(Kamenko M. Marković) DESET NAJZNAČAJNIJIH SLIKA NASTALIH OD XVII DO KRAJA XIX VEKA

Izvor: Niški portal | 05-May-2022 | 00:01
Neprikosnoveni šef engleske kritike, poznati “autoritet” kad se govori o umetnosti, o skulpturi posebno, profesor Herbert Rid (Herbert Read 1893-1968) sačinio je listu 12 najznačajnijih skulptura, koje su se istakle svojom snagom. Na vrhu te liste našao se “Balzakov spomenik”, Ogista Rodena (Medon, Muzej Roden), iza njega je bila ”Ptica u vazduhu”, Konstantina Brankušija (Cirih, Kunsthaus) a, iza njih „Mojsije“, Mikelandjela Buonarotija ( Rim, San Pietro in Vinkoli).
 
 
Ser Herbert Rid je bolje od drugih kritičara razumeo umetnost XX veka, i promene koje su nastupile u oblasti skulpture. Shvatio je da su Ogist Roden i Konstantin Brankuši bili umetnici koji su izvršili najveći uticaj na razvoj modernog vajarstva u XX veku.
  
Roden je oslobodio vajarstvo dogmi i načela akademizma i stvorio  je slobodnu umetnost, punu snage, iskrenu, ushićenu, zasnovanu na ljudskoj dimenziji i životnoj istini.
   
Brankuši je XX veku podario svest o čistom obliku, omogućio prelaz sa figurativnog predstavljanja stvarnosti na izražavanje suštine stvari, i na revolucionaran način obnovio umetnički jezik, oplemenivši ga jednom novom, duhovnom dimenzijom.
Obojica su su smatrali da je  život čudo i da je snaga jedna od najvažnijih osobina umetničkog dela. Ideal više nije bila Lepota već Snaga.
   
Ta Ridova „Antologija,“ i van Londona mnogo je čitana i diskutovana. Mnogi su tu antologiju primili sa poverenjem, mada je bilo i onih kojima se ona nije baš svidela.
    
Sačinio sam listu deset najznačajnijih slika nastalih u periodu od XVII do kraja XIX veka ( od baroka zaključno sa realizmom). Jedno obeležje ove „Antologije“ prema većini drugih u tome je što je ona sastavljena, od početka do kraja, po principima čisto estetskim. Ne znam kakvu će sudbinu ona imati?. Objavljujem je, bez želje da joj pripišem neku naročitu važnost, ali i bez bojazni da će iduće godine moći doneti neke koje će biti protivne sadržaju ove ili daleko važnije za verno upoznavanje slikarstva i umetnika koji su stvarali na tlu Evrope, u Italiji, Holandiji, Flandriji, Španiji i Francuskoj tokom XVII, XVIII i XIX veka.
    
Da pređem na imena i prezimena umetnika od čijih sam veličanstvenih slika satkao „moju malu antologiju.“
 
 
REMBRANT  Harmens van Rajn: „NOĆNA STRAŽA“ ( Amsterdam,  Rijksmuzej).
 
Teško je naći medju velikim majstorima mnogo njih čija dela daju utisak tako duboke i strasne ispovesti, kao što je to slučaj  kod Rembranta; ali je valjda nemoguće naći još jednog majstora čija intimna, umetnička ispovest ima tako malo veze sa spoljašnjim dogardjajima sopstvenog života kao kod Rembranta.
Sliku „Četa kapetana Fransa Baninga Koka i poručnika Vilema van Rjutenberga“, široj javnosti poznata kao „Noćna straža“, Rembrant je završio polovinom 1642. godine. To je jedna od najčuvenijih slika na svetu, često smatrana Rembrantovim najznačajnijim delom. Ako i nije najznačajnija, ona je sigurno bila prekretnica u Rembrantovom životu.
Rembrant na  „Noćnoj straži“ napušta slikanje spoljašnjeg  izgleda holandskog društva i teži da prikaže jedan drugi, unutrašnji život tog naroda. Od svih čuvenih Rembrantovih  dela ovo je najbaroknije, i po zamisli i po kompoziciji. Poznato je da naziv „Noćna straža“ nije autentičan i da je tim imenom ova veličanstvena slikarska tvorevina prozvana  tek polovinom XIX veka. Redovno se ističe da se naslikana  scena odigrava ne noću već u po bela dana. Uistinu, ona se  ne  odigrava ni danju ni noću, već u imaginarnom, apstraktnom  osvetljenju Rembrantove vizije.  
Što se tiče samog odnosa svetla i tame, onoga problema kome je Rembrant potčinio sve ostalo na ovoj slici, onom utapanju zasićenih, dubokih crnih, crvenih i zlatnih tonova u atmosferu zažarene tame sa onim magnezijumskim praskom dve bleštave svetlosti (poručnik i devojčica)—efekat svetlo-tamnog je toliki da je nesumljivo po njemu ova slika stekla epitet „jednog od sedam svetskih čuda“.
 
 
DIEGO Rodrigez de Silva i Velaskez: ”MLADE  PLEMKINJE” (Madrid, Prado).
 
Velaskez  je jedan od onih umetnika koji kroz svoja dela ne čine lične ispovesti, uzdržavaju se  da daju maha izlivu svojih strasti i osećanja i da kroz njih vide ličnosti, i koji se trude da ostanu  objektivno istiniti i nepristrasni pred činjenicama. Takvi umetnici su po svojoj prirodi predodredjeni za portretsku umetnost. Velaskez, koji je inače uvek radio po modelu, postigao je svoju najveću meru  kao  portretista.
 
Modeli  Velaskezovih  portreta često su isti. To su kralj, njegove dve žene, njegova deca, braća i sestre. Filipa IV portretisao je oko dvadeset puta, od 1624. godine, kada je došao na  dvor, pa sve do 1660. godine, i ta serija čini  jedinstvenu celinu, slikani roman u kome umetnik prati tragove života na licu svog modela od mladosti pa do  same starosti.
  
“Mlade plemkinje”(Las Menjinas) označavaju vrhunac Velaskezove umetnosti. Siže je Velaskezu bio veoma blizak. To je, jedan naoko nearanžirani, grupni dvorski portret sa ličnostima koje je Velaskez vrlo često gledao u svom ateljeu za vreme rada, portret sa dvorskim damama, infantkinjom Margaritom, njenim kepecima, psom i poslugom. Naravno, tu je i rahitična Maribarbola i patuljčić Nikolas de Pertusado. Pojavljuje se i jedna dama u odeći kaludjerice, s jednim paratiocem, “zaštitnikom dame”, koji obično jaše pored kočija dvorskih dama.  U stvari, Velaskez je naslikao prizor koji se vidi u njegovom ateljeu dok radi jedan dvorski portret, i to tako kao da taj prizor posmatraju modeli dok poziraju ( u ovom slučaju kralj i kraljica, čiji se likovi naziru u ogledalu postavljenom u dnu  ateljea).  
Tako nastaje slika kojoj je danas  u muzeju Prado dozvoljeno da se približite samo do pristojnog rastojanja i  čije su perspektive gotovo  neiscrpne.
 
“Mlade plemkinje” su naslikane sa takvom hitrinom i lakoćom poteza četkice, sa takvom sigurnošću i tačnošću odmah nadjenih tonova, bez islikavanja i negovanja fakture, da se Velaskez po ovoj slici može smatrati “za najvećeg i najpotpunijeg  impresionistu”. 
 
Velaskez. Mlade plemkinje
 
 
PITER Paul Rubens:”HELENA FURMAN SA DECOM” (Pariz, Luvr).
 
Kao umetnik on se predaje paganstvu radije nego svemu drugome. Mitološke teme su Rubensove najpopularnije teme, preko  njih je stekao epitet “slikara telesnog života”.
 
Ženski akt u Rubensovom slikarstvu čini poglavlje za sebe. Nikada se nijedan slikar nije usudio da iz onog što čini ljudsko telo deformisanim, iz gojaznosti, iz naslaga sala, iz obilja prekipelog mesa, crpe elemente lepote. Rubens je od tog materijala stvorio svoj tehnički, svakodnevni slikarski jezik. To preterano obilje puti on je uspeo da ukroti u najdinamičnije, najlepše i najgracioznije ritmove  pokreta koje je izmislila italijanska renesansa, a koje je on sam  obogatio novim, svojim ritmovima. Uspeo je takvom telu da sačuva, čak i potencira, sve  one akcente anatomske strukture na kojima počiva lepota klasičnog tela. Dao mu je mladosti i elastičnosti, sedefasti ili toplo- svetli sjaj inkarnata, na kome preko hladne polusenke prelazi u čisto crvene reflekse, dopunio ga mlazom plave kose i vitica ukrašenih biserom, istakao ga svilenim draperijama i iz svega toga stvorio jedan besprimeran, nov tip lepote.
 
Iz iste bujice radosnog osećanja, sa istim pulsiranjem životne snage i zdravlja, nastale su i Rubensove scene lova.  Na tim slikama dostignut je vrhunac u izrazu silovitog i dramatičnog pokreta koji nijedan slikar, pa ni Ežen Delakroa, nije nadmašio.
  
Od Rubensovih slika sa savremenom istorijskom tematikom najznačajniji je ciklus  od 21 velike kompozicije kojim se glorifikuje  život francuske kraljice Marije de Mediči, udovice Anrija IV.
 
Lik svoje žene ovekovečio je na svojim mnogobrojnim slikama, što je skandalizovalo savremenike. Slika “Helena Furman”(Beč, Muzej istorije umetnosti) otkriva ne samo Helenino  telo već i slikarevu opčinjenost svojom ženom. Slika “Helena Furman sa decom” predstavlja  jedno remek- delo iz njegove lirske faze, intimno, nežno, naslikano bez sentimentalnosti i s neopisivom nežnošću.
 
 
JAN  Vermer: “UMETNIK  U  SVOM  ATELJEU” ( Beč, Muzej istorije umetnosti).
 
U baroknoj epohi, Vermerova se umetnost odlikuje klasičnom  jednostavnošću. Za Rembranta svetlost  je bila drama koja je davala  neku natprirodnu dimenziju njegovim nadahnutim mislima i osećanjima. Za Vermera ona je sredstvo da se što jasnije čuje zvuk boje i čistota tona. Vermerova paleta, u osnovi hladna, nema sličnosti ni sa jednom koja joj je prethodila i niko nije bio kadar da je sledi.
 
Redovna tema Vermerovih slika je figura u enterijeru: žena koja vezuje ogrlicu ili čita  neko pismo, sa jedva izraženom aluzijom na daleke prekomorske zemlje, koje dočarava mapa na zidu, čipkarica koja premeće šarene konce svog veza, devojka koja naliva mleko.
 
Vermer je svoj veliki slikarski ugled stekao neobično malim brojem slika. To nije  čudno  ako se imaju u vidu kratkoća njegovog života i duboka studioznost sa kojom je slikao.  Jedna od njegovih najpoznatijih slika je “Umetnik u svom ateljeu” koju je verovatno naslikao pred kraj svog života.
 
Lakše je uživati u čudesnoj draži njegovih dela, nego je objasniti. Njegova je moć neodoljiva, ali nije nametljiva. On nikad ne pokušava da posmatrača zaseni svojom virtouznošću. Njegove boje su uskladjene sa najobazrivijom suzdržanošću. One su glatko nanesene na platno. On se  bar na  dvadeset i jednoj slici  zadovoljava time da naslika samo po jednu figuru. One su, po pravilu, postavljene prema svetlosti koja prodire s leva u sunčanu sobu, dok je u pozadini zid, uvek savršeno paralelan s posmatračevim poljem vida. Te figure miruju; one se nikad ne pojavljuju  kao  učesnici  u kakvoj epizodi ili dogadjaju. “Umetnik u svom ateljeu” inače sadrži sva bitna svojstva najboljih Vermerovih dela. Slika je preplavljena mlečnom, analitičnom svetlošću, jakom ali hladnom. Skala boja, ma da kompleksna, odlično je složena. Nijedan drugi slikar nije nikad naučio da tako  besprimerno vešto stavlja  boju.
 
 
ŽAN Antoan Vato: “ UKRCAVANJE  NA OSTRVO  KITERU”(Pariz, Luvr)
 
Veliki majstor, “tvorac  rokoko  stila,” iako po rodjenju  Flamanac  iz mesta Valansijen, bio je nesporno tipičan francuski a ne flamanski slikar XVIII veka. U njegovoj dvadeset  i osmoj godini data mu je diploma  Kraljevske  slikarske akademije, pri čemu je  u granicama  mogućnosti oslobodjen ispunjavanja odredjenih uslova. Smanjili su mu i upisninu. DIrektor Akademije je obično odredjivao siže diplomskog rada koji je svaki član prilikom izbora morao da podnese. Vatou je bilo dopušteno da  naslika ono što  je sam hteo. Pet godina docnije, sa nezapamćenim zakašnjenjem, on je podneo sliku koju su njegove kolege zvanično nazvale “Ljubavna svetkovina”. On sam dao joj je naziv  “Hodočašće  na ostrvo Kiteru”. Ta slika je  sada u Luvru i opšte je poznata kao “Ukrcavanje na ostrvo Kiteru”. Slika je primljena s oduševljenjem i on je odmah izabran za redovnog člana Akademije.
Vatoovi tonovi na platnu su čisti, sa rafiniranim “ugašenim” nijansama bledoružičastog, plemenito-plavog, ili višnjevog satena, nijansama utopljenim u mekom, tamnom zelenilu granja i toploj svetlosti koja se probija iz dubokih pozadja. Vato je svoje vladanje bojama razvio neprestanim proučavanjem Rubensovog, Rojzdalovog, Vermerovog i, nada sve Ticijanovog metoda. Njihovom znanju on je dodao sopstvena značajna otkrića. U samoj stvari, on je pravi izumitelj poentilizma.
 
Uskoro pošto je izvršio svoju obavezu prema Akademiji, Vato je načinio drugu verziju “Hodočašća” za svoga prijatelja  Žilijena. Nju je docnije otkupio za svog suverena Rotenburg, poslanik Fridriha Velikog u Parizu, i ona se sada nalazi u Starom  dvoru u Berlinu.
 
 
FRANCISKO Hoze Goja i Lucientes:” PORODICA KARLA IV”(Madrid, Prado)
 
Goja dolazi u Madrid 1763. gde su godinu dana ranije došla braća Bajeu .Madridom je tada u slikarstvu neograničeno vladao Rafael Mengs a Francisko Bajeu je bio njegov najdarovitiji  učenik pa se Goja nadao da će mu on preko Mengsa, pomoći da prodre kao slikar. Sva je prilika da ga je Mengs odbio.
 
U prestonici Goja sledi opozicioni pravac u slikarstvu s mučnom opreznošću seljaka. Studira kod nekonvencionalnog slikara Bajeua žudeći da što pre nauči slikarski zanat i dekorisanje crkvi u ”visokom stilu”. Išao je stopama Bajeua, pa se čak i oženio  sestrom svog učitelja.
 
Tokom 1776. Bajeu je uspeo da Mengsa približi Goji, i da ovaj ponudi Goji izradu kartona za dvadeset tepiha za lovački dvorac Infanta, budućeg kralja Karlosa IV i, pošto je ovaj zadatak rešio na najbolji mogući način, postao je slavan.
Imao je trideset šest godina kada je 1782. naslikao prvi portret. Sledeće godine slika prvog ministra i ubrzo biva pozvan da radi sliku porodice kraljevog nećaka. Naklonost kralja i vojvoda prema Goji trajaće i slikar će imati deceniju hitnih porudžbina.
Sjaj, elegancija, snaga—uzvišeni francuski dvor daje ton tadašnjem dekadentnom španskom društvu. Ljudi        sa odlikovanjima, činovima i vlasuljama po francuskoj modi; žene sa raskošnim frizurama, u mekim muslinskim ogrtačima koji pridržavaju broševi, po ugledu na Mariju Antoanetu. Sve je to Goja slikao, a uspeh nije izostao, ne samo blagodareći njegovom velikom talentu, nego i zbog slikarevih osobina. Avanture, vatrene ljubavi, tuče, borbe sa bikovima i njegova sirova seljačka snaga činila ga je privlačnim, naročito ženama. Zbog  svih ovih osobina voleo ga je i Karlo IV, po izgledu, po snazi i temperamentu sličan Goji.
 
Godine 1792. na presto dolazi novi kralj i Goja je pozvan da da nacrt za dekor svečanosti krunisanja Karla IV i kraljice Marije Lujze. Decenija nepravedne vladavine teče naporedo sa uspesima umetnika na dvoru. Kao vrhunac vojvodskog i kraljevskog pokroviteljstva, slikar radi  portret kraljevske porodice. “Porodica Karla IV” psihološki je skoro suviše moderna. On ih prikazuje onakvima  kakvi su stvarno  i bili: kralj krupan, dobrodušan, zbunjen sa praznim i glupim licem; kraljica bezobzirna i prkosna; Ferdinand, austrijski princ, izobličen; i  mladje dete, sa crtama kraljičinog ljubavnika Godoja. 
Goja prodire pod površinu ne povredjujući je i njegovi modeli vide samo svoju svilu, nakit i gospodstvo.
Zar ih je toliko zasenila sjajno naslikana  odeća da nisu  shvatili šta je Goja načinio od njih?
Jedino na ovoj slici, Goja je polaskao sebi naslikavši i sebe( na levoj strani u pozadini) kako mudro radi u senci  velikih.
 
 
ŽAK Luj David: “PORTRET GOSPODJE  REKAMIJE”
 
Žak Luj David stoji na čelu novog  stila u francuskom slikarstvu—klasicizma, koji je došao kao reakcija na preživelu umetnost rokokoa. Još kao mlad čovek boravio je u Italiji i tamo slikao kompozicije  s antičkim temama. Kao umetnik je bio u početku vatreni pristalica revolucije i  član Konventa, a karijeru je završio kao Napoleonov dvorski slikar. Kao istaknuti slikar on je u svojim delima dao veran izraz društvenih zbivanja od početka revolucije do pada Napoleona.  David je bio veoma iskusan ali u osnovi hladan umetnik i njegovo “klasično”  slikarstvo nije ni dodirnulo ono što je bitno u antičkoj umetnosti. Njegove kompozicije su, u stvari, izvrsno nacrtane, pa zatim obojene figure. Ali se zato u njegovim delima jasnije nego ikada u umetnosti verno ogledaju društvena zbivanja toga vremena.
 
Najbolja su mu dela nekoliko portreta, medju kojima  naročito “Portret  gospodje Rekamije”. Ova divna slika predstavlja savršenu ravnotežu izmedju dva veka. Uprkos klasičnoj ozbiljnosti kompozicije, ona gotovo rokokoovski ističe samu ženu. Gospodja Rekamije kao da predstavlja otelotvorenje ženstvenosti, toliko je lepa, tako izazovno deluje, i tako svesno ispoljava svoju privlačnost. U muškom, politički  realističnom Napoleinovom svetu, ona  još uvek ostaje boginja i čarobnica.
 
 
ŽAN Ogist Dominik Engr:  “ VELIKA ODALISKA” (Pariz, Luvr) 
 
Najdarovitiji učenik Davidov, nenadmašan kao crtač ali hladan kao kolorista. Bio je majstor ženskog tela, grla, vrata, očiju i ruku, a modeli su mu bile divne žene, lepotice sjajnog i raskošnog Rima, cvetovi aristokratije, čarobna stvorenja kakva su grlili samo mladi i bogati.  Pretpostavka  da “Velika odaliska“, jedan od najpoznatijih aktova u istoriji slikarstva, predstavlja  Engrovu mladu ženu je – verovatna. Ništa pouzdano ne može da se kaže o ovom delu erotskog slikarstva. Prema merodavnim podacima slika je nastala 1814, u prvoj godini velike ljubavi izmedju Engra  i Madlen Šapel.
Engr je stvorio jedno besmrtno delo. ”Odaliska” očarava modelacijom, linijom i mekoćom forme. Boja, uzdržanost, pa i kompozicija klasični su.
 
Engr. Velika odaliska
 
 
EŽEN Delakroa:”ALŽIRKE U SVOJIM ODAJAMA”( Pariz, Luvr)
 
Glavni predstavnik slikarske škole romantizma, u isto vreme njen najveći i najplodniji umetnik, jeste Ežen Delakoa. Oštro napadan od akademičara on je bio ne samo sjajan kolorista i veliki majstor kompozicije već kroz svoju umetnost i borac za gradjanske slobode protiv tiranije i ratova.
 
Francuski kolonijski ratovi u severnoj Africi, izmedju 1830. i 1847. godine, dali su ovom umetniku prilike da proputuje Alžir i Maroko i  da u velikom broju izvanrednih  slika prikaže istiniti i neuspešan život Arabljana i Jevreja u tim krajevima.  On naizmenično izliva na svoja nadahnuta  platna krv, svetlost i tmine. Sve je u njegovom delu očaj, pokolji, požari, sve je dokaz protiv večnog i nepopravljivog čovekovog varvarstva. Gradovi u požaru i dimu, zaklane žene, silovane žene, čak i deca bašena pod kopita arapskih konja ili pod sečivo noža majki u delirijumu. Oslikao je Delakroa tle najčudnijih gradjanskih ratova, zanesen pre svega živošću sadašnjosti. Čitavo njegovo delo, liči na strasnu himnu betovenovski komponovanu u čast  sudbine i neisceljivog bola.
Ponekad je mogao, jer je izvesno da mu nije nedostajala nežnost, da posveti svoju kičicu izrazu nežnih i strasnih osećanja. “Portret Frederika Šopena” to nedvosmisleno potvrdjuje.
 
Celokupno delo Ežena Delkroa sadrži u sebi začetke novih otkrića koja će pojedini umetnici kasnije  iskoristiti. On je prvi primenio divizionizam tonova koji su potom impresionisti doveli do krajnjih granica mogućnosti.
Džinovski slikarski domet Ežena Delakroa je zaista bez premca u istoriji umetnosti XIX veka. Zahvaljujući njegovim delima presadjena je u tokove moderne umetnosti jedna vredna i velika slikarska paleta. Paleta, koja liči na buket brižljivo odabranog poljskog cveća.
 
Jedno od njegovih remek- dela  nosi naziv “Alžirke u njihovim odajama”. Raskošna i čulna,  slika  ima u sebi opojnu snagu afričkih priča koje odvode u san, u ludilo.
 
Delakroa. Alžirke u haremu
 
 
GISTAV Kurbe:” SAHRANA U ORNANU”
 
Najznačajniji slikar francuskog realizma, koji je svoju umetničku delatnost doveo u sklad sa svojom borbom za socijalizam, bio je Gistav Kurbe. Kao umetnik je ispovedao gledište da se oblici  prirode ne smeju menjati ili ispravljati i da slikar mora da iznese objektivnu stvarnost, jer umetnost nije samo radi uživanja već kao jedan  od izraza društvene delatnosti mora da bude I društveno aktivna.  
 
Slike koje će utemeljiti njegovu slavu, Kurbe radi 1849. Iz te godine potiču “Tucači kamena”( slika je 1945. godine izgorela u Drezdenu) i remek- delo  “ Sahrana u Ornanu”.
 
Njegova velika kompozicija “Sahrana u Ornanu” bila je satira na licemerje pri posmrtnim ceremonijama. Sveštenik koji mehanički obavlja službu, ljudi koji se dosadjuju i jedva čekaju da se sahrana završi i žene koje po navici liju suze, naslikani su s izvanrednom snagom realizma.
Kao umetnik Kurbe je bio protiv izveštačenosti i sjaja u slikarstvu. Slikao je i ljude i predele onakvim kakvi su oni zaista, bez želje za lažnim sjajem. Njegov kolorit je malo sumoran i jednostavan, ali su figure snažne, žive, a kompozicija smela i ubedljiva.
 
Kurbe. Sahrana u Ornanu
 
Komentari
0
Pošalji komentar
r3B yQO
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: