Blog Skitnica: Iz Kragujevca autostopom za Čačak, Ivanicu, Arilje i potraga za hladovinom

Izvor: NiškiPortal | 12-Jul-2017 | 16:44
 
Čačak... Da mi je neko pričao.. pa ipak bih mu poverovao. Grad, koji je zemlji, a i svetu, dao mnoge umetnike, ima znaćajnu istoriju. Počeci likovnog života u Čačku vezuju se za Dimitrija Mitu Petrovića, oca Nadežde Petrović, koji je 1869. godine postao prvi učitelj crtanja u ovdašnjoj gimnaziji.
 
  
 
Do Čačka sam došao autostopom, iz Kragujevca. Povezao me jedan momak, sve do tamo, i dovezao tačno do mesta gde je trebalo da se nađem sa svojim domaćinima, iako ga je to malo udaljilo od kuće. Već drugi put, od kako sam krenuo na put, sam zamoljen da ne pominjem ime, jer ne bi smeo da prima stopere, zato što radi u vojsci. Prošli put je to bilo zato što je čovek službenim kolima. Stičem utisak da, iako svaka služba zabranjuje uplitanje sa strancima u radno vreme, ljudi ipak staju, rizikujući malo svoju poziciju. Razlozi su razni, ali najčešće im treba društvo, ali i taj nepobedivi osećaj da si nekome pomogao, a da nisi morao.
 
Ja volim da pričam sa njima. Poenta autostopiranja nije samo ekonomske prirode, već nešto više od toga. Naime, jednu relaciju od 90km možete stopom preći promenivši dva ili tri vozila. To su dve ili tri potpuno različite osobe, sa potpuno različitim načinom govora, interesovanjem, planovima, željama, sudbinom. Ti razgovori su vrlo interesantni, jer ti si za njih potpuni neznanac, i ono što dobiješ od njih u razgovoru ogoljeno je od svake uzdržanosti. Videće te tad, i verovatno više nikad, pritom ti si avanturista sa autoputa, i oslobađaju se da kažu baš ono što stvarno žele reći. Ja slušam i podržavam sve. Ako voli Bajagu, volim i ja Bajagu. Ako hoće da ćuti, ćutaću i ja. Bitno je ispoštovati različitu prirodu tih ljudi, jer zbog toga si tu. Niti te neko primorao da čekaš prevoz na autoputu, niti je on morao da stane.
Vojnik mi je sve objasnio. Gde se šta nalazi, uputio me na lokalne znamenitosti, i to vrlo realno - ono što zna i ono što je u njegovom interesovanju. Dešava se kod ljudi da te upute pogrešno na nešto što ne poznaju, u želji da ti ipak pomognu, iako ne mogu, ili da se sami malo istaknu.
 
Ostavio sam ranac kod gospodina na autobuskoj stanici. Tu sam popio kafu, i u razgovoru mi je on sam predložio da mi pričuva stvari dok razgledam. To, naravno, stvara osećaj nepoverljivosti, ali meni je baš dobrodošlo da mi neko pričuva stvari. Ostavio sam ranac sa garderobom, tim nekim novčano bezvrednim stvarima, i šatorom, kod njega, i otišao u obilazak. Kada sam došao po stvari primetio sam da je pokusao da zaviri. Primetio sam to po jednom sitnom detalju - zastavica koja mi je prikačena na ranac bila je okrenuta suprotno, a to je jedino moguće ako izvučete kopču iz džepića, što je on uradio. Na njegovu žalost, meni se ranac juče pokidao na to mesto, i zategao sam ga plastičnom kopčom koja se može skinuti jedino presecanjem. Ništa, zahvalio sam se za čuvanje i otišao.
 
U tom obilasku sam kombinovao informacije od prodavaca sa trafika, i Gugl, i odlučio da za ručak odem u Gradsko Sokače, tj Staru Pivnicu, kako je najčešće zovu.
 
  
 
Objekat vrlo lepe starinske fasade, u cigli. Unutra je vrlo prijatno i uredno. Karirani stoljnaci, ljubazna konobarica u uniformi nosi krigle piva, i da nije Tome Zdravkovića sa zvučnika pomislio bih da sam u nekoj praškoj pivnici.
 
Jelovnik je uglavnom standardan. Čini se da je skupo, ali kad vidite količinu, i kvalitet, shvatate da je cena sasvim u redu. Moj izbor bio je riblja čorba. Cena je 150 dinara, što za tanjir čorbe nije baš malo, međutim dobio sam kotlić iz kojeg sipate bar 3-4 tanjira. Ukus savršen, bez preterivanja.
 
Inače, kada je kafana puna gostiju sasvim je moguće da dobijete prepravljenu salatu, od neke koja je ostala od prethodnog gosta. Međutim, ja sam dobio izuzetno lepo začinjenu salatu, od tek nasečenog povrća i pogačicu, iznenađujuće dobru, punog ukusa, malo tamniju kao od nekog jako kvalitetnog brašna. Jako mi se dopao ručak tu. Pritom imaju točena piva, i zaječarsko, i svetlo i tamno... Stvarno dobra pivnica.
 
Posle vrhunskog ručka otišao sam u Galeriju Nadežde Petrović.
 
  
 
Dočekao me gospodin, koji me ljubazno pozdravio, a kada sam mu u prvom minutu razgovora rekao da sam u istraživačkom obilasku, sa očiglednom voljom je počeo predstavljanje galerije. Izuzetno prijatan čovek, lepog rečnika, pokazao mi je prvo spomen sobu Nadežde Petrović. S vrata vidite dominantnu sliku, koja je diplomski rad Nadežde. U pitanju je kopija slike velikog majstora, za šta mi je rekao da je to bila praksa u to vreme, da su slikari za završni rad radili velike kopije majstora. Njena je među poznavaocima ocenjena kao ne baš najbolja, što govori o tome da u to vreme nije bila tako vešta kao kasnije posle doškolavanja van zemlje. Mada, postoji i teorija da je ta slika samo jedna verzija, možda baš ona lošija. U svakom slučaju vredno delo, jer baš zbog te naivnosti u radu, upoređujući sa kasnijim, stičete utisak o njenom razvitku i napretku. Tu se nalaze još nekoliko manjih formata, vrlo fino probranih, i govore o njenim različitim fazama. Takođe, u spomen sobi je izložena i prva odštampana novčanica od 200 dinara, jer (osim onih rudarki iz SFRJ) ona je prva žena na našoj novčanici. Bilo ih je u kraljevo vreme, ali na poleđini, nikad na naslovnoj strani. Ostatak galerije nije bio preterano zanimljiv, u toku je izložba fotografija, mada je pre te bila izuzetna izložba slika Save Šumanovića, koju sam za malo propustio. Inače, galerija je vrlo posvećena svojoj delatnosti. U depou poseduju kolekciju od preko 2000 vrednih slika, između ostalog slike Jovanovića, Predića, Veličkovića, Ljube Popovića, itd.. Takođe, imaju i jednu posebnu kolekciju Nadeždinih savremenika.
 
Posle galerije sam pozvao svog domaćina, kojeg sam pronašao na CouchSurffing-u. U pitanju je sajt gde ljudi nude ili traže "kauč", smeštaj, tuširanje, druženje... Ja sam, inače, godinama unazad u svom rodnom gradu gostio putnike iz svih krajeva sveta, i uvek imao samo najbolja iskustva. Ovo mi je bio prvi put da sam potražim domaćina. Na samom sajtu je moguće steći utisak o toj osobi na osnovu fotografija, opisa, ali i referenci i komentara, koje je nemoguće lažirati.
 
Moj domaćin, Aleksandar, njegova supruga Sabrina, i predivni mali gospodin, njihov sinčić, su me sačekali u gradu. Šetali smo uz reku, i već od samog upoznavanja našli zajednički jezik. Oni su od skoro u Čačku, inače su iz Slovenije. Mladi, obrazovani ljudi, jako lepe energije. Aleksandar je diplomirani fotograf, i ozbiljno posvećen svom poslu, u čemu ne ide ispod nivoa prave umetničke fotografije. Sabrina je završila fakultet na polju ekologije. Razgovori sa njima puni su same suštine, gde razlažemo teme kao što je teorija Slavuj Žižeka o tome da je moderno društvo ustvari kulturni kapitalizam, gde ljudi kupuju kulturu i ideologiju, a o čemu najbolje govori upravo ekologija - velike kompanije sade soju na poljima Afrike i nerazvijenog dela Azije, kako bi je kao "zdravu hranu" prodavali na zapadu umesto "nezdravog" mesa, a zapravo time uništavaju ogromne površine vegetacije i ostavljaju pustoš na tim poljima gde su sadili. Na taj način onaj koji na zapadu kupuje "zdravu hranu" (a pritom sve ostalo iz njegovog okruženja je nezdravo) ustvari kupuje ideologiju, smiruje savest prividnom zdravom ishranom i nesvestan učestvuje u tom licemerju.
 
Uživao sam sa njima.
 
Veče smo proveli u još kvalitetnijim razgovorima o umetnosti, životu, porodici, prirodi, narodu sa ovih prostora, i putovanju.
Ujutru smo se morali pozdraviti.
 
Ja sam krenuo za Ivanjicu, pešaka iz grada, i na izlazu, u prvih 10 minuta stopiranja stao je gospodin Mister Neš, kako mi se kasnije predstavio, i povezao me do odvajanja puta za Užice, i za Ivanjicu.
 
Vrlo fin gospodin, slikar iz hobija, voli fotografiju, pecanje... Znate te ljude koji znaju o svačemu zanimljivom u, vezi sa prirodom, puno da kažu.
 
Pričali smo o životu, i o tome kako se danas ponaša omladina, šta je muči, i šta je tera da se upušta u "niske strasti", kako on kaže, misleći na huliganstvo, razbojništvo, i slično površno ponašanje. Svakako, zaključak obojice bio je da su oni žrtve, a ne šampioni tranzicije.
 
Rastali smo se na tom raskršću pozdravljajući familiju kao da se znamo ceo život.
 
  
 
Do Arilja sam, zatim, stigao sa podjednako finim ljudima. Gospodin iz Beograda, koji ima kuću u Arilju, i njegov sin. Zapravo, on inače ima 4 sina i ćerku, pravo bogatstvo. Sin koji je bio tu sa nama je prvak godinama unazad u klasičnoj gitari, zajedno sa ocem skače čuvene skokove u reku sa visine od 15 metara, vole knjige, vole prirodu..
 
Prepričava mi gospodin, čiji je otac inače godinama unazad bio direktor Bigza, kako je svojevremeno u čuvenoj kafani Ineks vodio ćerke Titovih generala, da piju sa Tomom Zdravkovićem.
 
Stekao sam jako prijatan utisak o toj porodici, prijalo mi je druženje.
A onda kreće 3 sata pakla.
 
Iz Arilja nisam uhvatio prevoz, a temperatura je rasla, kao i moj umor i nervoza.
 
  
 
Posle, bez preterivanja, 2 sata kuvanja na tom asfaltu, momak iz perionice tepiha me pozvao unutra da se osvežim (skoro prisilio, iako sam ja iz neke glupe ljubaznosti to odbijao, ne znam zašto). Popili smo kafu, pričali, i u toj priči mi usput spomenuo plažu u Arilju. Istog trenutka, dok još nije završio rečenicu odlučio sam da odem tamo, postavim kamp, odmorim, i sutra nastavim gde sam hteo ujutru u onom naletu automobila koji jure na posao u susedni grad.
 
Kad sam video mesto za kamp bio sam, malo je reći, oduševljen. Ostrvo na reci, koja je hladna i iz koje ljudi odatle piju, sređeno, uredno, sa nekoliko ozidanih mesta za roštiljanje, sa rešetkom. Vrhunski.
 
Prilazim čoveku koji se kupa i pitam da li mogu da tu postavim i šator, jer putujem odavno i odmorio bih se jedan dan. Čovek se samo malo udobnije smestio u taj improvizovani đakuzi u reci, i skoro ne pogledavši me rekao "Ma ostani i deset dana ako hoćeš".
 
Pa prijatelju, ništa bolje nisi mogao da mi kažeš.
 
Rasklapam šator, idealno mesto, i odlazim u šetnju.
 
Plaže su poređane jedna do druge u razmaku od oko 300-500 metara. Privatni posedi, sa kafićem, ležaljkama, plažom..
 
Odabrao sam jedan, i seo za šankom.
 
Kroz pola sata znam imena svih ljudi oko sebe, smejemo se, pričamo, pijemo, i vidim da je to sasvim, apsolutno, normalna stvar.
 
 
Inače, u Arilju radi nekoliko proizvodnja, i ljudi puno rade ali i lepo žive.
 
Nevena, Boris, onaj car gazda što sam mu zaboravio ime, i još nekoliko njih, su stvarno kul.
 
Pritom, na toj plaži možete postaviti kamp bez da vas iko smara oko toga, ili da nešto platite, jednostavno ljudi su veliki CAREVI.
Vraćam se u kamp da spremim večeru, i napišem tekst i napuštam, jer moram ovo mesto istražiti još, ne zamerite.
Sledeća stanica verovatno Uvac, a o tome kroz dva dana!
 
Samo u hladovinu!
 
Komentari
2
Pošalji komentar
x2B 5DJ
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: