Kakvu reformu u školstvu predlaže Ranko Rajović? I kako to rade Norvežani?

Izvor: Niški portal i Kolubarske | 16-Jan-2017 | 23:52

Dr Ranko Rajović, izvršni direktor Mense Srbije i autor NTC-a, programa sa specijalizovanim sistemom učenja, predlaže da pustimo decu napolje.

– Po meni, deca bi trebalo da imaju fizičko svakog dana. Pokret formira mozak i od kretanja zavisi kako će se dete razvijati – kaže Rajović, i dodaje da se mozak razvija do 12. godine.

Dr Ranko Rajović govori o tome da su nam deca zarobljenici virtuelnog sveta. Provode dosta vremena pored računara, prebukirani su mnogim informacijama i nemaju interesovanje za školu.

– Deca i dalje uče reproduktivno i većinu naučenog gradiva zaborave nakon dve, tri nedelje. Prioritet im je ocena, a znanje ne umeju da upotrebe. A funkcija škole treba da bude potpuno drugačija – naglašava Rajović.

Rajović iznosi i poražavajuće podatke o upotrbnom znanju naših đaka koje je ispod proseka. Na najvećem međunarodnom testiranju znanja, PISA testu je to bilo i dokazano, a na poslednjem tom testiranju 2015. Srbija nije ni učestvovala.

Statistika i praksa pokazuju da je sve više dece sa smetnjama u govoru, čitanju, slaboj koncentraciji. Sve je više nespretne dece, razdražljive.

- Roditelji, probudite se. Grške se teško popravljaju, kaže dr Ranko Rajović.

Neki školski sistemi su otišli jako daleko sa reformama, npr. skandinavski, ali postoje mnoge nedoumice o stvarnim rezultatima tih promena. Da li treba baš radikalno menjati srpsku školu, i ima li smisla kopirati svaku inovaciju iz inostranstva?

- Kopiranje neće pomoći. Mi moramo da prilagodimo naš školski sistem našoj deci, našim običajima, tradiciji, igrama koje naša deca vole, da koristimo ono što nas okružuje i da pomažemo deci da maksimalno razvijaju svoje potencijale.

A kako to rade Norvežani?

Skandinavske reforme u školstvu su daleko otišle. Kako to rade Norvežani, govori jedna mama iz Srbije, a sada je mama u Norveškoj.

Evo kako izgleda norveška škola: ujutro (uvek su prva smena) učiteljica dočekuje decu u učionici, rukuje se sa svima i kaže im "Petra, kako je divno što te vidim", "Mateo, baš se radujem što si došao" i tako svakom detetu. Mnoga deca grle učiteljicu, kao i ona njih. U Norveškoj ne postoji persiranje niti titule, pa joj deca radosno uzvikuju: Berit! Berit! A ta Berit je toliko osmehnuta i radosna sa decom, da svake godine u školstvo uvodi isključivo prvake. Nakon toga, po rasporedu časova imaju norveški, uče slova, imaju matematiku, sabiraju i oduzimaju, imaju još muzičko, umetnost, fizičko, engleski, a u međuvremenu se puno, puno igraju, te valjda ni ne osete da su nešto i učili. Kada mi je Petra jednom rekla kakvo će biti vreme na engleskom za malo nisam pala u autobusu.

- Pa rekla nam učiteljica! - ljutnulo se dete što se ja iznenađujem da ona to zna.

- Ama ushićena sam, nego ne pominješ da učite i engleski!

Odmah pored učionice su dve ili tri sobe za igru, od kojih je jedna kao igraonica, dok u drugoj imaju i stoni fudbal! Naravno, osim raznih kockica, mini kuhinje, lutaka, tu je i četa drugih dečijih igračaka koje dovuku od kuće. Prvačići imaju i drugare iz starijih razreda koji su zaduženi za njih, da im čitaju, da se poigraju sa njima, da ih pripaze dok se ne uklope u novu sredinu... Posle škole mlađi razredi pohađaju takozvani Aktivitet skule (AKS), vrlo slično srpskom produženom boravku, sa puno kreativnog rada i još igre! Za AKS je zaduženo nekoliko učitelja i učiteljica koji se igraju sa decom napolju ili unutra, idu na ples, u kuhinju da kuvaju...

- Mama, znaš šta nam je rekao Espen, da je njegova kosa ućebana jer se dugo nije češljao!

Deca vole sve, i šaljivdžiju Espena i mladu lepu Oliviju i Ašubu i Sturbjorna i ostale... jer nema straha, stresa, kazni.

- A Vilijan je najbolji! – ističe ga Petra, dok se Čovek i ja pitamo kakav li je tek Vilijan.

Ocenjivanja nema do osmog razreda kada počinje i viša osnovna škola koja traje tri godine i tokom koje se deca pripremaju za izbor budućeg zanimanja.

Jedan od prvih dopisa koji nam je stigao kada su deca krenula u školu odnosio se upravo na ishranu, a zapravo je zvanična državna politika koja gaji zdravu naciju (nisu džaba među najdugovečnijim na svetu), ali i predstavlja podršku roditeljima. Sećam se koliko sam dugo u Srbiji, koja ubi od upozoravajuće statistike o bolestima koje pogađaju sve mlađe i naciji koja je  sve starija, insistirala da Iskra od kuće nosi sendviče u školu, dok je ona svakodnevno cvilela kako druga deca jedu u pekari i vraćala mi tek načetu hranu dok joj i sama nisam počela da dajem novac. U Norveškoj je jasno, u školi nema belog hleba, niti slatkiša. Pecivo i da ne pominjem, jer u ovoj zemlji nema ni peciva ni pekara, osim jedne u centru grada u kojoj se može kupiti prazan kroasan i nekoliko vrsta hlebastih slatkih kifli sa nekim suvim voćem. Moguće je naći i kuvane ili grilovane viršle na kioscima na kojima se prodaju karte za prevoz, novine i sokovi. Međutim, i uprkos ovom kakvom-takvom izboru, deca niže osnovne škole (zaključno sa sedmim razredom) ne smeju da napuštaju dvorište dok traju časovi. Tako da Iskra i Petra pojedu sve što im mama spremi, uključujući sendviče, mleko, voće i sir...

Petra ide u školu obučena po poslednjoj modi, dok joj roditelji nose punu kesu prateće opreme koju će ona navući preko "civila" kada krene napolje. Ovu dodatnu opremu svaki dan vuku samo srpski roditelji, tj samo Čovek i ja, kako bi je prali, dok je većina Norvežana ne nosi ni petkom. Zbog našeg naučenog refleksa o čistoći kao polovini zdravlja (iako ovi ovde žive ko kornjače, hvala Bogu!) taj "spoljni" komplet koji uključuje i jaknu i čizme svakodnevno ide u mašinu za veš.

Dete koje se valjuška, igra i sedi gde mu je volja u Norveškoj je prirodni zakon, a ne stvar vaspitanja, dozvola i zabrana. Dete u prljavoj odeći je zdravo dete, biće koje diše punim plućima. Još ako je boso!! Mada je ovde teško naći obuveno dete, ne samo u školi ili zgradi, već leti i napolju, u dvorištu...

Pitamo se koliko bi ovakav "slobodan" sistem obrazovanja nama dobrodošao. Norveška je država u kojoj postoji svest o kolektivnoj odgovornosti. Prenosimo i pojedinačne utiske:

- Jednostavni su ljudi i svi se bave sportom i smatraju ga zabavom.

- Zakoni se poštuju.

- Klasno su neobojeni. Ovde ljudi imaju mnogo novca, ali se to ne može primetiti. Skromno su obučeni, bez puno sjaja i marki.

- Vole prirodu, brinu o njoj kao i o pojedincu.

- Osnovna škola je besplatna za učenike i roditelje. Učenici pozajmljuju udžbenike u školi i dobijaju sveske, olovke i slično.
Javna služba snosi sve troškove. Najveći troškovi su plate za nastavnike, te izgradnja i funkcionalnost školskih zgrada.
U privatnim školama roditelji plaćaju školarinu. Ipak, plaćaju samo jedno učešće, dok država plaća ostatak celokupne cene školskog mesta.

Da li smo mi blizu ovakvog školskog sistema?

Završili bismo ovde u daljem izlaganju.

 

 

Komentari
0
Pošalji komentar
c3A Kak
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: