(Kamenko M. Marković) ĐORĐONE - SLIKAR PLAVIH DOLINA

Izvor: Niški portal | 10-Nov-2020 | 00:49

Đorđone je našao način da mletačku paletu, vrlo razvijenu  već u Belinijevom slikarstvu, učini još bogatijom  i raskošnijom. Kod Đorđona boja se ne upotrebljava kao dekorativni elemenat koji će doprineti jedinstvu kompozicije, nego počinje da služi kao nezamenljiv elemenat u izgradnji forme. Ta raskoš boja i faktura, blago prigušivanje svetlosti i senke, i okružujuća atmosfera koja rastvara oštre linije, proističu iz tehnike ulja, čije su mogućnosti naročito pogodovale izražavanju venecijanskih ideala. Sa slikarstvom Djordjona u Veneciji je naročito došao do izražaja poetičan ton u slici: nasuprot firentinskom intelektualnom stilu, stvoreno je sasvim ljudsko slikarstvo, slikarstvo u ime mladosti i lepote sa naročitom ljubavlju za pejzaž.   Dakle, od svih italijanskih slikarskih škola većinu ljubitelja  umetnosti najčešće i najpostojanije privlači venecijanska škola.

Blistavu  epohu  XVI veka  u mletačkom slikarstvu, koju je pripremio Đovani Belini (1429-1516) najveći venecijanski majstor XV veka, otvorio je Belinijev učenik Đorđo Barbareli da Kastelfranko, zvani  Đorđone (1478-1510).  Slikar o čijem se životu  malo zna. Zna se da je odrastao u Veneciji i da je odlično svirao lautu i božanstveno pevao. Ostalo je zabeleženo da su se ljudi otimali o njegovo  društvo. Legenda po kojoj bi Djordjone, slično Leonardu da Vinčiju, bio vanbračni sin nekog plemićaa iz porodice Barbareli i neke siromašne seljančice, nastala je tek u XVIII veku.  Umro je u 32 godini života od kuge.

Umro je, dakle, vrlo mlad i ostavio svega nekoliko slika, ali su i one dovoljne da svome tvorcu obezbede slavu jednog od najvećih slikara Venecije. Njegov crtež i njegova kompozicija pokazuju veliko znanje i dobru školu, ali ono što je na tim slikama najlepše, to su vanredno lepe, tople i nežne  boje, koje pričinjavaju  pravo  zadovoljstvo oku. Tipičan slikar Venecije XVI veka, sa temperamentom koji je naginjao poeziji i životu u prirodi, Djordjone je najčešće slikao teme neodredjenog sadržaja ili motive iz mitologije, ustvari, ilustracije idiličnih priča i pastirskih ljubavi.  Celog  svog života slikao je  i rodni predeo; brda s prevojima, pošumljene plave doline, koje kupaju svetlost i vazduh, zemlju, drveće, oblake i livade u kojima su utkane melanholične figure tihe i zamišljene.

Glavna su mu dela “Madona iz Kastelfranka”(crkva u Kastelfranku,  Djordjonovom rodnom mestu), “Oluja” (Venecija, Akademija), “Koncert u polju” (Pariz, Luvr), “Bogorodica i dete u pejzažu”(Sankt Peterburg, Ermitaž), “Tri filozofa” (Beč, Muzej istorije umetnosti). Poslednju sliku “Usnula Venera”(Drezden, Državna galerija) završio je njegov učenik i naslednik Večeli Ticijan.

“Bogorodica iz Kastelfranka” se odlikuje stilom i poetskim raspoloženjem karakterističnim za Djordjonovo  slikarstvo  uopšte.  To vanredno  delo dokaz je  odvajanja od tipičnog stila oltarske slike i zagrevanja za prirodu.   Ono  uz to odslikava i smirenost, ličnu osobinu slikarevu.   

Đorđonovo remek- delo “Oluja”, koje se ranije nalazilo u slikarevoj zbirci, a sada se čuva u  Akademiji u Veneciji, ilustruje priču o Adrastu i Hipsipili iz četvrte knjige Staciusove “Tebaide”. Ubrzo se zaboravio i sam naziv slike. Tek nedavno je pronadjen istraživanjima Franca Vikhofa, i to otkriće nikome nije donelo ni trunke više estetskog uživanja. U toku vekova, dok je slika bila poznata pod nazivom “Ciganka i vojnik” ili “Bura”, kao da se niko nije ozbiljno brinuo da li slika ima da kaže još nešto sem lirske nezaboravne  sete, kojom  njene  isprepletane linije, prostori, mase, svetlosti i boje neodoljivo preplavljuju gledaočevu dušu. U čudesno dubok prostor posmatračevo oko putuje, nošeno uglavnom svetlošću i senkom, od figure na levoj strani ka dalekim oblacima koje razdire munja.

Za Đorđonovu školu lepi trenuci muzike koja se izvodi ili koja se sluša, glas koji peva, ili zvuk instrumenta, predstavljaju najomiljeniju temu. Taj lepi momenat muzike, momenat koji ceo štimung slike priprema i podvlači, jeste u stvari i siže  kompozicije “Koncert u polju.”

“Koncert u polju” predstavlja najzreliji i najpotpuniji izraz svega onoga (duha, poetskog raspoloženja, likovnih htenja) čime je bilo prožeto celokupno slikarstvo ovog genijalnog umetnika.

“Koncert u polju,” je najlepša moguća fantazija koju je ikad slikar stvorio. Tonski akordi tih nagih tela boje ćilibara sa crvenim i tamnozelenim partijama odela, a naročito pejzaža livade i duboke mase drveta preko koga se nadvilo bogato oblačno nebo, bili su oduvek za umetnike predmet divljenja. To nije više čarolija zlatne i lake svetlosti kao kod Koredja, već se oseća neka nota čiji zvuk duže treperi u vazduhu, koji je puniji i ozbiljniji. I možda je već na samom početku novo venecijansko slikarstvo u ovoj slici dobilo neprevazidjeno remek-delo.  Još jedan elemenat na “Koncertu u polju” pripada podjednako i Djordjonu i Veneciji—krajnja osetljivost za idiličnu čar i tiha sanjarenja.

O Đorđoneu bi zaista bilo teško reći više nego da su njegove slike savršen odraz renesanse na vrhuncu.

“Usnula Venera”(Drezden, Državna galerija). Venera, boginja ljubavi, koja je inspirisala umetnike antike, oduševljavala je i mletačke slikare. Ali dok je za grčke i rimske vajare i slikare Venera bila boginja, simbol ljubavi, za Djordjona—Venera je lepa Venecijanka, žena raskošnih oblika koja leži opuštena u polusnu sanjareći o ljubavi.  To je prvi ležeći akt u italijanskoj renesansi koji nije slikan u okviru neke mitološke fabule. Modeliran bez senki, sa svojim divno nadjenim mirnim ritmom linija, ovaj akt predstavlja prototip jedne serije sličnih kompozicija, od Ticijanove “Ubrinske Venere” do Moneove  “OLimpije.”

Svaki  značajan  majstor pronalazi i razvija u toku rada neke svoje recepte i osobenosti kojima se odlikuje njegov rad. Djordjone je uživao u boji, njegova boja teče kao rastopljeno zlato. Kao da ga vidimo kako rukom nežno dodiruje svoje čarobne slike.

Za izvesno vreme, Đorđone je potčinio svome uticaju skoro celokupno mletačko slikarstvo: od nepoznatih slikara koji su ostali njegovi imitatori do najvećih  majstora XVI veka. Jakopo Palma  Stariji (1480-1528), Lorenco Loto (1480-1556), Sebastijan del  Pjombo (1485-1547), Ticijan Večeli (1490-1576), -- svi su oni imali svoju  djordjonovsku fazu i preko nje došli do svoje kasnije slikarske fizionomije.

Komentari
1
Pošalji komentar
u14 ILE
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: