Prof. Ana Ivić Veljković: Žena moćnog osmeha

Izvor: Niški portal | 23-Jan-2019 | 20:21
Ana Ivić Veljković je profesor geografije u Gimnaziji „Bora Stanković“ i u Pravno – poslovnoj školi u Nišu. U gimnaziji, pored redovne nastave, vodi i školsku sekciju iz preduzetništva, sa kojom postiže velike rezultate. Dobitnik je nagrade Preduzetnikus godine, koju organizacija Dostignuća mladih Srbije dodeljuje najboljim profesorima koji se bave učeničkim preduzetništvom. Na učenike gleda kao na mlade ljude kojima pripada budućnost i smatra da oni kao takvi, zaslužuju najbolje. Smatra da je u radu sa učenicima autoritet neophodan, distanca takođe, ali i da u učionici može da nastane „magija“.
 
Kao mlada devojka bavila se rukometom i bila prvoligaška rukometašica.
 
Trudi se uvek da pozitivno misli i oseća.
 
Majka je i supruga.
 
Njeni učenici imaju za prof. Anu samo reči hvale, a mi smo poželeli da je pitamo kako to sve izgleda iz njenog ugla. Oni kažu da je profesorka Ana fantastična, a za nas, dok smo razgovarali sa njom, je bila „Žena moćnog osmeha“.
 
 
 
 
Niški portal:
Ko je bila Ana i kako je izgledao njen život u periodu od njene dvadesete do tridesete godine?
 
- Ana je u svojim ranim dvadesetim bila aktivni sportista, tačnije prvoligaška rukometašica, završila fakultet, radila i kao učitelj, kasnije profesor, a život me tada naučio da moramo prihvati da gubimo u svakom smilu, a pre svega bliske i najdraže osobe.
 
 
Niški portal:
Da li ste oduvek znali da ćete biti profesor?
 
- Ne baš oduvek, ali nakon što sam upisala srednju školu, da. Kao devojčica sam naučila da krojim i šijem pa mi je jedna od želja bila da budem dizajner odeće i kućnih predmeta od tekstila. Šnajderaj mi je pomogao da u kriznim 90-im godinama šijem sebi i drugima kako bi nadomestili nedostatak garderobe koju nismo mogli priuštiti sebi.
 
 
Niški portal:
Učionica može da bude „čarobno mesto“, a profesor bi trebalo da napravi „magiju“ u njoj. Koliko je teško, ili je možda lako, razumeti, prilagoditi se, ići u korak sa njima, tim mladim svetom sa kojim radite i koji obrazujete i vaspitavate? Informisani su, neposredni su, često buntovni...mladi su i puni života i ideja. Misle, protive se, ubeđuju se, pravdaju se... Potrebno ih je „umiriti“, zadobiti njihovo poverenje, a opet, sa druge strane, ispoštovati okvire i biti autoritet. Kako to Vi radite?
 
- Nisam baš sigurna da je magija uvek prisutna, ali kad dođe, onda se desi spontano, a tada smo svi na istom zadatku. Mladi imaju volju, želju i neverovatne ideje. Pošto vodim preduzetničku sekciju imam privilegiju da, radeći sa učenicima u drugacijem, manje formalnom  ambijentu od onog u kom se odvijaja regularna nastava,  prisustvujem ispoljavanju njihove mašte i kreativnosti. Trenuci u kojima se ispoljavaju ove njihove osobine podsećaju na magiju, jer ni iz čega stvaraju nešto novo što vremenom dobija pun oblik i smisao. U tim okolnostima i sama  dobijam posebno nadahnuće, tako da je “duh iz boce” potpuno slobodan.
 
 
 
 
Niški portal:
Da li je važno biti autoritet kod učenika? Kakav je to tip autoriteta? Pretpostavljamo da stari modeli autoriteta nisu više u modi. Koliko ste prijatelj sa svojim učenicima, a koliko držite distancu?
 
- Autoritet je neophodan u radu s učenicima. Bez autoriteta ne bismo mogli da postignemo obrazovni i vaspitni cilj nastave. Snaga autoriteta je u uzoru i poverenju. Predavač bi trebalo da načinom na koji pristupa, kako nastavi i učenicima, tako i životu uopšte, postane uzor, te stekne njihovo poverenje. Kada se ta veza uspostavi, kreće razmena koja je na obostranu korist. Distanca je potrebna, gotovo neophodna, jer kada je nema, razmena koju sam maločas pomenula se može poremetiti što na kraju dana ima za posledicu da ni učenici a ni nastavnik nisu dali od sebe ono najbolje. Svaki oblik lične slobode prestaje na onom mestu gde nečija druga sloboda počinje, tako da moramo biti svesni tih granica i da u svemu što radimo imamo meru kako bi smo ostali unutar njih.
 
 
Niški portal:
Da li smatrate da je model tradicionalnog vaspitanja i obrazovanja u potpunom odumiranju? Ovo je vreme brzog pribavljanja informacija. Dostupno je sve i transparentno takođe. Neophodno je biti zanimljiv, inovativan...
 
- Tradicinalni pristup obrazovanju pa i vaspitanju postepeno postaje deo prošlosti, ali se bar epizodno vraćamo njemu bar kao pokaznom primeru, što današnjim mladim ljudima može biti interesantno. Danas je neophodno biti drugačiji i inventivniji u procesu nastave, jer dostupnost informacija donosi nove izazove pred nastavnike na koje oni moraju da odgovore kako bi ostvarili svoju obrazovnu ulogu.
 
 
Foto: Prof. Ana, Mila, Marija, Aleksandar, Isidora i Brankica
 
Niški portal:
Vi vodite školsku sekciju iz preduzetništva. Da li Vam rad u sekciji pomaže da uvedete novine u nastavu?
 
- Svako iskustvo je dragoceno, pa tako i rad u sekciji. Ipak, redovna nastava i sekcija se ne mogu porediti. Rad u sekciji je više mentorski nego obrazovni, dok je u redovnoj nastovi taj odnos obrnut. Da bih poboljšala kvalitet svojih predavanja, kako bih podigla nivo znanja i zainteresovanosti učenika za Geografiju, uložila sam puno truda. Kontinuirano sam unosila novine pokušavajući da moj predmet bude živ pred očima učenika i da shvate njegovu upotrebnu vrednost. Da li sam i koliko uspela u tome, moraćete da pitate moje učenike, ali sam gotovo sigurna da su mi iskustva iz nastave više koristila za rad u sekciji, nego obrnuto.
 
 
Niški portal:
Koliko je teško zadržati osmeh na licu? Koliko je problema danas u školama? Šta Vam zadaje najviše briga i kako se borite?
 
- Kada imate pred sobom mlade ljude, nameće vam se jedna istina i zadatak: da su to ljudi kojima pripada budućnost, te zbog toga zaslužuju samo najbolje. Osmeh je tada neophodan jer on predstavlja lice naše pozitivne energije. Namešten osmeh ne donosi ništa dobro jer deca na njega reaguju kao na laž i obmanu. Briga i problema od uvek ima i biće ih, ali je bitno da ih prepoznate i nalazite načine da ih rešavate. Jer ko neće, nađe izgovor, a ko hoće, nađe način.
 
 
Niški portal:
Koje karakterne osobine negujete? Zbog čega smatrate da je to važno?
 
- Pored večitog optimizma, upornost i istrajnost su deo mene. Vaspitano ponašanje je nešto što negujem, a kao prosvetni radnik želim da ga prenosim i negujem kod učenika.
 
 
 
Niški portal:
Na koje trenutke u svom životu ste ponosni? Da li žalite za nečim?
 
- Postoje neki trenuci koji se pamte za ceo život i obeleže ga u našem sećanju. Ponosna sam što je moja pionirska ideja, da osnujem rukometni klub, postala stvarnost, uz pomoć mog nastavnika fizičke kulture Miroljuba Đorđevića, a pre svega mog oca Miloša, koji je učinio sve da klub, uprkos svim teškoćama, za relativno kratko vreme dostigne prvoligaški status. Moja porodica je živela za klub, a moja sestra Marija je u njemu postigla punu afirmaciju i postala daleko bolja i uspešnija igračica od mene. Pošto nisam uspela da nosim dres reprezentacije kao rukometašica tu priliku su mi omogućuli moji učenici, članovi učeničke kompanije Green Grafitti, koji su pobedom na državnom takmičenju učeničkih kompanija obezbedili plasman na Evropko takmičenje. Dakle, bila sam trener srpske reprezentacije u preduzetništvu što me čini vrlo ponosnom. Iste godine sam dobila nagradu Preduzetnikus godine koju organizacija Dostignuća mladih Srbije dodeljuje najboljim nastavnicima koji se bave učeničkim preduzetništvom. Najponosnija sam što sam pre osamnaest godina postala majka jednog simpatičnog dečaka koji me svakog dana čini ponosnijom nego prethodnog dana.
 
 
 
Niški portal:
Pomenuli ste rukometni klub čiji ste idejni tvorac? Kako se to zapravo desilo?
 
- Pa nema tu velike priče. Ekipa rukometne sekcije iz moje osnovne škole je dve godine za redom bila pobednik opštinskog i naravno učesnik regionalnog takmičenja. Verovatno ponesena ovim uspesima predložila sam nastavniku Miroljubu da “napravimo” klub, a on je naravno, znajući šta je sve potrebno, usmerio priču na mog oca, koji je u to vreme bio predsednik lokalnog fudbalskog kluba. Sam sastanak sa mojim ocem je bio pomalo komičan, jer je izgledalo kao da smo dve strane u pregovorima, a naročito je bilo smešno kada se moj otac uhvatio za glavu i rekao čuveno južnjačko “lele”. Ipak nije dugo razmišljao, tj. lako je prelomio u sebi i prihvatio da uđemo u igru. Usledile su godine uspeha i neuspeha, uspona i padova, sreće i razočaranja, ali sve u svemu, malo šta bih promenila da mogu da se vratim da ponovo proživim sve to.
 
 
Niški portal:
Kako biti srećan? Kako se radi na sebi? Da li postoje ograničenja u životu?
 
- Sreća je u nama i oko nas. Samo je treba primetiti i dati joj šansu. Privilegija je ako je primećujemo, ako nam ne umakne jer smo je prevideli. Sreća je i kad smo zdravi, kad imamo porodicu, prijatelje i imamo vremena da provodimo vreme s njima. Mislim da je danas lakše biti fatalista nego srećna osoba. Sreća danas zahteva od nas da se borimo kako bi smo je sačuvali i uvećali. Zato ljudi danas traže pomoć npr. od učitelja života (life coach) koji valjda poznaju te tehnike kako postati srećan i zadovoljan. Možda su oni zaista lekoviti, ali meni na sreću još uvek nisu potrebni.
 
 
Niški portal:
Kako profesorka Ana provodi svoje slobodno vreme? Šta je to što ona najviše voli da radi tada?
 
- Slobodno vreme je danas privilegija, pa se tako i odnosim prema njemu. Deo slobodnog vremena posvećujem porodici, deo prijateljima i naravno sebi. Vreme posvećeno sebi provodim najradije šetajući u prirodi, ili uz muziku i knjigu, ako sam kod kuće. Putovanja su moj obnovljivi izvor životne energije i snage. Sa njih se vraćam revitalizovana i spremna za sve što me očekuje u životu i radu.
 
 
Niški portal:
Vi ste žena moćnog osmeha… da, baš tako… On je deo Vas. “Naučili ste ga” u međuvremenu ili ste “sa njim” oduvek? Kako zadržati vedrinu i šarm, a biti kontrolisano pozitivan, odmeren i uzoran? Da li osmeh uvek pomaže?
 
- Odrasla sam u porodici u kojoj je humor bio maltene način života, a ozbiljni problemi rešavali na jedan lucidan i bezbolan način, uz šalu i osmeh. To sam prenela i na svoj život, svoju porodicu, pa i na svoje okruženje. Svakako da vedrina nije jedino stanje moga bića. Ponekad me u susretu sa nekim događajima ili uspomenama savladaju neke druge emocije. Tada mi baš i nije do smeha, ali do sada sam uvek bila dovoljno jaka da me te struje ne odvuku u vir reke života. Trudim se da uvek pozitivno mislim i osećam. Mislim da je to životni stav koji je lekovit kako za mene tako i za sve iz mog okruženja. Ali takođe mislim da nema iskrenog osmeha bez iskrenosti i čiste savesti. Mislim da je to najzdravija osnova na kojoj uspeva za sreća.
 
 
 
 
Niški portal:
Za kraj bismo vas pitali i zamolili da prokomentarišete jednu situaciju iz života na našim ulicama, ovih snežnih dana, tačnije jutra. Naime, primetili smo da na autobuskim stanicama, ujutru, ima daleko više žena nego muškaraca i da na putu od kuće do posla 90 % ljudi koji čiste sneg lopatama, su žene. Šta biste rekli na ovo? (Šaljivo pomalo pitanje, a i odgovor smo takav očekivali)
 
Ana kaže:
“Ona radi u rudniku i život joj nije lak.”
Ovde preslušati pesmu Patuljci, meni omiljenog Vladu Divljana.
 
 
Komentari
0
Pošalji komentar
xd5 9oI
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: