Intervju sa generalom Milosavom Simovićem, komandantom Kopnene vojske

Izvor: www.srpskaistorija.com | 16-Jul-2018 | 22:30

General Milosav Simović, komandant Kopnene vojske general-potpukovnik i intervju za sajt Srpska istorija.

Drago mi je da negujete slobodarske tradicije srpskog naroda i srpske vojske, vaspitavajući mlade da vole svoju naciju, a poštuju ostale.

Intervju vodi Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta SRPSKA ISTORIJA

www.facebook.com

 

– Generale Simoviću, vi ste zaslužni što Niš ima vojni muzej, iako Beograd ima, a ovakav nema, do sada je trebao da ima. Niš ima Muzej Kopnene vojske koji ne postoji u Srbiji i šire. Naša istorija i preci to zalužuju, muzej gde je fotografijom, dokumentima ispisana istorija našeg naroda i vojske, koju ste uz veliki trud Vi i Vaši saradnici priredili. Odakle ideja i kako je sve počelo?

Bog mi dao stručne i časne oficire, rodoljube i priliku da ih pokrenem, da zajedno stvorimo nešto što nas podseća da stalno treba negovati, a to je ljubav prema miloj Srpskoj vojsci i namučenoj otadžbini Srbiji. Pre dve ipo godine, kolegama sam kazao: „Formiraćemo Spomen sobu Kopnene vojske. Radićemo po modelu Vranjske Spomen sobe, zbog dnevnih obaveza, moraćemo da radimo posle radnog vremena i vikendom. Nema dnevnica, slobodnih sati i slobodnih dana. Ko me bude pratio, pratiće, ko ne bude, neće imati posledice za napredovanje u službi. Radićemo za poginule, porodice poginulih i generacije oficira koje su radile u ovoj zgradi pre nas. Krajnji cilj je da svaki građanin Srbije, koji uđe u našu komandu, uniformisana i neuniformisana lica, učenici, studenti, i kada u našim hodnicima vide bogatu istoriju i dugu tradiciju, a na kraju u Bogoslužbenom prostoru Komande Kopnene vojske osete miris tamjana i vide imena preko 16.000 stradalnika, da kada izađu iz zgrade, pomisle ili kažu – MAJKO SRBIJO VOLIM TE. Hoću da važni događaji i ljudi iz dalje i bliske vojne istorije, ne odu u zaborav. Biće teško obavljati redovne obaveze na radnim mestima i složen dodatni posao za Spomen sobu Kopnene vojske, ali ako smo naoružani iskrenom ljubavlju i jakom voljom, sve ćemo uraditi i kada završimo posao, biti zadovoljni i ponosni.“

– Iz koliko celina se sastoji muzejska postavka?

Pored Spomen sobe Kopnene vojske, u okviru Muzeja Kopnene vojske, u ovoj zgradi, nalazi se još 29 celina sa puno podcelina. Spomenuću dve početne. Bojevi i bitke Kopnene vojske, od Tuđemilskog polja 1042. godine, preko Galipolja 1312. godine, Jedrena, Bitolja, Kumanova, Kolubare, Dobrudže, Kajmakčlana, Marice, Kosova polja, Solunskog fronta, Sutjeske, Neretve, Sremskog fronta, mnogih drugih bitki i bojeva, do Košara i Paštrika 1998. i 1999. godine i Oraovice 2001. godine. Druga početna celina se zove – Jedinice  Kopnene vojske, gde su obrađeni nazivi svih jedinica Kopnene vojske od Vojske kneza Višeslava i Radoslava u 7. veku, do naziva današnjih brigada i samostalnih bataljona, uključujući sve formacije u kojima su bili vitezi, ustanici, regulaši, soldati, pešadinci, artiljerci, kadeti, komite, četnici, partizani, vojnici, podoficiri i oficiri svih vojski Kopnene vojske. U ovoj zgradi Komande Kopnene vojske, obrađen je istorijat Kopnene vojske odvajkada do sada. Ovde se nalazi preko 12.000 fotografija, skoro 1.500 tekstova, oko 400 cevi i maketa naoružanja, oružja i oruđa, 90 zastava, skoro 300 skica, šema, karata i još puno, puno drugih eksponata…

– Pre 10 godina, u Vranju ste uklesali preko 5.000 stradalih rodoljuba u svim ratovima, od srpsko-turskog do NATO agresije i Kopnene zone bezbednosti. Sada, ovde u Nišu, zaslužni ste za sprečavanje od zaborava više od 16.000 imena stradalih u svim ratovima, od srpsko-turskih ratova, do NATO agresije i Kopnene zone bezbednosti. Žalosno je što danas Srbija nema mauzolej za sve srpske stradalnike od agresora. Muzej u Nišu i Spomen soba u Vranju su veliki korak ka tome. Koliko je truda bilo potrebno da se prikupe tolika imena i fotografije?

Poletno smo krenuli sredinom 2016. godine, od tada do kraja 2017. godine, najviše je urađeno. Pre toga, tražili smo podatke o poginulima, to je bio težak zadatak, koji je na svojim plećima nosio pukovnik Dragiša Stanković od kraja 2014. godine, a 2015. je tu obavezu predao potpukovniku Ranku Mladenoviću. U spisku poginulih tokom Drugog svetskog rata u Nišu, nalazi se 39 ruskih vojnika. Među popisanim poginulim vojnicima i civilima u tom ratu, nalazi se i 563 stradala Jevreja. Pored srpskih civila i vojnika, imena grčkih, francuskih i veliko-britanskih vojnika, nalaze se u podacima poginulih lica u Prvom svetskom ratu. U Spomen sobi Kopnene vojske su imena svih stradalih vojnika JNA u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, u njoj su imena i svih vojnika stradalih 1998. godine na Kosovu i Metohiji kao i tokom NATO agresije 1999. godine. Imamo imena poginulih dečaka i devojčica, njih 79, u NATO agresiji, uključujući i albansku decu, stradalu u autobusu u selu Lužani na putu Podujevo – Priština. U spomen sobi su imena poginulih vojnika, policajaca i civila u Kopnenoj zoni bezbednosti.

General Milosav Simović

– Muzejskom postavkom obuhvaćeni su i najznačajniji segmenti iz istorije grada i poznate ličnosti iz Niša, odlično je što ste i taj deo uvrstili u postavku.

Niš je grad bogate, slavne i duge istorije. Grad Konstantina Velikog i Stefana Nemanje. U njemu se ukrštaju mnogi putevi, ratni i trgovački putevi, grad je slavnih ratnika, poprište velikih sukoba i bitaka, borbe, stradanja. Niš je ratna prestonica Srbije. U ovom gradu se uvek maštalo o slobodi, vrednovao se život i uživanje u njemu. Meraklije u Nišu vole da uživaju, a merak vranjski je nezaboravan, meraklije i merak, sve je to duša južnjačka. Niš je grad duhovnosti i kulture, sporta i muzike. Zar se može zaobići to bogatstvo vremena, tradicije, kulture i međuetničke vekovne tolerancije, ili prepustiti zaboravu? Mojim odličnim saradnicima potpukovniku Hristu Ivanovskom i majoru Vladimiru Filipoviću sam rekao: „Hoću, kada dođe uvaženi gost – civil, građanin Niša i Srbije u našu komandu, oficir ili podoficir koji radi u njoj, da zna da se nalazi u gradu na Nišavi, gradu sa bogatom istorijom i dugom tradicijom. Napravićemo spoj Grada Niša i Garnizona Niš, privući ćemo Nišlije, da nas dožive, osete i preko ovog niškog kutka u ovoj zgradi, da vide da ne znamo samo da gađamo – pucamo iz naoružanja, trčimo i jurišamo, da nismo samo zaljubljeni u svoju struku, već da razumemo, osećamo i znamo istoriju, kulturu, umetnost, sport, da imamo dušu, da smo ljudi…”

– Odakle Vam ideja da imena poginulih budu pored bogoslužbenog prostora, kako ste došli na ideju da fotografije poginulih budu na plafonu?

Jednog dana, poveo sam kolege prema Bogoslužbenom prostoru Komande Kopnene vojske, koga smo neposredno pre našeg zajedničkog izviđanja prostora buduće Spomen sobe Kopnene vojske, izgradili, sa idejom da imena stradalnika budu u prostoriji do bogoslužbenog prostora i prostoriji pre nje, gde će biti večni plamen koji je simbol naše želje da se nikada ne zaborave poginuli rodoljubi. Deo prostora i kancelarija smo preuredili. Gledajući imena na zidu, pomislio sam da bi dobro bilo izdvojiti junake sa Košara i Paštrika, kao i druge stradalnike iz ratova devedesetih i imati njihove fotografije na plafonu, gde se sada nalazi 916 fotografija. Sve stradalnike, ovekovečili smo za vek vekova i kada nas ne bude bilo, oni će postojati. U Bogoslužbenom prostoru su svetitelji i ikone, u Spomen sobi su anđeli. Jedni su pored drugih zauvek, dok smo živi i posle nas. Sada imamo jednu dušu-Spomen soba Kopnene vojske je Bogoslužbeni prostor Komande Kopnene vojske, i Bogoslužbeni prostor Komande Kopnene vojske je Spomen soba Kopnene vojske. Nedavno sam kolegama oficirima, podoficirima i vojnicima kazao: „Bog nas je blagoslovio, mnogo smo srećni ljudi. Zamislite koliko smo srećni ljudi, oživeli smo 16.186 duša. Gospode Bože hvala Ti na tome“.

– Kada planirate da muzejsku postavku otvorite za građane, pogotovu za škole jer učenici mogu dosta toga da nauče i vide?

Zvanično, Muzej Kopnene vojske smo otvorili 26. februara ove godine u prisustvu ministra odbrane Aleksandra Vulina, načelnika Generalštaba generala Ljubiše Dikovića, Episkopa niškog g. Arsenija, načelnice Nišavskog okruga Dragane Sotirovski, predsednika skupštine Grada Radeta Rajkovića i drugih zvanica. Od tada do sada, organizovano po grupama, uz najavu, 2.138 građana je ušlo u zgradu i obišlo muzej. U Muzej Kopnene vojske, dolaze organizovane grupe koje žele da osete ljubav koju mi gajimo prema našoj vojsci, državi i istoriji. Odredićemo tri ili četiri dana u nedelji u kom vremenu će naši građani, ali i turisti moći da obiđu muzej.  Očekujemo da će nakon letnjeg raspusta učenika, studenata i godišnjih odmora zaposlenih, muzej obilaziti građani, turisti i učenici osnovnih i srednjih škola, kao i studenti iz Niša.

– Vi ste kao Komandant Kopnene vojske Srbije uradili nešto o čemu se moglo samo maštati, što nikada ranije nije viđeno. Jesenas, na proslavi Dana Kopnene vojske, održali ste govor, uključujući i pesmu kao deo govora. Otpevali ste četničku pesmu „Planino, moja planino” pred brojnim zvanicama iz državnog vrha Srbije. Većina naroda je bila oduševljena. Kako su reagovali vojni i državni krugovi i odakle energija i hrabrost za tu numeru? Pesma pet i po meseci nikome nije smetala i baš je krajem aprila i početkom maja zasmetala, kada se očekivala promena u vrhu Vojske Srbije?

Nažalost, nekome je zasmetala. Pesma „Planino moja planino“, stara je 113 godina, ona je bila deo mog govora na Svečanoj akademiji povodom Dana Kopnene vojske, posvećenoj 100-godišnjici Topličkog ustanka. Otpevao sam je iz duše. Kome? Onima koje smo zaboravili, četnicima iz perioda pre i tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Svi u sali, uključujući državne rukovodioce, lepo su prihvatili to iznenađenje. Radi se o pesmi srpskih komita organizovanih u četničke odrede iz vremena pre balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Komite tj. ti četnici su bili vesnici oslobođenja naroda od turske vlasti i ne zaslužuju da se zaborave njihova dela, dok je aludiranje na četnike iz filmova Veljka Bulajića zlonamerno. Taman i da je pesma iz Drugog svetskog rata, naša država je 2004. godine izjednačila dva oslobodilačka pokreta: partizanski i ravnogorski. Želim i daće Bog da kao narod, prevaziđemo besmislene podele, na četnike i partizane. Međusobno se trebamo poštovati. Pomirenje i Praštanje, dve su ključne reči za opstanak srpskog naroda. Onda, bićemo jedinstveni. Povratićemo moć, ponos i dostojanstvo nacije.

- Koji je period srpske istorije, Vama, posebno interesantan?

Meni je interesantan opstanak srpskog naroda i Srpske Pravoslavne Crkve u periodu turske vladavine. Srednjevekovna Srbija i doba Nemanjića, najinteresantniji je i najslavniji period srpske istorije. Tada je crkva bila istrajna i stub državnosti. Tadašnja umetnost, kultura, književnost i duhovnost, temelj je današnje i buduće srpske tradicije. Naš najtragičniji period, jeste period 20. veka. Posle najvećih pobeda na bojnom polju, doživeli smo poraze, neverovatna stadanja, odrekli se sebe i nacionalnih interesa, zarad prolaznih ideologija. Možemo slobodno reći da je 20. vek bio naš Veliki petak. Mislim i da je došlo vreme da stručno, temeljno, na osnovu dokumenata i činjenica, naučnim metodama, a ne političko-stranački, treba ispitati zvaničnu istoriju, posebno prapostojbinu Starih Slovena.

– Generale, kako vi danas vidite srpsku nacionalnu ideju?

Povratak istinskim i neprolaznim vrednostima, veri, porodici, rodoljublju, poštenju, čojstvu i junaštvu, temelj je da se jedan narod, koji je mnogo izgubio u prošlosti, ponovo sabere i krene napred u budućnost. Nacionalna strategija u potpunosti nije definisana. Država brine o Srbima u Crnoj Gori, Makedoniji, Republici Srpskoj, Hrvatskoj, Sloveniji,  trenutno-verovatno nedovoljno, zbog slabije ekonomske moći, ali će u budućnosti sigurno brinuti još više. Brine o Srbima u Mađarskoj i Rumuniji i drugim državama Evrope i sveta. Država finansijski pomaže Srbe na Kosovu i Metohiji. Ne treba da se delimo na Srbe preko Drine i Srbe iz Srbije, Srbe iz Crne Gore i Srbe sa Kosova i Metohije. Svi smo Srbi i drugo ne možemo biti, geografska odrednica je nešto drugo. Pet večnosti koje ne umiru: Bog, Ljubav, Istina, Dobrota i Čast, kroz istoriju postojanja, bile su deo srpskog nacionalnog bića. Njima se u potpunosti treba vratiti.

– Da li se slažete da je umesto Jugoslavije mogla biti i Velika Srbija?

Srbija je bila jedna od pobednica u Prvom svetskom ratu. Svoju pobedu je mogla iskoristiti na najbolji mogući način, da uz podršku velikih sila ostvari svoje ratne ciljeve, koje je iskazala u Niškoj deklaraciji 1914. godine, kada je kao cilj postavila ujedinjenje svih Južnih Slovena u jednu državu. Takođe, Srbija je računala na aspiracije Kraljevine Italije na deo Balkana i celo Jadransko primorje, shodno Londonskom ugovoru iz 1915. godine. Regent Aleksandar i Srpska vlada nisu smeli dopustiti da se Srbiji posle Austrougarske, iza leđa stvori druga velika sila Italija, zbog koje ne bi imala unutrašnji i spoljašnji mir. Da Srbija nije ujedinila sve Srbe u jednu državu, izgubila bi plodove svoje ratne pobede. Međutim, srpska inteligencija nije dorasla zadatku, da ono što je vekovima bilo razjedinjeno, sjedini i zbratimi na trajnim osnovama. Zato je Jugoslavija postala grobnica slobodarske ideje, koja je nadahnjivala mnoge generacije. Svi su više dobili od Srbije, a na to su imali manje pravo od Srbije. Oni koji su vodili Srbiju, doprinosili su jačanju slogana „Jaka Jugoslavija, a slaba Srbija“. Današnje okolnosti nisu kao što su bile posle Prvog svetskog rata i nikako ne smemo zloupotrebljavati „Veliku Srbiju“ u savremenim društvenim okolnostima. Koliko god je naša zemlja mala, a mala je samo u odnosu na neke daleko veće, ona u odnosu na okruženje – uopšte nije mala po svim kriterijumima. Ovo je zemlja u kojoj rastu veliki ljudi, zemlja Nikole Tesle, Mihaila Pupina, Mihajla Petrovića, Milutina Milankovića, Živojina Mišića, Vlade Divca, Željka Obradovića, Milorada Čavića, Nikole Jokića, legendarnog Novaka Đokovića, i mnogih drugih znanih i neznanih, koji su radom, pameću, čašću i poštenjem, na najbolji način pokazivali kakva je i kolika naša Srbija.

– Tito ili Draža?

Sve istorijske podele: Lazarevići i Brankovići, Karađorđevići i Obrenovići, partizani i četnici i ostali, moraju biti prevaziđene, jer su u naš narod unele podele i velike nesreće. Moramo ih prevazići međusobnim poštovanjem i razumevanjem istorijskog konteksta u kojem su te podele nastale. Danas nema smisla deliti se na Titove ili Dražine, jer Tita i Draže nema. Oba pokreta, partizanski i ravnogorski-četnički, bila su oslobodilačka. Zar doveka da se delimo na partizane i četnike i nikada brat bratu da ne oprosti?  Naravno, partizanski pokret je pobedio i svi to treba da poštujemo, to poštuje ceo svet, ali znamo da su „crne dane“ imali i partizani i četnici, jedni više tokom rata, drugi posle rata. Niko od nas ne treba da odobrava neljudska dela u Drugom svetskom ratu, dela koja su pred Bogom grešna, dela zbog kojih se stide svi vaspitani, kulturni i normalni ljudi. Cilj svakog rodoljuba, bez obzira na ideologiju treba da bude: Slobodna Srbija sa srećnim ljudima u njoj, trebalo bi svi da budemo rodoljubi i siguran sam da većina ljudi to i jeste. U demokratskom društvu, realno je da postoje različita politička mišljenja, ali kada se radi o nacionalnom interesu, svi mi treba da budemo dušom i telom članovi jedne partije – Srbije.

-Kako vidite delovanje generala Milana Nedića u Drugom svetskom ratu?

Treba prepustiti sudijama, istoričarima i pravnicima da donesu ispravan, realan i konačan sud, bez predrasuda i političke naklonosti ili nenaklonosti.

– Čime je ovaj deo Balkana zaslužio ovakvu istorijsku sudbinu?

Svojim geografskim položajem, zbog podeljenosti, međusobne mržnje i nedovoljne prosvećenosti stanovništva, predrasuda i sujete, Balkan je bio i ostao trusno područje. Interesi velikih sila se prepliću preko Srbije. Ljubav i tolerancija, nisu na visokom nivou, praštanje i pomirenje, nedostaje u svim državama i nacijama Balkana. Treba verovati i želeti bolje sutra. Daće Bog da bude bolje i da prosta rečenica „Balkan je bure baruta,“ ne bude prosto proširena i složena, nego izbrisana, nepostojeća, nemajuća i potpuno zaboravljena. Da, na političko-državnim rukovodiocima država Balkana je velika odgovornost. Politika naše države je miroljubiva i praštajuća. Nažalost, politike nekih država, još uvek nisu kao srpska.

-Uvek aktuelno pitanje, Kosovo i Metohija, šta dalje, gde je izlaz?

Ustav Srbije i naše pravoslavne svetinje, jesu putokaz. Strpljen, spašen. Trenutno je sve komplikovano i teško, jer zapadne velike sile koje su uz tzv. državu Kosovo, čine sve da ostvare ono što je davno planirano. Trenutno su tamo međunarodne snage koje se ponašaju profesionalno, za nas je dobro da tamo ostanu što duže, sa njima imamo dobru saradnju, iako, ako bude „stani, pani…“, biće pasivne i ne sa nama. Tačno je i to, da je od dolaska KFOR-a, mnogo naših ljudi stradalo, ali su godinama jedina oružana sila i kakva takva garancija zaštite našeg naroda. Jednog dana, kada se odnos snaga u svetu bude promenio, bez napora, Kosovo i Metohija će biti pod kontrolom matične države Srbije.

http://www.vs.rs

– U Vranju ste pre 11 godina vojnike i starešine organizovali da pevaju himnu-Bože pravde. Da li je to najbolji izbor himne?

Podelio sam vojnicima i starešinama papiriće sa tekstom, a onda u ulozi dirigenta i pevača, poveo pevanje. Nažalost, državna himna se retko peva. Ona je naša i treba je pevati, jačati nacionalni duh i ponos. Ne osećaju je svi i povremeno nam nedostaje nacionalno dostojanstvo. Sviđa mi se Marš na Drinu, iako je to marš. Takođe, Oj Srbijo mila mati i Vostani Serbijo, koje su istorijske, patriotsko-rodoljubive pesme, koje nadahnjuju i jačaju srpski duh u teškim vremenima.

– Šta mislite, da li treba uvesti obavezu služenja vojnog roka?

Služenje vojnog roka je spas za Vojsku Srbije i Srbiju. Ovo ne kažem Vama sada, to sam govorio i ranijih godina, od kada smo se profesionalizovali, da uz profesionalne vojnike imamo i vojnike na služenju vojnog roka, a nikako da imamo tzv. civilno služenje vojnog roka u pozorištima, bibliotekama, vrtićima… ili dobrovoljno služenje vojnog roka. Dugo pratim aktuelnosti u drugim vojskama Evrope i zaključio sam da je kombinovani način popune vojske, profesionalnim vojnicima i onima koji služe vojni rok, najracionalniji i najkorisniji za naciju, sve građane i državu Srbiju. Kada budemo imali služenje vojnog roka, imaćemo zdraviju omladinu, sposobnije građane i moćniju vojsku.

– Da li ste pratili svetsko fudbalsko prvenstvo u Rusiji?

Jesam. Nažalost, naši fudbaleri, nisu ispunili očekivanja iako je bilo nagoveštaja i volje da se postigne neki rezultat.  Od 1991. godine, kada je Crvena Zvezda osvojila Kup šampiona, iako sam navijač Partizana, nemamo značajniji međunarodni uspeh u fudbalu. Veoma poštujem našu mladu fudbalsku reprezentaciju, koju je vodio veličanstveni Veljko Paunović 2015. godine. Reprezentacija Urugvaja je igrala bez velikih oscilacija i voleo sam da ide napred, ali se to nije dogodilo. Francuzi su pokazali, lepu za oko, fudbalsku igru. Od Hrvata treba učiti kako se igra srcem, dušom i telom za svoju državu. Rusija je bila odličan domaćin svim fudbalskim reprezentacijama, a Rusi, kako se i očekivalo, prema reprezentaciji Srbije, iskazivali poštovanje i simpatije.

– Da li je naša Kopnena vojska spremna da odgovori svim izazovima? Navodno, neki vojnici, kada je trebalo da se krene na Kosovo, nisu hteli i napustili su vojsku?

Kopnena vojska je spremna da izvrši svaki zadatak koji bude dobila od državnog i vojnog rukovodstva. Svi vojnici, podoficiri i oficiri i civilna lica Kopnene vojske su posvećeni otadžbini Srbiji i izvršenju svakog zadatka u njenom interesu. Znao sam da ima glasina, ali da su vojnici napustili vojsku zbog eventualnog odlaska na Kosovo i Metohiju, smešno je i nedobronamerno.

– Šta biste poručili narodu u Srbiji u jednoj rečenici?

Nisu patriote samo vojnici i policajci koji nose uniforme. Patriote su svi odlični studenti, uspešni sportisti, vredni rudari, pekari, stolari, glumci, ekonomisti, advokati, pravnici, učitelji, nastavnici, profesori, umetnici i mnogi drugi. Svi građani Srbije mogu biti ponosni na svoju državu i njenu istoriju. Ne treba se stideti ni bliske vojne prošlosti. Pripadnici Vojske i Policije, u ratovima, ponašali su se profesionalno. Ako je bilo pojedinaca koji su ogrešili dušu pred Bogom, a bilo ih je i zbog toga treba da odgovaraju. Svi, u sukobljenim stranama, koji nisu poštovali norme Međunarodnog ratnog prava, trebaju odgovarati, ne jedna strana, a ostale simbolično. Ali, ne treba generalizovati naciju zbog pojedinaca kojih je bilo u svim sukobljenim stranama u ratovima. Srpska nacija je pravdoljubiva, praštajuća, ponosna, prkosna i dostojanstvena. Trenutno, ljudi odlaze iz Srbije zbog posla, odlaze i iz drugih država. Kada je bilo lako živeti u Srbiji? Nikada. Daće Bog da bude bolje i da jednog dana budemo zadovoljni i srećni što živimo u Srbiji. Želim da svi vojnici, policajci, građani, studenti, mladi i stari, vole našu namučenu otadžbinu Srbiju. Ne treba kriti osećanja. Naravno, voleti i našu pravoslavnu veru, ali i uvažavati islamsku i katoličku veru, protestantsku i jevrejsku versku zajednicu. Treba slobodno voleti našu zemlju, našu drugu majku, našu lepu, divnu, milu,  ponosnu, prkosnu, namučenu majku Srbiju. Želim da naša iskrena ljubav prema Srbiji, ojača državu Srbiju, da Srbi kao većinski narod budu ponosniji na svoje korene, dostojanstveni na pretke. Svim građanima Srbije, bez obzira na nacionalnu, versku i političku pripadnost, želim, dobro zdravlje, sreću, uspeh, bolji život u Srbiji i da što pre dočekamo dan kada ćemo svi biti zadovoljni, srećni, vedri, radosni i ponosni što živimo u Srbiji.

– Šta poručujete Vašim vojnicima i starešinama?

Svim vojnicima, oficirima, podoficirima i civilnim licima želim dobro zdravlje, uspeh, sreću i ispunjenje svih želja. Ono što želim sebi i svojoj porodici, želim njima. Neka i dalje vole milu Srpsku vojsku i namučenu otadžbinu Srbiju, srcem i dušom da budu članovi samo jedne partije – Srpske vojske.

Hvala vam što ste govorili za sajt Srpska istorija, poželeo bih vam puno uspeha u daljem radu i delovanju.

Bilo mi je zadovoljstvo da budem intervjuisan za sajt Srpska istorija.

 

Intervju vodio Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta SRPSKA ISTORIJA

Komentari
0
Pošalji komentar
wOR MnM
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: