(Kamenko M. Marković) LUKAS KRANAH - SLIKAR OPČINJEN AKTOVIMA

Izvor: Niški portal | 08-Jun-2021 | 23:28
Jedan od najčuvenijih i najomiljenijih umetnika u Nemačkoj je Lukas Kranah (1472-1553), osnivač „saksonske škole“ slikarstva. Rodio se u Kronahu - odatle mu  i prezime, koje je po primeru humanista pri signiranju latinizirao u Chronus. Otac mu je bio slikar i, u njegovoj  radionici je izučio zanat slikara. Po izučenom zanatu on nije krenuo, kao Direr, na put u Italiju, već je 1503, otišao u Austriju, i, tu se upoznao sa slikarstvom majstora  takozvane „dunavske škole“. Njegove slike iz tih godina pokazuju izuzetno veliku sličnost sa delima Albrehta Altdorfera (1480-1538).(Altdorfer je najistaknutiji slikar „dunavske škole“ a formirao se  izučavajući domaće minijaturiste XV veka, ali je daleko značajniji kao pejzažist.).
 
Kranahova „Golgota“(Minhen, Pinakoteka), koju nemački istraživači smatraju remek- delom „dunavskog stila“ - to pokazuje              (Olovnosivo nebo iza Hristovog torza, golo granje i okrvavljeni razbojnici). Godinu dana docnije, kad je Direr naslikao svoje „Poklonjenje mudraca“, Kranah slika jednu od najpopularnijih slika nemačke umetnosti: „Bekstvo u Egipat“ (Berlin, Državni muzej). To je sveže i zvonko kolorisana idilična scena, sa čitavim rojem andjelčića koji se igraju sa Hristom, oko Marije i Josifa, postavljena u jedan sasvim nemački pejzaž s borovima i brezama( kasnije je izradio i vanredan drvorez sa istom temom). Pored  religioznih slika, iz toga vremena potiču i odlični portreti, medju kojima se osobito ističe „Portret Štefana Rojsa“, rektora bečkog univerziteta.
 
Bekstvo u Egipat
 
   
Godine 1504, na poziv saksonskog izbornog kneza Fridriha Mudrog, Kranah se nastanio u Virtembergu. Ovaj grad, koji je već imao svoj univerzitet (osnovan 1502.) bio je centar humanizma, a Fridrih Mudri je bio jedan od najvećih nemačkih mecena. Lukas Kranah je zbog prijateljstva s Luterom i njegovim saradnicima postao „zvanični“ slikar reformacije, iako je po daru daleko  odstupao od svoja tri velika savremenika (Direra, Grinevalda i Hansa Holbajna  Mladjeg ). Mada je bio bez mašte, grubog kolorita i bez velikog crtačkog znanja, njegove slike su zanimljive po tome što je umetnost italijanske renesanse primio preko nizozemskih slikara, i u svojim delima načinio neku mešavinu od nespretnog realizma i italijanske ljupkosti. Njegove  religiozne kompozicije bile su veoma popularne kod pristalica reformacije.  Kao njihov pristalica ostavio je odlične portrete Lutera (Firenca, Ufici), humaniste Filipa Melanhtona i Filipa Mudrog, zaštitnika i pristalica Luterovih.
  
Što se ženskih likova tiče, jedan tip nalazimo  često na Kranahovim slikama. On ima izvesne zajedničke crte sa Luterovom ženom, Katarinom von Bora, kao i sa saksonskom princezom Sibilom. Taj lik je prisutan i na „Portretu žene“( Sankt Peterburg, Ermitaž). Isti lik koristio je Kranah i na nekoliko slika koje  prikazuju Juditu ili Salomu. Doduše, obe pomenute mlade dame, koje je Kranah veoma cenio, nisu bile naročito podesne za personifikaciju ovih biblijskih figura. Ali upravo u ovom dubokom poštovanju koje je Kranah gajio prema Luterovoj ženi (Kranahov sin Lukas bio je njen venčani kum) i prema nevesti saksonskog prestolonaslednika ( koga je pratio docnije u godinama zarobljeništva) treba tražiti objašnjenje zašto je slikar u svim svojim delima iz dvadesetih godina XVI veka primenio ovaj  ženski tip.
 
Portret Martina Lutera
 
  
U opusu Lukasa Kranaha, značajno mesto zauzima akt.  „Venera i Amor“ (Sankt Peterburg, Ermitaž), je Kranahovo najranije delo s mitološkom temom i prvi prikaz Venere u nemačkom slikarstvu.  
  
Ženski tip koji je stvorio Kranahov atelje vrlo je neobičan. „Venera“ iz Frankfurtskog muzeja može se smatrati tipičnim egzemplarom. Kranahove Venere, radjene s pretenzijom da budu ugladjene, izgledaju  neobično:   ridjokose, ponekad sa velikim crvenim šeširom, sa zlatnom ogrlicom oko vrata, one obično drže sasvim proziran veo kojim zaklanjaju nagotu i koji treba da tu nagotu učini još golicavijom. Često je kraj njih naslikan amoret sa saćem meda i pčelama, kao pouka da ljubav ima prijatnu i bolnu stranu. Ne može se reći da ti izduženi aktovi sa simpatičnim okruglim glavama, sitnim grudima, ispupčenim trbuhom i obično glomaznim nogama nisu živi i ekspresivni, ali gracija i elegancija na koju  on pretenduje,  nije dostignuta. Valja se uz to setiti da nemački  običaji toga vremena nisu dozvoljavali slikanje akta po modelu.
 
Venera i Kupidon
 
    
Kranahov  drvorez „Venera i  Amor“ (Minhen, Stara Pinakoteka) radjen je pod jakim uticajem Direra, osobito njegovog „Adama i Eve“ iz 1507, (Madrid, Prado). I kolorit podseća na Direrove tople zlatne tonove. Venera sa svojim pomalo grubom čulnošću liči više na boginju iz srednjovekovne legende nego na onu antičku.  
  
U Virtembergu, Kranah je postao bogat i ugledan čovek.  Imao je apoteku sa  „isključivim pravom prodaje slatkih vina i začina“, a bio je i opštinski većnik. Oko 1510, on je već bio ustalio svoj stil, štaviše pretvorio ga u rutinerstvo. Udeo njegovih sinova i pomoćnika biva sve jači, a njegov atelje postaje prava fabrika slika. Fridrih Mudri, na primer, naručio mu je odjedanput šesdeset portreta! Svoje slike do 1508. godine on je signirao inicijalima LC prepletenim u monogram. Godine 1508, Fridrih mu je podario grb; zmaja sa krilima slepoga miša, i otada će njegov atelje  signirati slike tim simbolom. Od 1537, kada je izgubio sina Hansa, zmaj će  umesto raširenih  imati spuštena krila.
 
U svojim mnogobrojnim alegoričnim slikama i kompozicijama iz Biblije, Lukas Kranah je kroz narod vršio uspešnu propagandu u korist reformacije i dao je, iako ne umetnički visok nivo, ali idejno potpuni izraz Luterove borbe protiv papizma. Neke od tih slika, ističu se originalnošću. Takva je „Bogorodica i dete  pod jabukom“ (Sankt Peterburg, Ernitaž). U prikazu Marije sa malim Hristom koji u rukama drži komad hleba i jabuku krije se dublje simbolično značenje, tipično za umetnost iz doba reformacije: Marija – „druga Eva“, koja je kao majka Hristova primila na sebe greh prve Eve; jabuka—simbol  praroditeljskog greha; hleb—simbol tela gospodnjeg, tj. tela Hrista, koji je spasao čoveka Adamovog greha, „Venera i Kupidon“ (Rim, Borgeze). „Parisov sud“ (Karlsrue, Gradski muzej) veoma je zanimljiva slika. Kranah opčinjen nagim ženskim telima, klasičan mit Parisovog suda dat je u severnjačkom ambijentu i po ondašnjoj modi.
  
Među Kranahovim radovima naročito treba istaći njegove realističke portrete koji se ubrajaju u remek-dela „saksonske škole“, kao što su:“Portret doktora Johana Šeringa“ ( Brisel, Kraljevski muzej), „Autoportret“ ( Firenca,  Ufici), „Portret kardinala Albrehta fon Bamberga pred raspećem“(Minhen, Stara pinakoteka).
  
Kranahovo slikarstvo imalo je naročito velikog uspeha u protestantskim zemljama Nemačke, u Šleziji i Pruskoj.
    
Lukas Kranah je umro 1553. godine. Na nadgrobnoj ploči, koja se i sad može videti u Vajmaru, stoji tekst na latinskom jeziku, koji u prevodu glasi:“Slikar koji  najbrže radi“.  
   
Cvetno razdoblje nemačke renesanse bližilo se svome kraju. Već od druge polovine XVI veka može se kazati  da je nemačka umetnost gotovo mrtva, ugašena s jedne strane podražavanjem italijanske umetnosti koja je davala dela  osrednje vrednosti bez karaktera, a s druge strane ona je žrtva  religioznih ratova koji su besneli Nemačkom i bacili njenu civilizaciju čitav vek unazad.
Komentari
0
Pošalji komentar
RpF Xwu
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: