(Kamenko M. Marković) SNOVI MILENE PAVLOVIĆ BARILI

Izvor: Niški portal | 06-Mar-2021 | 08:43

NA DANAŠNJI DAN    

Ime neobično, koje već zvukom i grafijom najavljuje nešto izuzetno, retko. Slikarka i pesnikinja rođena je 5. novembra 1909. a umrla  6. marta 1945. godine. Za trideset i šest godina izrasla je u stvaraoca neslućenih mogućnosti. Okolnosti pod kojima  je Milena Pavlović Barili radila i formirala se kao umetnik učinile su da je danas, pored sveg traganja, teško do detalja zahvatiti njena ostvarenja kao slikara.

Milena Pavlović rodjena je 5. novembra 1909. u kući dede Stojana Pavlovića, ondašnjeg  požarevačkog trgovca, kao jedino dete Danice Pavlović i Italijana Bruna Barilija, čoveka nemirna duha, pesnika, kompozitora, muzičkog kritičara. Brak njenih roditelja traje vrlo kratko, ali će se igrom sudbine, četiri godine posle smrti Milene, nastaviti.

I tako okolnosti rodjenja učiniće da Milenina putovanja počnu već u prvim mesecima života. Ta tragedija za dete postala je srećna okolnost za umetnika. U Rim dolazi sa šest nedelja, a u Požarevac se vraća sa osam meseci. Rano detinjstvo vezano je za različite evropske zemlje gde uči jezike. U dvanaestoj, već je poliglota, veliki putnik. Slede četiri godine slikanja u beogradskoj Umetničkoj školi.

Završivši Umetničku školu i, uporedo, malu maturu, šesnaestogodišnja devojka počinje samostalno da radi. Kao tehnika zaokuplja je  olovka, tempera, redje akvarel. Slika Hamleta,  ranjenog Indijanca, albanski ratni ciklus. 

Kakva su, dakle, shvatanja ove odlične učenice Umetničke škole? Onakva, očigledno, kakva su shvatanja njenih profesora—Bete Vukanović, Ljube Ivanovića i Dragog Stojanovića.

Bilo je zato logično otići u Minhen, kao nekad njeni profesori, na akademiju. Dve godine usavršavanja u Minhenu kod fon Štuka i Habermana, i tu  je kraj svakog akademskog manira. Iz Minhena se u Srbiju vraća sa diplomom slikarske Akademije na kojoj  rukom napisano stoji:“ Na ovaj talenat obratiti naročitu pažnju“, potpisao Haberman.  

Povratkom iz Minhena u Beograd počeo je period samostalnog rada. Već u decembru 1928,  u Novinarskom domu na Obilićevom vencu, otvara samostalnu izložbu sa preko sto radova. Odmah zatim, u januaru 1929, uprava Ženskog pokreta organizuje joj izložbu u Požarevcu, u  osnovnoj školi. Sa dva pastela učestvuje te godine na prolećnoj izložbi Cvijete Zuzorić u Umetničkom paviljonu. Sledeće, 1930. godine na Trinaestoj izložbi „Lade“ izlaže šest uljanih slika i, najzad, 1932. na Petnaestoj izložbi „Lade“—čitavu seriju od deset pastela, ulja i akvarela.

Ista ta devojka bezuspešno traži posao profesora crtanja od Požarevca, preko Štipa, Velesa i Tetova.  Ne pomažu, ni primećene izložbe, ni pohvale kritike.  Njene molbe se uredno odbijaju, naravno, uz savršeno pedantne birokratske formulacije „nema budžetskih  mogućnosti.“  MIlena službu nije tražila iz potrebe, već iz  idealizma, iz želje da pomogne i da se na našem tlu ukoreni. Ta suptilnost nije bila shvaćena; a kad se spremnost na žrtve ne shvati ili čak potceni, uvreda je duboka. Uvredjena Milena koja govori pet svetskih jezika, vanredno  obrazovana, slikarka i pesnikinja, kreće u svet gde bi talenat trebalo da bude prioritetniji od navodnih budžetskih mogućnosti. Putovaće slikarski i lično sledećih petnaest godina, sve do svoje  prerane smrti.  

 

Kada je 1930. otišla u Španiju, verovatno ni sama nije znala da je stvarno zauvek otišla iz naše sredine. Posle Barcelone, Malage, Sevilje, Granade, Kordobe i Madrida, i kratkog boravka u Parizu, Milena odlazi u London, da bi 27. februara 1931. u Bloomsbury Gallery otvorila svoju izložbu „dekorativnih slika, predela i portreta.“

Iz Londona prelazi u Pariz, koji je još u detinjstvu volela kao umetničku prestonicu u kojoj je želela da se nastani. Pa ipak se nije  mogla opredeliti za isključivo stalno prisustvo u Parizu. U detinjstvu se delila izmedju Beograda i Rima, a u vreme svog sazrevanja izmedju Pariza  i Rima.   Medjutim, umetnička klima, Rima i Pariza njeni su trajniji slikarski i duhovni izazovi, i po vremenu koje je u ova dva grada provela i po intenzitetu stvaranja. U Rimu je afirmisana slikarka. Izložba u oktobru 1932. u galeriji  D'arte di Roma  i u aprilu 1937. u galeriji Della Cometa  primljeni su  kao društveni dogadjaj. Tako izgleda, ukratko skiciran, italijanski deo njene karijere, koja počinje 1932. prvom, a završava se 1937. drugom samostalnom izložbom.  A ono što će naslikati 1938, prilikom  jednog dužeg boravka u Veneciji predstavlja već njen oproštaj sa Italijom, ispunjen snovidjenjima, fantasmagorijama projektovanim na renesansnim trgovima, fasadama i predelima.

Po odlasku iz Italije njena aktivnost u Parizu počinje da raste: već krajem februara 1938. otvara samostalnu izložbu u galeriji Quatres chemins, na kojoj su zastupljene sve  one njene metafizičke i nadrealističke slike. Odjek je bio dobar. Godine 1939. izlaže u galeriji Pittoresque. To je, po svemu sudeći, njena poslednja izložba u Parizu i u Evropi.

Nije nepoznato ni njeno pesništvo. Milenin pariski prijatelj Žan Kasu tvrdi da ona poseduje  ključeve snova. (Njena poezija sadrži nesvakidašnje vizije, snovidjenja, nostalgije i uzdahe pod nebom stalno promenljivim, za koje se  ne zna  pripada li javi ili snu).

A u pauzi eto Milene u Požarevcu da se zagnjuri u prvu nostalgiju, iskonsku prisnost doma i štimung palanke. U patrijahalnom miru bašte,  u senci jorgovana, sabiraće utiske  iz  zagonetnog i nemilosrdnog života. Samo nikada više neće pokušavati da se   ozbiljno  uključi u  srpsku umetnost. Osećajući nove glasove u sebi, osećala je i njihovu izuzetnost.

Radoznala duha iznenada, 1939. hoće u Njujork, da vidi  Svetsku izložbu. Računa da ostane kratko. Na žalost, povratnu kartu nikad neće iskoristiti: izbija rat u Evropi. U Americi se za prvo vreme izdržava od ilustracija u ženskom modnom časopisu „Vog“. Slikarska afirmacija je ne zaobilazi ni ovde. Američki prijatelji pamte je kao snažnu, talentovanu ženu koja je na okolinu „delovala kao magnet“. Kratkotrajna sreća zbog udaje, nada da je kraj rata blizu, Evropa je ostvariv san, sve se odjednom ruši u trenutku nesretnog pada sa konja. Nekoliko meseci prividnog ozdravljenja, upak, slabo srce nije izdržalo. Umire 6. marta 1945. godine.

Njujorške novine su objavile vest u kojoj se izmedju ostalog kaže: “Milena Pavlović Barili, umetnica sa stanom u 88. ulici broj 410, u istočnom delu Njujorka, supruga Robert Tomas Astor Goslina, preminula je u svojoj 36. godini. Povredila je kičmu prilikom pada sa konja pre godinu dana. Izlagala je svoje slike januara 1943. godine u sedištu Organizacije za zajedničku pomoć američkih prijatelja Jugoslaviji. Došla je u Sjedinjene Američke Države pre nego što je započeo rat 1939. godine. Njena prva izložba ovde priredjena je u Galeriji Corcoran u Vašingtonu, 1940. Kasnije je izlagala i u drugim mestima. Radila je ilustracije za „Vog“ i druge časopise, kao i nacrte za kostime za Menotijev balet „Sebastijan“. U ličnosti koje je portretisala spadaju princ Karlo Švedski, austrijski nadvojvoda Franc Jozef i rumunska kraljica Marija...“

Urna sa pepelom žene kojoj je život bio „biografija slikara koji je pisao stihove i na svet gledao očima pesnika“, počiva na  nekatoličkom groblju u Rimu. 

Prolazeći kroz tako različite sredine, izlažući se njihovom globalnom zračenju, Milena je doživljavala i posebne uticaje, sretala dela i stvaraoce koji su na nju neposrednije delovali.  Na svom umetničkom putu  izvan  domaće sredine Milena je, dakle, prvo srela Nemce, koji su na nju uticali skupno. Pojedinačno na nju je uticao Djordjo de Kiriko (Italijanski umetnik, tvorac metafičičkog slikarstva, koji će docnije prići nadrealističkom pokretu) sa kojim je,   uostalom, imala izvesne sličnosti. Činjenica da je De Kiriko jedini savremeni slikar koji je na  Milenu neposredno uticao karakteristična je za njena estetska shvatanja. Nju nije privukla estetika forme već estetika sadržine. Oko 1932. godine, Milena formira svoj karakteristični rečnik u kome sloboda komponovanja niza raznorodnih predmetnih podataka gradi atmosferu simboličkih i alegorijskih prizora. Blagodareći  Djordju de Kiriku Milena se 1936. i 1937. u Italiji okreće muzejima i starim majstorima, koji u sebi nose jednu idealnu, poetsku realnost: time počinje njen četvrti, „renesansni“, „metafizički“ period. To je istovremeno i kraj njenog linearnog  nadrealizma.

Milenu je  pored svih objašnjenja teško svrstati u pokrete: miran,  različit u kvalitetu ali ne i u karakteru, razvoj njene umetnosti nema ikoherentnih trenutaka, nemotivisanih zaokreta. Zbog njegove postepenosti, emocionalnog i idejnog jedinstva, u njemu je  teško  odlučno povući vremenske granice, odeliti razdoblja u jednoj mirnoj, neprekidnoj melodiji. Uporedo postoje moderan realizam i realizam sa istorijskim reminiscencijama uglavnom u portretima retkim  cvećima, zatim poetski ili magični realizam ispoljen u portretima i kompozicijama kostimiranih žena sa zadimljenim, čadjavim lampama, melanholičnim djordjoneovskim aktovima sa večernjim predelima u zaledju; u kompozicijama sa devojkama mrtvim ili usnulim—u travama  i u roju leptirova, razvijorene kose, sa ukletim galijama  na horizontu, koje će ih, kao u pesmi, za vreme sna ili smrti ostaviti, dignuti sidro i otići; u slici devojke koja sa svetiljkom u ruci hoda noću po talasima  kanala  izmedju zidova  renesansnog grada. Postoji zatim i nadrealizam koji komplikuje temu, dovodeći više predmeta u medjusobni iracionalni odnos, oslobadjajući tajanstvenu poeziju ljubavi, strave i čekanja u nizu slika sa statuama, gvozdenim stolicama, gajtanima, lepezama, rukavicama, noćnim pticama, jarbolima, zvezdama, devojkama, velovima. Ali prelaz izmedju metafizičkog  ili magičnog realizma i nadrealizma dosta je  blag, neprimetan, tako da Milenine težnje treba bez teorijskog sitničarenja posmatrati zajedno, kao celinu.

Srpska  likovna umetnost u Mileni Pavlović Barili ima svog najznačajnijeg nadrealistu. Slika „Kompozicija“ (Narodni muzej, Beograd) iz 1939. godine pripada Mileninom četvrtom, poslednjem i najzrelijem, takozvanom „renesansnom“ periodu. Odabrala je dve ženske figure i postavila ih u dekor zamišljenog renesansnog grada. Figure su medjusobno skladno povezane ali istovremeno i suprotstvaljene jedna drugoj. 

Ova čudna žena krhkog zdravlja, za koju su kritičari pisali da je lepa, čak lepša od devojaka  sa njenih slika,  igrom sudbine,  bila je, sve do 1954. godine zaboravljena, i više—sasvim nepoznata u pravom svom značenju, posthumno otkrivena, ona u naše slikarstvo unosi sve ono u čemu je najviše oskudevalo: sanjarenje pred životom, istorijom, kulturom.

Milena Pavlović Barili ne samo da je bila veliki slikar, već i značajan pesnik. Brojni Milenini stihovi rasuti su svetom, a oni mogu da posluže kao podatak  za kritičku i estetičku analizu njenog dela. Prema svedočanstvu njene majke  Milena je najradije pisala na španskom, pesme koje su nadjene, medjutim, gotovo su isključivo na italijanskom, izuzev jedne koja je na francuskom.  Evo jedne,  koja je, kao i sve njene pesme, bez naslova i u kojoj čitamo:

Spalićemo mesec

da upotpunimo noći,

da odrešimo snove,

da suzdržimo dah.

Onda će Igra

poteći iz naših dlanova

suhih  od života. Ni hitra

ni spora neće biti.

Biće sama.

Kao veliki šestar

potpuno uporedna

s mehaničkim ritmom

raspadanja.

U Požarevcu je, u rodnoj kući, blagodareći plemenitom poklonu njene majke i velikom trudu, osnovana njena memorijalna galerija. Oko hiljadu slika, crteža, akvarela i Mileninih ličnih stvari-- svedoči, pored ostalog, o njenom stvarnom, materijalnom prisustvu u našoj umetnosti.  Jedna niska Mileninih slika, ostavlja posmatrača bez daha. Šta je, dakle, to tajanstveno nešto što je Milena, na slavu   dvadesetog veka, bolje izrazila no iko drugi? To su san i duša. I ona je to postigla—pogledajte dobro,-- bez drugih sredstava, sem oblika i boje.  Ipak, ono što je najlepše i najzanimljivije u ovoj zbirci svakako su tri autoportreta, nastala u rasponu od deset godina. „Autoportret sa belom tokom“ iz 1929, „Autoportret“ iz 1938,  i „Autoportret“ iz 1939, na kome je tako duboko izražena tuga ove  genijalne žene.

Komentari
0
Pošalji komentar
f2K bGz
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: