje slike nešto od ljudske duše, ganuta nekom unutrašnjom tugom. Birgita Ristić je osetila poeziju tišine, poeziju sela. Zato njene slike nisu samo slike nego i dela, dela jedne duše. Kuće lužničkih sela (Suračeva, Izvora, Gorčinca, Draginca, Aleksandrovca, Kamebelevca, Dučevca i Kievca) na slikama Birgite Ristić sačuvale su svoj otmeni lik s kraja XIX i prvih decenija XX veka.
Birgita vezana za prirodu, u večnom traganju za tananom melodijom koja samo čednima otkriva prikrivene izvore poetičnih nadahnuća, obilazila je sela Lužnice. Otuda je donosila pregršt intimnih utisaka, zabeleženih za nju karakterističnim, svakom razumljivim, jezikom slikara. Slikajući seoske kuće Lužničke kotline Birgita Ristić je stvorila univerzalnu sliku svog zavičaja.
Koja su to umetnička i idejna svojstva koja ovo slikarstvo čine posebnim?
Pre svega, njega čini težnja da se slika samo ono što se čulima, neposredno, uglavnom čulom vida, proživi, a ne, posredno, mozgovnim, umnim saznanjem. Magijski realizam brda i planina snažno je prisutan u stvaralaštvu Birgite Ristić. Slikajući taj prostor ona skoro sa zamuckivanjem vuče kičicu po platnu kao u strahu da nekim prenagljenim potezom ne poremeti tanano tkivo svoje vizije.
Čini nam se da bi se sa dlana Birgitinih slika moglo pročitati nešto važno. Ona nije arheolog ni prorok, njena likovna svedočanstva su treptaji, sumnje i slutnje našeg vremena. Te slike nas podsećaju i ujedno opominju – da smo odavno ostavili, i gotovo zaboravili rodna ognjišta, čarobne predele našeg detinjstva, i otišli u svet. Birgita Ristić nas poziva da se još jednom, možda poslednji put, pred ovim slikama, sa kojih isijava tuga i san, zamislimo i zapitamo ko smo, i gde su nam koreni? Ona sama muški se rastužila nad rezultatima svojih istraživanja koja upućuju na neospornu tešku istinu – da sela lužničke kotline tiho i neumitno nestaju.
Godine 2008. imala je prvu samostalnu izložbu u galeriji Doma kulture u svom rodnom mestu. Tom prilikom je izložila nekoliko kuća, tri slike religiozne sadržine i jedan broj pejzaža. Među pejzažima se svojom poetikom isticao „Komarički vir“ u Ljuberađi.
Septembra meseca 2010. izlagala je u Centru za kulturu i umetnost u Aleksincu. Pisac ovih redaka je tim povodom u niškim „Narodnim novinama”, između ostalog napisao: „Pitoreskna sela Lužnice, ostaci jednog bajkovitog sveta, gotovo da su opustela. Tim prašnjavim putevima danas koračaju umorno samo oni koji nisu imali kuda da odu, ili oni koji su dubokim korenima vezani za zemlju koju od rođenja natapaju znojem. Onemoćali i bolesni postali su svet koji nikome nije potreban. Seljak zna da vredi jedino dok rmbači, dok mu je grbača jaka. Državi je potreban u ratu kao vojnik, u miru kao poreznik, u statistici kao broj, i ništa više. Ne boli ga mnogo saznanje da ga država ne poštuje, nesrećan je jedino kada vidi da mu je zemlja, koja je vekovima hranila njegove pretke, a danas njega, prekrivena korovom. Magiju tog prostora moje su oči oplakale a srce opevalo.
Birgitina ambicija bila je da nam pokaže lepotu kuća lužničke kotline, da pozove one koji su zaboravili te prostore da se vrate, da vide mesta svog detinjstva. U toj svojoj nameri ona je u potpunosti uspela. Bojom i crtežom ispevala je himnu svom rodnom kraju.”
Svoju treću samostalnu izložbu Birgita Ristić je imala januara 2011. godine, u Domu mladih u Knjaževcu. Tom prilikom je izložila dvadeset pet slika na kojima su bile predstavljenje stare i oronule kuće iz lužničkog kraja.
Na kraju, treba dodati, da ona koja je dobro videla, dobro gledala, dobro ispitivala u toku više godina lepe i zanimljive objekte, čuva u svom sećanju neku vrstu utešne slike.
