Drugi pišu: Kako sam preživela ( Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama )

Izvor: Autor teksta: Vasilika Kušić | 24-Nov-2018 | 16:47

Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama obeležava se 25. novembra, uz podsećanje da je potrebno zajedničko delovanje kako bi žene i devojčice u celom svetu mogle da žive bez uznemiravanja i svakog drugog oblika nasilja.

Proglašen je na prvom sastanku feministkinja Latinske Amerike i Kariba (Feminist Encuentro) održanom u Bogoti 1981. godine. Na sastanku su žene govorile o porodičnom nasilju, silovanjima i seksualnom zlostavljanju, te nasilju koji žene trpe pod režimima, uključujući torturu i nasilje nad političkim zatvorenicama. 25. novembar je odabran kao dan sećanja na sestre Mirabel (Patriu, Minervu i Mariu Teresu) koje je brutalno ubio diktator Rafael Trujillo u Dominikanskoj republici 1960. Godine 1999. Ujedinjene Nacije su rezolucijom 54/134 službeno potvrdile 25. novembar kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Arhiva: Vasilika Kušić

Autor teksta: Vasilika Kušić

ŽIVOT IDE DALJE

( Zašto sam se udala za psihopatu? )

 

Ovo pišem za vas, drage, vas koje ste prošle kroz slično iskustvo, ili ćete se u nečem ovde prepoznati. Možda naslućujete da ovako nešto postoji kod vama bliske osobe, prijateljice... Ili jednostavno hoćete da naučite, da vidite kako izgleda to: biti u braku sa mentalno poremećenim bićem. Možda to bude poučno, čak zabavno, izuzetno korisno, tužno ili potresno. Kao i u životu: svako neka uzme ono što želi. Linija između onoga što vidimo kao dobro i zlo tanka je i varljiva. Nego, s kime vi stupate u kontakt? Mislite o tome.
Ovo je bio moj život, moja realnost. Tu realnost sada delim, dajem u javnost nešto što se mali broj žena usuđuje da iznese. Hoće li biti posledica? Više se ne bojim, ne marim. Ovo je moja priča, samo je ja mogu ispričati do kraja.
Tri godine je prošlo.
Sada imam dvadeset pet.
 
 
Pišem o braku sa psihopatom
 
Hoću da sastavim, povežem, stavim u reči nešto što je krenulo sa njim. Postojao je trenutak kada se moj bol otelotvorio, pa se spojio sa metalno obolelim čovekom. Imala sam dvadeset jednu godinu. Bila sam sama i zbunjena. Bila sam mlada i divlja. Videla sam sebe kao žrtvu svog detinjstva, nekoga ko nije vredno, željeno, ispunjeno dete. Morala sam da nađem nešto, ono nešto što ljudi zovu ljubavlju. A nisam naučila da volim sebe.
Zato mi se činilo da moram imati nekog ko će da me voli, kome ću ja biti najsvetlija tačka. Evo prve lekcije. Ako osećate želju da nekome budete takva tačka, ne zovite to ljubavlju. To je opsesija. Ljubav treba da bude čista, slobodna. A ja sam htela da me neko obožava, da mu budem centar sveta, oltar pred kojim će se moliti. To bi, tobože, utišalo moj bol.
Nisam volela sebe.
 
 
Kriva? Pogrešila? Odgovorna za sve što se dogodilo?
 
Jesam i nisam. Kažu da je za svaki tango potrebno dvoje. Poželeli ste da nekome budete jedina svetla tačka? Šta to zapravo znači; kakav je to tango? Znači da je sve u toj osobi mrak, crnilo, praznina. Možda i on traga traga za svetlom tačkom, da je zgrabi, da je obožava, da tako zagospodari nad njom. Možda, eto, nešto u njemu prepoznaje baš onu slabost koju pomenuh malopre. Moja slabost, moje nerazumevanje šta znači ljubav dovelo me je do toga da ovaj tango zaigram baš ja.
Ne, u mojoj priči Darko neće biti predstavljen kao jedini krivac. Kriva je moja slabost. Kada danas pogledam sebe misleći o njemu, ne zapažam mržnju. Nastavljam da živim kao osoba sa iskustvom, naučena da svaki svoj korak svi povlačimo sami. Kada bi svako gledao sebe, bio odgovoran za sebe, ko bi nam drugi bio kriv za izbore koje smo donosili? ... Obožavana, opsesivno zaljubljena. To mi je davalo je lažni osećaj vrednosti, snage, popunjavalo je rupe moje bede, one u kojoj sam sama bila, moju samoću. Uhvatila sam se za prvog koji je tragao za bićem čiju će glad da zavarava lažnim obožavanjem, tim predstavama moći. Pala sam.
 
Arhiva: Vasilika Kušić
 
Jesam li ja žrtva?
 
Nisam! Preživela sam, otišla. Otplela se iz paukove mreže. Bila je jaka i lepljiva do granice nezamislivosti, a dugo me je pratila. Danas stojim na svojim nogama, negde sam gde treba da budem, onakva sam kakva jesam. Svest mi više nije izmenjena, nisam više zavedena umom psihopate. Duša se čisti, kao i telo. Žena je onoliko jaka koliko je spremna to sebi da prizna.
Da, brak sa psihopatom ostavio je ozbiljne posledice po moje mentalno zdravlje. Živim sa traumama, anksioznošću i jakim napadima panike, koje lečim uz pomoć psihotarapeuta. Polako napredujem ka budućnosti kakvu želim za sebe. Evo i druge lekcije, a prvog ohrabrenja: ono što ste preživeli jednom i što ste svesno odbacili ne može vas više uplašiti i vratiti nazad. Vi ste sada svoji.
Moja veza sa sociopatom, psihopatom, sadomazohistom i mentalnim bolesnikom, ili, ako volite tu reč, sa demonom, sada je prošlost. Svi smo donekle ’’ludi’’, koliko i ispravni. Ali ima onih čije ludilo postaje naglašeno do te mere da ozbiljno ugrožava živote drugih. Ja sam bila taj drugi, čiji je život bio ugrožen. Bila sam živa, ali i mrtva. Nisam imala ono što imam danas, kada mogu reći da imam sebe.
 
 
Ko je on
 
On, Darko Bogosavljević, moj Bog, moj spasitelj, moja ’’ljubav’’. Sve ono što sam, nesrećna jadnica, tražila. Kao da je sve radio svesno, uživajući u svakom postupku. Voleo je da muči, on, mentalni bolesnik na slobodi, odbačen od svojih roditelja sa 15 godina, on koji svoje bolesti hrani nalazeći žrtve, poput kakvog vampira što pije krv da bi preživeo. Pio je (krv) bez kajanja, bez empatije i trunke sažaljenja, čak i dok je činio najstrašnije stvari. Uživao i sladio se svojim delima. Mozak psihopata nije kao u drugih ljudi; razlikuju im se čak i osnovne funkcije. Gledanje neke krvave i nasilne scene na filmu kod većine uzrokuje ubrzan rad srca, brže disanje, možda čak i znojenje dlanova. Kod psihopata je suprotno – oni se tada smire. Zato i ne osećaju strah, zato ih ništa ne koči.
Kažu da su psihopate ljudi nesposobni za određena osećanja koja smatramo normalnim. Ljubav, saosećanje, osećaj krivice itd. samo su neke od emocija koje Darko nije imao. Nisu oni, naravno, u potpunosti bez osećanja. Javi se i kod njih ljutnja, bol, zahvalnost - posebno ako dobiju nešto što u trenutku žele, na primer novac, zaštitu... Sebe smatraju višim, superiornim bićima, jer se sa stvarnošću nose izuzetno razumno. Vrlo su inteligentni, a često se odlikuju fascinantnim šarmom. Teško ih je raspoznati.
Imao je izvestan krug prijatelja. Oni će se čuditi kada budu čitali ove redove, s obzirom da su mu, kao i ja, u svemu verovali. Istina je tu gde jeste. Takvi ljudi, poput Darka, igraju igre sa drugima. Traže stimulaciju da bi pobegli od dosade, koju ne podnose. Iz čiste dosade oni tragaju za žrtvama i nad njima najčešće ponavljaju jedno te isto. Ubeđuju ih da tako treba, snagom manipulacije i napadnog šarma koji ih krasi. Zavode i uvode u svoju priču kao u paukovu mrežu. Ponašaju se kao bogovi. On, Darko Bogosavljević, bog. U njegovim očima ljudi sa kojima dolazi u dodir ’’imaju svrhu’’, ma kakva ona bila. Ali se s njima, čak ni u vrlo bliskim odnosima, on ne može osećanjima povezati. 
 
 
S kime sam to ja, i zašto baš ja?
 
Pretražujući internet, saznala sam šta tačno znači sadomazohizam. Šokantno! Plakala sam, tresla se, doživela svoj prvi napad panike koji me je doveo do granice ludila, do nervnog sloma. Ja sam u braku, građanski registrovanom braku sa takvom osobom! Jesam li mentalno obolela i ja, koja sam stupila u zajednicu sa njim? Bilo je mnogo pitanja; misli su mi išle daleko, brzo i sasvim nepovezano. Sve sam ih do jedne zataškala i potisnula, kako bih preživela u datoj situaciji. Konstantni bol, strah, povučenost u sebe nisu mi dopuštali da ikome kažem u kakav sam haos upala. Ćutala sam živeći sa njim, slušajući ga bespogovorno. Ljudski, ženski strah pomešan sa osećajem bolesne zaljubljenosti ozbiljna je stvar. Iz toga ne izlazite kao iz nekakvog jeftinog butika.
Darko Bogosavljević nije bio samo sociopata, sadomazohista, poremećena ličnost. Bio je tipični psihopata. Nije imao savest, tu važnu osobinu koju poseduju normalni ljudi. Služio se svim sredstvima da ostvari svoje ciljeve. To je nešto što svakom psihopati daje veliku prednost nad običnom osobom, naročito labilnom ženom. Nedostatak savesti čini ih veoma efikasnim mašinama. Znam da se Darko plašio policije i zatvora. Bio je to možda jedini njegov strah.
Po stotinu puta iščitavala sam uobičajene opise psihopata. Oni mogu biti simpatični, zavodljivi, inteligentni. Znaju da ostave utisak nekoga u koga se možete pouzdati. Imaju mnogo uspeha u zavođenju žena. Međutim, neodgovorni su, rušilački nastrojeni i tome slično... I sve slično tome. Veliku konfuziju pravi to što ovakvi ljudi imaju dosta osobina koje mnogi smatraju poželjnim. Na primer, često pokazuju zapanjujuće čvrsto samopouzdanje. Verujete u njih kao u bogove, spasitelje, izlaz iz sopstvenih problema. Slabe i nesrećne žene pravi su plen za ljude poput njega, Darka Bogosavljevića.
 
 
Još o njemu
 
Ukoliko psihopata uopšte nešto oseća, onda su to emocije najpliće vrste. On čini bizarne i samodestruktivne stvari, uvlači prijatelje i žene u to. Imun je na posledice koje bi normalnog čoveka ispunile osećanjima srama i griže savesti. Šta drugi smatraju pravom katastrofom, za njega je samo mala nezgoda, čista sitnica. Nakon svake sitnice sledilo je izvinjenje koje me je uvek vraćalo nazad. Njegove suze, ruže, pokloni... padala sam na to kao zrela kruška. Bio je moj bog. Ponavljam tu frazu jer sam bila ubeđena da je on moj spasilac, najbolji prijatelj. Ja sam ona koja je to dopustila. Ja sam, niko drugi, ušla u tango sa đavolom, igrala se vatrom. A vatra vas brzo ispeče.
Psihopatija je uobičajena pojava u modernom društvu i smatram da bi o tome trebalo češće pisati. Mnogo je takvih osoba koje rade kao poslovni ljudi, doktori, čak – psihijatri. One izgledaju u svakom pogledu kao normalni građani. Kod Darka je bilo drugačije. On je svoj izgled doveo do stepena nenormalnosti. Tetovaže po glavi, telu, sindrom pauna, ogromna želja za ekspresivnim izgledom: sve je to krasilo mog supruga. Predstavljao mi je to kao zdrav izraz umetnosti koja u njemu tinja. Počela sam da se tetoviram, nosim pirsinge, oblačim se kao on. Samo da moj bog bude zadovoljan.
 
 
I još o njemu
 
Oni mogu da budu briljantni, da pišu naučne radove, mogu da izgovaraju reči pune emocija (veoma su uspešni glumci). Vremenom postaje sve jasnije da te reči nisu u skladu sa njihovim ponašanjem. Potrebno je vreme da se žrtva, koja se našla u situaciji da to sluša, prizove svesti, da se vrati sebi. Oni su tip ljudi koji u jednom momentu tvrde kako su duboko pogođeni bolom usled, recimo, smrti nekog bliskog prijatelja ili člana porodice, a u sledećem momentu odlaze na žurku ili u disko klub – „da bi to zaboravili“.
Darko nikada nije reagovao na moj bol, na bol svojih roditelja, sestre, najbližih. Ako je to ponekad i činio, bila je to samo dobro inscenirana predstava, kako bi dobio nešto što mu je od drugih potrebno. Najčešće novac za drogu.
Za sve njih važi da su površni, egocentrični, impulsivni, da se ponašaju podmuklo i manipulativno, da im je neprestano potrebno uzbuđenje. Veoma često žive „na ivici“, što ih čini dodatno privlačnim. Nazovimo ih pravim imenom: vukovi u jagnjećoj koži. Za devojke ili žene poput mene takav jedan vuk bio je najveća moguća magija, umirivanje bola koji je vladao u mom srcu. Sve što je on obećavao ja sam videla kao istinu. Zato sam ga slepo pratila. Baš sve ove karakteristike tačno opisuju Darka, mog bivšeg supružnika.
 
nastavak sledi...
 
Arhiva: Vasilika Kušić
Komentari
0
Pošalji komentar
kBY 7qe
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: