(Kamenko M. Marković) Na današnji dan JOVAN DUČIĆ- GOSPODAR MAGIČNIH REČI

Izvor: Niški portal | 07-Apr-2021 | 00:23

Najznačajniji srpski pesnik prve trećine dvadesetog veka - Jovan Dučić rodio se u Trebinju, 5. februara 1871. godine u skromnoj kući oca Andrije, trgovca i majke Jovanke. Osnovnu školu izučio je u Trebinju, a potom se uputio sa majkom u Mostar, kod polubrata Riste Glogovca, trgovca.Tu je učio  trgovačku školu i pomagao rođaku u radnji. Iz Mostara, kojeg će nositi u srcu celog života, uputio se u Sarajevo i tu proveo jednu godinu pohađajući Učiteljsku školu, a potom u Sombor u Srpsku učiteljsku školu. Ovde je 1893. godine dobio diplomu učitelja. Iz Sombora odlazi u Biljeljinu gde s jeseni, iste godine, počinje da radi kao učitelj u srpskoj Osnovnoj školi. Naočiti mladi učitelj koji je već iza sebe imao nekoliko objavljenih pesama osvojio je mnoga srca mladih i lepih devojaka Semberije. Tu ga, iz političkih razloga, otpušta  iz  službe vladin komesar, pa on prelazi na manastirsku školu u Žitomisliću. Godine 1896. učestvuje u pokretanju  Mostarske Zore, čiji će biti urednik 1898, zajedno sa  Šantićem, a  1899. sam.  Još cele 1899. on se vodi kao jedini  urednik Zore, i tek u decembraskom broju časopisa za tu godinu stoji  beleška da se „dosadašnji urednik sada  nalazi u Ženevi radi studija.“

Rodna kuća Jovana Dučića

Književni rad Dučićev tekao je istim poretkom i logikom kojom je tekao njegov život. Počeo je, u mladosti sentimentalnim monolozima o ženi, o ljubavi i prirodi, a produžio živopisnim slikama galantnih ljudi i običaja baroknog Dubrovnika i dostojanstvenih ličnosti i prizora srpskog carstva.  

Prve svoje cikluse, „Senke  po vodi“ i „Duša i noć“, Dučić je pisao za studentskih dana, u tudjini, u Ženevi i Parizu - oni si izraz koliko njegovog toliko njegove okoline i njegove lektire. „Dubrovačke poeme“,  otkrivaju  da u našoj lirici nema živopisnijih slika ni privlačnijih portreta  nego u njima. Manje su zavodljivi Dučićevi „Carski soneti“. Oni nemaju ubedljivost i živopisni dah „Dubrovačkih poema“. U „Gradovima i himerama“ sjajni opisi predela i vaskrsavanje prošlosti, tako neki put zanesu čitaoca da on ne primeti ili ne ceni piščeve refleksije i duhovite napomene - posejane po svim stranicama njegove knjige - o čoveku i životu, o ljubavi i o ženi, o ljudskoj sujeti i o zaboravu. Najobimnije delo Dučićevo „Blago cara Radovana“ je dragocen zbornik originalnih, duhovitih i, najčešće, lepih rečenica. U knjizi „Diplomatski spisi pesnika Jovana Dučića“ („Prosveta“, Beograd), koju je priredio i komentare napisao Miladin Milošević, kroz deset diplomarskih izveštaja iz Rima (tri) Sofije, Atine, Ženeve, Kaira, Budimpešte i Madrida može se pratiti kako je stvarana i kako je razgradjivana prva Jugoslavija, maestralno ocrtavajući glavne konture  evropskih podela, pre nego što su se one sasvim ispoljile.

Dučić je u Americi o svom trošku izdao poslednju knjigu pesama „Lirika“. Knjigu koju je mnogo voleo, ali nije doživeo da je vidi odštampanu. Knjiga je izašla iz štampe na dan njegove smrti. Poslednje pesme Dučićeve, i vremenski i misaono obeležavaju krajnji domet njegovog pisanja. Sve one nemaju savršenstvo forme „Sunčanih pesama“, ni sažetost ekspresije „Pesama ljubavi i smrti“.  Ali, one imaju nešto dragocenije - imaju toplinu i nezamenljivu lepotu ljudske ispovesti. Nigde Dučić nije tako neskriven, otvoren, niti je gde tako malo književnik, pisac, kao u tim pesmama. Prestavši biti pesnik ljubavi i prirode, prestavši biti i pesnik otadžbine, oslobodjen vremena, on ne govori više o ljudskom životu, već o svom, i ne govori o tudjoj smrti, nego o svojoj. Slično muzičaru koji se dotad služio instrumentima, Dučić se sad služi najtoplijim zvukom na svetu, služi se ljudskim glasom. Otuda njegove reči i jesu tako tople i uzbudljive. Za „Liriku“ književni kritičar Dr Konstantin Srojanović u svom prikazu kaže:“ Lirika spada u vrstu najuzvišenije misaone poezije“...

Želeći da o svemu što napiše postigne „savršenstvo i poslednju reč mudrosti i oblika“- kao što sam kaže - Jovan Dučić je i kao pesnik i kao prozni pisac izuzetno mnogo davao na jezik i stil. Lepih stihova ima i pre njega - i kakvih - u Njegoša, Đure Jakšića, u Laze Kostića, ali lepota reči kao zasebna estetička kategorija ulazi u našu književnost sa Jovanom Dučićem. Tako je  Dučić postao pesnik koga volim.

Jovan Dučić je čitav svoj radni  i životni vek proveo u diplomatskoj službi. U tom veku službovanja  od 1908. do 1941. godine po evropskim metropolama, on je više bio ambasador naše književnosti i kulture nego same države. Početkom 1923. godine  dobio je postavljenje u Atinu, njemu dragu i dobro znanu sredinu. Otpravnik je poslova u Poslanstvu. Opijen blistavom istorijom tog velikog naroda, možda najvećeg  od kad je sveta i veka,  Dučić je izmedju ostalog  napisao:“ Nigde nije bila viša čovečja  sudbina nego na ovoj stopi zemlje. Nijedan narod, ni pre ni posle ovog, nije imao toliko genija da od svog boravka na  svetu napravi samo veličinu i lepotu. Nijedno drugo ljudstvo nije uspelo da od svoje misli i svoje energije napravi toliko opštu sreću“.

Počekom 1926. godine Jovan Dučić postavljen je za otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Opčinjen tom starom civilizacijom zapisao je:“Ko nije video Egipat u njegovoj faraonskoj magiji, taj nema celu ideju o životu. I ko nije  na mestu video egipatsku umetnost, taj nije imao celu ideju o ljudskom geniju. Kad sam to video poverovao sam da Bog postoji“.

Kao i za većinu mediteranskih ljudi s početka  dvadesetog veka, za Jovana Dučića svetsku istoriju predstavljaju antička Grčka, renesansna Italija i moderna Francuska. Niko kao Dučić u srpskoj književnosti nije s tolikim  zanosom govorio o Atini, Rimu i Parizu. Dok je službovao kao poslanik u Rimu od 1933. do 1937. godine, Dučić je zdušno obilazaio centre italijanske renesansne umetnosti.

Jovan Dučić   

„Renesansa je, piše Dučić najsjajnije, ali i najčudnije doba u istoriji ljudske misli i stvaranja. Nije više po sredi samo novi zlatni vek kakav je bio ranije Periklesov, u kome je jedna plejada duhova dala na raznim poljima nesravnjivo veća dela u nauci i umetnosti nego  ma koje drugo stoleće pre njega. Renesansa je, period kada u istoriju ulaze potpuno nov čovek, novo društvo, nova ideja o životu, i prema tome nova umetnost, nova nauka, nova ekonomija, nove finansije, novi obrt u socijalnim organizacijama. Da se rodi Periklesov zlatni vek učinjene su bile srazmerno male prethodne pripreme, dok su za radjanje renesanse prethodila puna dva stoleća utiranja ogromnog puta na koji je najzad trebalo izaći...“

Jovan Dučić  bio je jugoslovenski  poslanik i ambasador u Rumuniji od 20. maja 1937. do 31. maja 1941. godine. Dučićev boravak u Rumuniji zanimljiv je pored ostalog i po tome što je u novembru 1937. godine došao u svojstvu ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Bukurešt, a već u februaru sledeće godine bilo je poslanstvo podignuto na rang ambasade, tako da je Dučić i drugi put predavao akreditive. Rumuni su tome činu pridavali  veliki značaj, pa je predaji akreditiva (13. februara 1938.) pored ministra inostranih poslova i odbrane—Armanda Kalineskua, prisustvovao lično i predsednik vlade patrijarh Miron Kristea.  

Ambasador Jovan Dučić je tom prilikom  izmedju ostalog rekao:“ Odnosi savršenog susedstva i već hiljadugodišnjeg prijateljstva, koji postoje izmedju naših dveju zemalja i koji nisu bili  ni poremećeni, ni dovedeni u iskušenje, već prenošeni s pokoljenja na pokoljenje, ponos su naše zajedničke prošlosti i dragoceno jemstvo za budućnost. To nasledje i miroljubivost, oduvek toliko dragi plemenitom rumunskom i jugoslovenskom narodu, predstavljaju temelj medjusobne politike prijateljstva i saveza koju vreme može samo da ojača“.

Godine 1941. Jovan Dučić je došao u grad Geri u državi Indijani, i nastanio se kod svog rodjaka Mihaila Dučića, u vili na obali Mičigenskog jezera, nedaleko od samog grada. U „Vili na Jezeru“, kako su je prozvali, Dučić je ubrzo postao centar oko kojega se počeo formirati novi borbeni  stav američkih Srba.  Tu se prvo začela ideja osnivanja Srpske narodne odbrane u Americi. Ovde je Dučić  pisao, pevao i plakao, čitajući izveštaje o strašnim pokoljima Srba u Bosni i Hercegovini i u Pavelićevoj Hrvatskoj.  Diplomata, iskusan i oprezan, ujedan u Evropi sa svih strana, nije se upuštao u čarke, ali je svojim otvorenim  srpskim stavom na zborovima Srba, i člancima koji su izlazili u „Amerikanskom Srbobranu“, pod naslovom:“Radi Pravilnije Orijentacije“, privukao pažnju  sa svih strana. Iako njegovi članci u Srbobranu nisu bili potpisani, ipak su znali i prijatelji i neprijatelji da   su oni njegovi, jer takvog štiva  ranije nije bilo. Dučićevim pisanjem u „Amerikanskom Srbobranu“ našli su se pogodjeni svi Hrvati uopšte, jugoslovenska vlada u Londonu, njen „Jugo-centar“ u Njujorku, jugo- američki komunisti okupljeni oko lista „Srpska reč“, američki komunisti ušančeni u Stejt Departmentu u Vašingtonu i po mnogim redakcijama i institucijama širom Amerike. Svi su oni ustali protiv srpske nacionalne politike i svaki iz svojih posebnih razloga optuživali su Jovana Dučića i Srpsku narodnu odbranu kao velikosrbe, šoviniste i fašiste. Da bi što više snage dali optužbama  tvrdili su da  Srbi  seju rasnu neslogu medju narodnosnim grupama u Americi, i da na taj način škode američkom ratnom naporu.

Američki Hrvati, sa svojim moćnim jednovernicima u pozadini napadali su Dučića da bi umanjili  strašne pokolje koje su njihovi sugradjani počinili u Hrvatskoj i Bosni. Jugoslovenska vlada, sa svoje strane, paralisala je Dučićev rad u Americi da bi pred inostranstvom sačuvala prividnu harmoniju. Ali uprkos svim ovim nastojanjima Dučićev glas nije mogao biti ugušen Sedamnaestog aprila 1942. godine Dučić piše pismo Ministru Dvora gospodinu Kneževiću u London.  Prenosim deo tog pisma (citat):  

„Mi  prisustvujemo dragi Gospodine Kneževiću, ne samo katastrofi naše nesrećne  države, osnovane na laži i izdajstvu, nego i rasulu jednog društva koje je moglo biti blizu velikim ostvarenjima u svakom pogledu. Poslednja četvrt veka u  toj kući bila je bolest bez prebola. I najužasnije od svega, to je, što sad treba  da nas spasavaju oni koji su nas dovde i doveli. Akcija pojedinih ministara Srba koji su ovde u sviti Cvetkovićevog bana Šubašića ispunjava me  pravim užasom“.( Originalna kopija pisma nalazi se u arhivi urednika  „Srpske Borbe“.).

U „Vili na Jezeru“ Dučić je napisao i svoju čuvenu patriotsku pesmu Vrbas, zbog koje je  dugo godina kod nas bio neopravdano napadan i, za koju je Slobodan Jovanović kazao:“  Njegova pesma Vrbas, ispevana povodom pokolja Srba u Bosni, biće zabeležena u svakoj antologiji našeg partiotskog pesništva, isto onako kao Zmajeva Vila,  Jakšićevo Padajte Braćo, Vojislavljevo Na Vardaru, Rakićevo  Na Gazi- Mestanu... U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva Dučić je našao reči koje su mogle  biti melem  narodnom bolu“.

U Čikagu i njegovoj okolini proleće se radja vrlo sporo. Nekih godina je prilično hladno i u maju mesecu. Ogromno prostranstvo velikih jezera na severoistoku i nepregledne ravnice i snežna polja na dalekom Severu donose Čikagu i okolini hladne vetrove i nagle vremenske promene. Pad temperature od 40 i više stepeni Farenhajtovih u roku od nekoliko sati, nije retka pojava u ovom delu Amerike. Hladni i vlažni  jezerski vetrovi pospešili su smrt Jovana Dučića. Posle nazeba došlo je do zapaljenja pluća. Zatim su nastale komplikacije, koje njegovo zamoreno srce nije moglo da izdrži, i došao je kraj na Blagovesti, 7. aprila 1943. godine. Bio je sahranjen i ožaljen kao ni jedan američki Srbin pre njega, prvo i privremeno u Geri, Indijana, a kasnije,  opet privremeno u porti manastira Sv. Sava u Libertivilu.

U svojoj besedi  prilikom prenosa i pogreba Dučićevog tela u Libertivil, Vladika Nikolaj Velimirović je rekao:“... Nije on branio Srpstvo kao što advokat brani svog klijenta od koga očekuje nagradu. Nego, bez plate i položaja, bez ikakve zvanične dužnosti i obaveze, udario po svima onima koji su krivi za propast države i uništenje srpskog pravoslavnog naroda. Niti je pisao kao novinar, ni  propagandist, nego kao naučnik i istoričar, koji je poznavao prošlost i karakter svoga naroda bolje nego što je to iko mogao slutiti kod njega. On nije počinjao od juče nego je gnjurao u velike dubine i daljine istorije od vremena županijskog do naših dana. Svo Dučićevo prozno pisanje ovde u Americi odnosilo se na to, da je srpski narod, pored svih  grehova svojih vodja i svojih, zaslužio pred Bogom i čovečanstvom da živi kao slobodan narod. On je oštro osudjivao one  srpske političare, koji su odustali od istorijskog puta srpskog naroda, zaveli ga na stranputicu, doveli ga do rasula i dezorganizacije baš u onom vremenu kada su sva ostala plemena u našoj državi vešto iskoristila priliku i datu im slobodu da se organizuju u nacionalne i verske celine jače nego ikada pre stvaranja Jugoslavije...“

S druge strane iznoseći i osudjujući nečoveštva bližih i daljih neprijatelja nad stpskim narodom i njihov pakleni plan da zavladaju srpskom zemljom na groblju svih Srba. Dučić je pozvao  srpski narod u Americi ka veri da se taj plan nikad neće ostvariti i ka bratskoj slozi u borbi protiv takvog plana. Njegov poklič naišao je na silan odjek u srcima svih pravih  Srba i Srpkinja u ovoj zemlji“...

O radu i životu Jovana Dučića dok je boravio u Americi, od avgusta 1941. do smrti 1943. godine, mogao je da da pravu sliku samo Nikola Kovačević, profesor, rodom iz sela Nudole Grahovo, član KPJ od 1920. godine, koga je Kominterna poslala na rad u Ameriku i Kanadu, od 1934. do 1945. godine. On ni jedne reči u svojim memoarima ne govori negativno za Jovana Dučića.

Dana 22. oktobra 2000. godine zemni ostaci Jovana Dučića  preneti su iz SAD u Trebinje i, položeni u Hercegovačku Gračanicu. Bio je jugosloven i ostavio je narodu  u Trebinju, iz kojeg je potekao, sve što je imao.

Hercegovačka Gračanica

Početkom 1990. godine razgovarao sam u Bolonji sa gospodinom Milenkom Popovićem, čovekom koji je proveo četiri godine uz Jovana Dučića, na poslovima atašea za štampu, i bio onaj koji je poslednji ispratio Dučića do akvadroma u Lisabonu, sa kojeg je pesnik 1941. odleteo u Ameriku. Deo razgovora sa gospodinom Popovićem prenosim čitaocima Niškog portala.

Kamenko M. Marković: Bili ste godinama u bliskom kontaktu sa Dučićem, molim Vas, napravite mi njegov portret?

Milenko Popović:  Visok čovek, izuzetne lepote. Imao je normalnu težinu, što će reći da je vodio računa o jelu i  ishrani. Posedovao je elegantan način kretanja, vodio je blage razgovore bez trzanja ruku, što je sagovornika činilo opuštenim. U razgovorima, Dučić je manje pitao sagovornika, više je on govorio. Dučić je rečju privlačio svet a ne  emocijama. Nosio je sivo,  ili tamno- sivo odelo i elegancijom je odavao utisak  engleskog neupadljivog džentlmena. Dučić je stalno nosio prsluk. U džepu prsluka uvek je bio netes u koji je upisivao misli i reči koje su mu se svidele.

Kamenko M. Marković: Govori se da je bio izuzetno elekventan?

Milenko Popović: Da. Njegov  svakodnevni govor bio je čista poezija. Tako nešto nikada ni od koga nisam čuo.

Kamenko M. Marković: Da li je Dučić zaslužio da se o njemu ponekad govori negativno, da se pominje kao izdajnik?

Milenko Popović: Nikako. Dučić je fascinirao Musolinija pričajući mu o  starom srpskom slikarstvu na tlu današnje Makedonije. On je svojim razgovorima sa uticajnim ljudima po Evropi, omogućio duhovni prodor  Srbije u svet. I nikad, ni u kom obliku, Jovan Dučić, nije ni pomislio na bilo kakvu izdaju zemlje.

Kamenko M. Marković: Dučić je voleo žene i sa lakoćom ih je osvajao. Jeste li nekad kao muškarci razgovarali o tome?

Milenko Popović: Razgovarali smo i o tome. U dugim  svakodnevnim šetnjama bilo je reči o svemu  što čini život. Dučić je bio takav prema onima koje je voleo, ali  bilo je ljudi koje nije voleo. S takvima on se i po nekoliko puta nedeljno upoznavao, iako je znao ko su i šta su. Pružao bi im ruku pitajući ih:“A ko vi beste“? Mnogi to nisu razumeli, stalo im je bilo da ih neko vidi u društvu slavnog pesnika.

Kamenko M. Marković: Dučić je uvek bio iskren  u kontaktu sa ženama, pa i u kratkim susretima. Sećate li se nekog takvog detalja?

Milenko Popović: Jednoga dana vraćali smo se iz šetnje i Dučić je pred palatom Borgeze sreo mladu princezu Borgeze. Dučić je bio sav ozaren pred tom devojčicom, upoznao me sa njom, a zatim su nastavili lagano da koračaju ka vratima palate. Princeza se  topila u slasti Dučićevih reči. Kada su stigli do vrata, Dučić je poljubio princezinu ručicu i rastali su se oboje zadovoljni. Nikada u njegovim razgovorima sa ženama nije bilo ničeg neodmerenog u ponašanju. On je osvajao žene na način koji je njima odgovarao, a ne snagom muškosti ili upotnosti“.

Početkom aprila (6) 1984. godine umro je Virdjil Karianopol, poznati rumunski književnik inače, bliski  prijatelj Jovana Dučića. U nekoliko navrata razgovarao sam s njim o Jovanu Dučiću i saznao mnoge interesantne detalje iz života slavnog srpskog pesnika. Prenosim deo tog razgovora.

Kamenko M. Marković: Gospodine Karianopol, kao pisac, sećate li se šta je Dučić govorio o pozivu pisca?

Virdjil Karianopol: Kako da ne. Pisac mora, kazao je Dučić, da živi sve vreme sa svojim savremenicima, da vezuje svoje delo za svoju domovinu, za posebnost života i vremena u kojem stvara.

Kamenko M. Marković: U kojoj meri je Dučić poznavao rumunsku književnost?

Virdjil Karianopol: Za mene je bilo pravo zadovoljstvo da ga slušam dok je govorio o literaturi moje zemlje sa toliko nežnih preliva i sa toliko tananosti. Za našeg pisca Liviu Rebreanua, rekao je da će biti veliki pisac što je vreme i potvrdilo. Za rumunski folklor rekao je da je srodan balkanskom folkloru, ali da ima više topline i više humanosti.

Kamenko M. Marković: Da li se Dučić družio sa ostalim piscima Rumunije?

Virdjil Karianopol: Da. Jovan Dučić bio je počasni član bivšeg Udruženja pisaca Rumunije. Blizak Dučićev prijatelj bio je pesnik Jon Minulesku. Oni su često pričali o Parizu, gradu  koji su obojica dobro poznavali i u kojem su proveli najlepše godine života. Pariz,  Pariz, govotio je Dučić- to je grad koji me je najviše privlačio. U njemu sam voleo, upoznao veliku  svetlost, ali sam i patio. U Parizu, ko ne pati, znači da ga nije upoznao. Kad sam ga video prvi put, bio sam mlad, bez iskustva, i bez para. Zaljubio sam se i  više nisam hteo da odem. Kad sam ponovo, skoro posle četvrt veka, sreo nekadašnju  ljubav, jednu Alzašanku koja se u medjuvremenu udala i rodila četvoro dece, imao sam osećaj da se ceo Pariz srušio na mene. Toliko sam želeo da je nadjem onakvu kakvu sam je ostavio.  Želeo sam da je povedem sa sobom. Verovao sam da je i za nju  vreme stalo kao što je bilo stalo za moju ljubav. Otada nisam sreo drugu za koju  bih se toliko vezao. Po  prirodi posla kojim sam se bavio, krstario sam mnogim zemljama, ali me je senka prve ljubavi svuda partila. Često mi je govorio, ako bi se ponovo rodio, da se ne bi bavio diplomatijom na račun slobodnog  života. Želeo je  da se vrati na obale Jadranskog mora o kojem je često pričao, i da će me jednom pozvati da vidim očaravajuće lepote njegove domovine.“   

 

 

Komentari
0
Pošalji komentar
Sp8 qOj
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: