Intervju: Niški portal i Dragana Sotirovski
Niški portal je imao čast da intervjuiše, po našem skromnom mišljenju, najkompletnijeg niškog novinara, Draganu Sotirovski, urednika Dopisništva RTS-a.
Mi bismo rekli da je ona primer televizijske pojave, profesionalac, novinar kome se veruje, supruga i majka troje dece, a ona bi rekla da iza svega stoji veliki rad, ljubav prema poslu, velika podrška porodice i da je učila od najboljih.
Intervju je sadržajan i opširan, ali tako je to kad neko ima šta da kaže i ume da kaže.
Niški portal 1:
Običan građanin Vas poznaje, niz godina unazad, kao RTS-ovog reportera iz Niša. Poznaje Vas kao lepo i prijatno lice mlade žene koja na profesionalan način izveštava o događajima iz Niša. Nije tajna, da ste drugačiji i da ste..., baš to, drugačiji od ostale novinarske scene u Nišu. Predstavite se Niškom portalu, molim Vas, kao neko ko je tako primećen, a kako smo naveli.
Dragana:
Oni gledaoci sa dužim pamćenjem, zapravo oni koji su RTS pratili početkom 90-tih, verovatno se sećaju „vremenke“, devojke koja je radila vremensku prognozu u Jutarnjem programu veoma cenjenog i rado gledanog Baneta Vukašinovića. Radio je Jutarnji program subotom i imao je svoj tim mladih ljudi, sektorski podeljenih, među kojima sam bila i ja. Zapravo, u to vreme j bila velika čast da vas neko poput Baneta pozove u svoj tim. Bilo je to početkom 1993. godine, bila sam II godina PMF-a, na odseku Geografija. Banetov tim činili su Vesna Dedić, Marija Miljević i Goran Janjić koji su radili stalnu rubriku Beograd izmedju noći i jutra, Jugoslava Đurica koja je pratila medicinu, Dragana Vukelić koja je bila zadužena za svet, Nikola Rackov zadužen za muzički deo emisije i moja malenkost Dragana Milovanović (devojačko prezime).
U RTS i tadašnji Treći kanal došla sam posle zavšene obuke za novinare u jesen 1992. Godine. Na Prvi program prešla sam posle velike audicije za nova lica, početkom 1993.
Banetov poziv da radim vreme i moje prihvatanje takvog izazova u Jutru je zapravo moj pravi početakpojavljivanja na RTS-u. (inače, prva priča urađena na Trećem kanalu bila je iz ZOO vrta..., a prvi intrevju sa glumcem Bodom Ninkovićem).
Novinarski zanat sam dakle učila od najboljih u to vreme- Slavko Budihna, dugogodišnji novinar i urednik Dnevnika, Omer Karabeg, Mira Adanja, Bane Vukašinović, Jovo Šćekić,....sa lektorkom Milkom Canić i mladom lektorkom Zoricom provodila sam sate i sate u vežbanju akcenata i dikcije.....Za jednog studenta to je bilo vreme velikog odricanja i jurcanja od TV do fakulteta i obrnuto, od vežbi u studiju do vežbi na fakultetu, od pravdanja pred gazdaricom kod koje sam stanovala do trčanja u studenskoj menzi....Bila su to lepa, ali vrlo nepredvidiva vremena za mladu osobu koja je došla iz provincije na studije u Bgd, vreme kada je glavni grad bio prebukiran izbeglicama iz Bosne, Hrvatske, nezadovljnih Krajišnika, uvek aktuelnih Crnogoraca....i nas mladih studenata iz Srbije, čiji su roditelji bili dovljno hrabri u to vreme da svoju decu u vreme inflacije pošalju na studije i možda, iz ove perspektive gledano u jednu veliku neizvesnost (ja svoju decu teško da bih sada smela da pustima tako).
1997. nekoliko meseci posle udaje, dolazim u Niš. Birajući izmedju Novog Sada i Niša, eto Niš je dobio glas više. Nastavila sam u Dopiništvu RTS-a u Nišu, najvećem u sistemu RTS u kome je tada radilo 120 ljudi. Tada smo imali i Regionalni TV program koji se video od Jagodine do Skoplja. Vrlo brzo sam dobila autorsku emisiju „Kolaž“, petkom uveče od 21h. I to je bilo lepo vreme.
Rodila sam prvo dete 1997. Dve godine kasnije preživeli smo bombardovanje sa radnom obavezom po Srbiji i severu Kosova. Usledilo je vreme obnove zemlje, moja druga trudnoća, pa treća....Na posao sam se ponovo vratila 2005. Kao novinar reporter
Urednik Dopisništva postala sam 2011.godine.
Od beogradskog reportera čije su prve priče bile sa pijace na Zelenom vencu ili sa Ade Huje, do ratnog izveštača, reportera iz poplava, mećave, nesreća do prezentera raznih inforamcija iz zemlje i inostranstva. Od Grčke, Španije, Slovenije, do SAD, Indije, Južnokineskog mora, Vijetnama, Afrike....i brojnih drugih zemalja gde sam uspela da sa svojom ekipom zabeležim zanimljive priče.
Kako sam postigla- ne znam. Kako sam se snašla-vidi se. Zašto sam zapažena- mislim da je zbog prevelike ljubavi za ovim poslom u kome nema prepreke, pa i kada ih je bilo reklo bi se da sam ih rešavala u hodu i to zahvaljujući podršci porodice, pre svega supruga koji je znao da me zameni uvek kada je trebalo. Bilo je podrške i njabližih kolega, pre svega snimatelja Jovice Krstića koji je znao da sve moje ideje i vizuelno isprati. Postali smo tim.
Vreme je prolazilo, priče su se nizale, nagrade su stizale. Imam ih više od 20, raznih ,iz zemlje i inostranstva. Razna priznanja, zahvalnice.....sve je to deo posla...
Bila sam prvi novinar koji je sa kamerom ušao u čuveni Istraživački centarza matične ćelije čiji je osnivač poznati glumac Kristofer Riv (Supermen) u Kaliforniji. Jedan sam od retkih u našem poslu koji je imao prilike da vidi kako izgleda unutrašnjost Instituta Princ Filip u Valensiji, gde se kloniraju ćelije. Prvi sam noinar koji je otkrio potomke čuvenog Janisa Janulisa u Grčkoj, koji je u Prvom svestkom ratu dao svojunjivu da se sahrane na Krfu srpski vojnici. Sve je to trajno kamerom zabeleženo, emitovano i sačuvano u bogatom Arhivu RTS-a.(dosta sam se hvalila)
Niški portal 2:
Niš je grad, takav kakav je, i nije teško primetiti da kod nas sve stiže, tad kad stiže...ali je naš i nemamo drugi, ali primećujemo da nešto ne štima. Živimo u „vreme čuda“ nekakvih, i susrećemo se sa neprofesionalizmom na mnogim poljima. U mnogim branšama je nestručnih ljudi koji rade neke poslove, a loše to rade, ali rade i misle da znaju da rade. Tako je i u novinarstvu. Kako Vi razmišljate na ovu temu? Drugačiji ste.
Dragana:
Da je više želje za usavršavanjem, za učenjem, za praćenjem trendova, za drugačijim radom, bilo bi i boljih novinara. Za TV novinara ili se rodite sa talentom ili ste zauvek hendikepirani i priučeni ili „novinar u pokušaju“. Praksa je pokazala da su obrazovanje i talenat potpuno odvojene stvari jer imate mnogo novinara koji su školovani novinari (završili Žurnalistiku), a loši su novinari i obrnuto. Primera je beskonačno. Naš posao je zanat, ili naučite i postanete majstor ili ste večiti šegrt. Na žalost, zvati se novinarom ne znači istovremeno i biti dobar novinar, pa je zato mnogo šegrta...
Niški portal 3:
Da li se slažete sa mnom da je novinarstvo u lošem stanju u našem gradu? Zašto je to tako? Niš zasigurno ima i obrazovane i elokventne ljude, ali ih je malo na i na televiziji i u samom novinarstvu u Nišu. Da li se slažete sa mnom? Ne retko sam slušala komentare, običnih ljudi, u kućnoj atmosferi: „jao skloni mi, molim te ove niške kanale, ne mogu ni da ih gledam, ni da ih slušam“. Ovo zvuči poražavajuće. Zar ne, Dragana? Zašto je to tako?
Dragana:
Prvo, mnoge kolege nemaju osnovu. Neki nemaju ni audio vizuele uslove (nisu za TV, nisu ljupka lica, loše se slikaju, loša su vizuelna pojava. ) Ima onih koji šuškeću, vrskaju, imaju tikove....pa onda sledi neznanje u odnosu sa kamerom, pa u odnosu sa sagovornikom-u obraćanju, sedenju, razgovoru. Dakle, niz specifičnih situacija ostavlja utisak lošeg prezentera koga bi gledaoci najradije da „sklone“ sa ekrana. Kada ste u živom programu, milion puta se desi nepredvidiva situacija. Ako znate na prefinjen način da je preskočite, da to bude zanimljivo, nenametljivo, kulturno, uljudno, gledaoca kupujete za sva vremena. Pa kada vam se desi inajveći profesionalni peh, „kredit“ imate.
Dakle, to znate ili ne znate, naučili ste ili niste, priroda vam je dala ili nije. Ne postoji ništa četvrto.
Niški portal 4:
Koliko je teško raditi posao novinara na pravi način, onako kako to treba? Kako ste Vi to započeli? Da li je i tada bilo kao i danas? Da li se do posla tada dolazilo, kako se uglavnom dolazi danas, uz pomoć nekih „podštapalica“? Da li mislite da je danas nešto drugačije, specijalno drugačije, ili se to nekada više prikrivalo, a danas je javna tajna? Kad sve ovo pitam, mislim na partijsko zapošljavanje, na rodbinske veze, ljubavničke veze, a po najmanje se brine o stručnosti i kvalifikacijama. Da li svega ovog ima i u novinarstvu i da li je ovako nešto razlog „loše novinarsko-televizijske“ scene u Nišu?
Dragana:
Kukolja i žita ste uvek imali. Radnika i neradnika takodje. Svaka vlast je imala svoje podanike. Neki su otišli toliko daleko da ih je ista ta politika koja ih je stvorila, vremenom i „pojela“. Nestali su, nisu imali meru, nisu znali za dosta...jer vlast je slast, ne zaboravite!
Danas se na žalost svako ko uradi vest, ko se jednom pojavi ili progovori javno, zove novinarom....Novinari su i školovane kolege bez dana prakse. Novinari su i prezenteri, nekadašnji voditelji. Novinari su i stranački promoteri, novinari su i najavljivači na mitinzima i raznim skupovima. Novinari su i razni PR- mi ih u šali zovemo „piljari“ koji su zahvaljujući moćnim vezama postali PR-ovi javnih preduzeća i ustanova i odjednom su, posle napisanog poziva za press konferenciju, već postali novinari!
Niški portal 5:
Dragana, šta je to „nepotizam“ ?
Ja sam našla neku definiciju : Nepotizam (od latinskog: nepos, nepotis = nećak, potomak, unuci i talijanskog: nipote = nećak) je termin kojim se označava tip ponašanja najčešće nosioca političke, ekonomske, vojne ili neke druge moći, koji na osnovu svog povlaštenog položaja u hijerarhiji, favoriziraju članove svoje porodice ili prijatelje u odnosu na druge osobe, bez obzira na njihovu stručnu sposobnost kod zapošljavanja, davanja poslova ili dodjeljivanja nekih benificija.
Da li smo svedoci ove prakse danas? Da li je sve ovo u većoj meri danas rasprostranjeno, nego li je bilo nekad ranije? Da li novinar može da pomogne bar da se svemu ovome stane na put? I kako, ako može?
Dragana:
Nepotizma je bilo i biće, samo se sada više govori o tome, pa je on i vidljiviji. Pa šte je godinama bilo zaspošljavanje dece radnika pojedinih kompanija, kao praksa firme, I RTS I Pošte I Telekoma I nekadšnje Duvanske, sećate se da su uvek prednost imala deca radnika, pa tek onda neka druga I neka tuđa deca?!
Približavanje Srbije EU, dovelo je i do svih ovih novih termina i “primećivanja” nečeg što je loše. A , kažem, bilo je toga oduvek.
Niški portal 6:
Dragana, šta je to “korupcija”?
Pronašla sam definiciju: Korupcija (lat. corruptus – potplaćen)ili podmitljivost u pravnom smislu kazneno delo zlouporabe poverenja ili dužnosti u upravi, sudskoj vlasti, gospodarstvu, politici, školstvu, kulturi i umetnosti, radi sticanja materijalne ili nematerijalne koristi koja nema pravnu osnovu. Korupcija označava potplaćivanje. U političkim pogledu je po definiciji politikologa Harolda Dwighta Lasswella povreda opšteg interesa zbog ličnog koristoljublja.
Po drugim definicijama se korupcija definiše i kao „moralna pokvarenost“.
Da li novinarski poziv može I da li sme da se bavi istraživanjima u ovoj oblasti? Koliko je hrabrosti potrebno, naročito jednoj ženi, majci? Da li može da bude ozbiljnih problema I posledica? Da li je potrebno da neko ima zaštitu iza sebe pa da “proučava” ovu pojavu ili je dovoljna doslednost I principijelnost? Da li se selektivno novinar bavi ovim problemom ili ne? Kako je bilo sa Vama kad govorimo o ovome? Da li se bojite I da li selektujete slučajeve? Pre svega, da li postoji strah? I ko vas može kao novinara zaštititi ako pođu kola nizbrdo?
Dragana:
Naravno da sme I da mora da s e novinari bave korupcijom. Pa ko bi drugi ukazivao na te loše pojave u društvu da nije novinara. Oni koji su u koruptivnom delovanju- da li oni primali ili davali mito- oni o tome ne žele da javno govore. Ko je taj neko ko bi to institucijama trebalo da ukaže- naravno novinari. Medjutim, na žalost malo je novinara koji to čine jer su zaplašeni zbog opstanka na poslu, jer su ucenjeni, jer, jer, jer….hiljadu razloga postoji zašto nema ozbiljnih priča o tome. I kada progovorite javno o tome, osuđeni ste u startu- ili ste strani plaćenik, ili ste opozicija, ili to radite iz nekog vama nepoznatog razloga….dakle, dobijete etiketu u startu, a niste istraživanje ni uradili kako valja…
Niški portal 7:
Dragana, šta je to “mobing”?
Pronašla sam i ovu definicija: Ako te na poslu neko sistematski maltretira, vređa, ponižava, zastrašuje, svađa s kolegama, seksualno uznemirava, omalovažava tvoj rad, neopravdano ti nameće uslove rada ili radne zadatke koji ne važe za druge, ili ti na bilo koji način namerno ugrožava zdravlje, pokušava da te izoluje od drugih kolega ili da te navede da daš otkaz, odnosno raskineš ugovor na osnovu kojeg radiš, onda si žrtva zlostavljanja na radu, poznatog i pod engleskim nazivom mobing. Ovakvo ponašanje je zabranjeno i postoje različiti načini zaštite od njega.
Dragana:
Mislim da je, poštujući zahteve EU i donošenjem Zakona o mobingu zapravo dat preveliki prostor ljudima kojima je adut nerad. Naravno, ima slučajeva pravog mobinga ali praksa pokazuje da je u većini slučajeva „mobing“ posledica nečijeg nerada i nezalaganja. Pa gle čuda, čim su rezultati rada loši ili sindikalne aktivnosti imaju prioritet u odnosu na radne zadatke, poseže se za mobingom!?
Da li novinari mogu da pomognu i u ovoj oblasti? Mislim da nije lako. Potrebno je dobiti izjave, pronaći dokaze, a sve ovo nije lako, često nema dokaza ili niko ne želi da govori o tome, plaše se ljudi. Jasno je I da novinarstvo nije poziv koji treba da ispravlja “krive Drine”, ali nađe se i lekar u situaciji da mora da operiše, a nije hirurg. Da li ima nade za običnog građanina, kada je pomoć sa strane novinara u pitanju?
Dragana:
Sud dokazuje mobing, novinari mogu da ukažu na to naravno ako čuju obe strane. Ima primera dobre prakse. Novinari su tu više da ukazuju na taj problem, da objašanjavaju I edukuju običan narod kako da prepoznaju tu pojavu, kako da joj se odupru , ne samo u odnosu poslodavac-radnik, već I radnik-radnik.
Niški portal 8:
Šta mislite o našim Javnim preduzećima I terminima koje smo razmatrale? Da li ima toga kod nas u Nišu?
Dragana:
Stranačkog zapošljavanja, zloupotreba položaja, nepotizma, kronizma, raznih loših pojava ima I u Nišu, naravno. Loše je to što oni koji bi to trebalo da spreče, ne rade svoj posao. Sada novinari bez straha, za razliku od ranijih godina otvoreno pišu I govore o tome. Ukazuju na loše primere. Na neke , država reaguje. Na većinu ne!
Da li smeju naši niški novinari da se bave ovom problematikom? Ako mislite da smeju, šta je to čemu se stalo na put, a novinari su doprineli? A ako mislite da ne smeju, zašto ne smeju? Da li je zato naša novinarska scena takva kakva je?
Dragana:
Oni novinari čiji mediji ne zavisi od lokalnih moćnika smeju da govore o tome. Odličan primeri za to je portal Južne vesti, I kolege koje bez predsrasuda istražuju I na osnovu dokaza objavljuju tekstove. I moja Kuća je doprinela razrešavanju nekih situacija na lokalu, zahavljujući dokazima I dobrim istraživačkim pričama. Slučaj Specijalne bolnice u Sokobanji (serijalom priča na RTS-u, Ministratsvo zdravlja je razrešilo direktorku sa te funkcije, MUP je poslao unutrašnju kontrolu I proveravajući naše tvrdnje utvrdio zloupotrebu položaja načelnika Policijske stanice koji je potom razrešen, a pod pritiksom javnosti Tužilaštvo je otvorio slučaj Specijalen bolnice , proseldilo dokaze Sudu koji je pomenutu direktorku osudio na 8 meseci zatvora).
Južne vesti su imale mnogo priča zbog kojih su, reagujući, sprečene brojne zloupotrebe, pljačke lokalnog budžeta….
Niški portal 9:
Da li mislite da ima naručenih tekstova u novinarstvu? Da li ima nalogodavaca kada se radi o novinarskim člancima? Da li je to novinarstvo I kakvi su to novinari koji pišu po nalogu nekoga? Da li je po sredi novac, posao, neka vrsta veze ili kako to ide? Šta mislite o takvim novinarima koji se prodaju zarad nešega, a zarad šega se prodaju? Vredi li prodavati obraz? Kako smo dotle došli?
Dragana:
Naručenih tekstova je uvek bilo I biće ih. To jeste novinarstvo ali ne I profesionalizam u tom poslu. Ti tekstovi ili TV prilozi, ispunjavaju sve elemente dobre novinarske priče, ali su namenski pisani. Obično se pitamo zašto ovo sada, kakvu poruku nose u ovom trenutku, kome ovo treba…. Ima više razloga za to. Javna je tajna da su mnogi novinari, čak I nacionalnih medija na platnim spiskovima Javnih preduzeća, raznih Ministarstava, lokalnih moćnika, tajkuna, viđenijih političara….Neko to radi zbog novca, nego zbog vraćene usluge, neko zbog ugleda, neko zbog mogućnosti da nekom trećem pomogne (da zapsoli nekog bližnjeg npr)…..razne su želje, zahtevi,razlozi…Ne mislim ništa o takvim novinarima, zapravo oni su, ali to je loša poruka za mlade kolege novinare, uvek najbolje prolazili. Većina nas koja je sa strane gledala I to komenatisala u negatiovnom kontekstu materijalno se nije pomerila od nule, profesionalno smo daleko odmakli ali…od tapšanja po ramenu shvatite to vremenom, nema vajde. A vlasti su se menjale, takvi su uvek osptajali. Menjali smo predsednike, Vlade, dočekivali I ispraćali misnitre…..Ti novinari su “plivači” u svakoj novoj raspodeli vlasti. Oni su poslušnici I podanici, I mi koji volimo ovaj posao moralni pobednici ali istovremeno I gubitnici. Zadržali smo čisto ime I prezime I ideale zbog kojih nekada boli glava.
Niški portal 10:
Dragana, plemenit je to poziv kojim se bavite. Može novinar da pomogne običnom građaninu u nekom njegovom velikom problemu, može novinar da pokaže kako “tamo daleko” neko živi I kakvo je more I priroda tamo, može novinar da usreći nekoga I taj poziv vidim samo kao takav.Koliko volite svoj posao? Da li Vam je nekada bilo toliko teško da ste poželeli da odete iz novinarstva? Vi I niste novinar po obrazovanju, a dobro radite svoj posao, zar ne? Mnogo puta ste I zvanično dobili potvrdu za svoj rad.
Dragana:
Poziv kojim se bavim više je od ljubavi. To je način života. Bilo je mnogo teško, a nekada I lako. Nikada nisam poželela da odem iz ovog posla. Možda iz grada da, ali iz posla NE! Koliko dobro radim svoj posao, neka o tome govore drugi. Brojne nagrade su, verujem I dobri dokazi za tu tvrdnju. PO obrazovanju sam geograf, za koju nendelju I master na turizmu PMF-a u Nišu I na to sam vrlo, vrlo ponosna.
Niški portal 11:
Koliko je teško biti majka troje dece, supruga I biti dobar u tome što radite? Tu trpi porodica? Koliko je bitna ta podrška I izvor energije koju imate sa njihove strane? Da li mislite da je sve na jendoj strani što možete kao novinar da uradite vredno toga što na drugoj strani gubi porodica? Naravno mislim na situaciju u kakvoj smo svi I da li može novinar uopšte nešto da promeni u našoj zemlji kada se radi o sistemskoj “grešci” I nekakvom načinu života gde je bitno samo snaći se I gde ne postoji više stid?
Dragana:
Moja deca (20,17 I 13 godina) mnogo puta su se čuvala sama jer je mama morala da prati Tadića, Vučića, da izvštava o poplavama, snežnom nevremenu, klizištima, nesrećama, da pravi priče o sreći drugih porodica, o uspesima neke dece, ali I nemaštini nekih ljudi kojima je bila neophodna novinarska pomoć. NA takve priče sam posebno ponosna. Porodica Milošević iz okoline Aleksinca koja ima osmoro dece, a koja je živela u nezasmilivim uslovima, posle nekoliko mojih priča dobila je od države kuću. Sada su svoji ljudi, vredni domaćini, zdrava I srećna porodica.
Mnogo puta sam ustala sa rodjendana svoje dece I otišla sa ekipom. Jer tako su drugi hteli, a ja sam, kao novinar profesionalac, to prihvatala. Zahvaljujući podršci supruga koji se uvek našao kada je trebalo, I bake jedne ili druge koje su putovale iz drugih gradova da se nađu….ali pre svega vaspitačicama u vrtiću Bambi u Nišu koje su svo troje moje dece izvele na put, vrlo često prebacujući ih posle prepodnevne I u popodnevnu smenu jer je mama “na terenu”! Hvala im na razumevanju
Često poznanici I neki prijatelji koje retko viđamo kažu- lako je vama (meni I suprugu), vaša deca su već velika. Ja im obično kažem- da velika su ali nisu velika rođena, bili su I oni mali…ali to drugi zaborave, a mi se sada rado sećamo I često prepričavamo anegdote.
Niški portal 12:
Poštovana gospođo Sotirovski, drago ste lice na televiziji. Slušam Vas pažljivo kad se pojavite. Šta mislite čime to ostavljate takav utisak?
Dragana:
Iskrenost je mislim najbitnija. Ako verujete u ono što govoirte, verovaće I vama. I stav je bitan. Čvrsto stojite na svojim nogama I javno iznosite ono što mislite da je važno. Zaboravite na to da ste poznati, da ste javna ličnost, da vas svi znaju I prepoznaju, postavite se kao da ste jedan od tih ljudi koji vam u tom trenutku daju poverenje I prate vas. Spustite se I na nivo najobičnog čoveka. To je najbitnije za utisak. I naravno, pristojnost koja podrazumeva garderobu, šminku, frizuru. To se uči na prvim časovima televizijskog novinrastva.
Niški portal 13:
Šta biste poručili svojim kolegama novinarima?
Dragana:
Da ne zloupotrebljavaju to što su sedma sila, da budu svoji I da ostanu uporni
Niški portal 14:
Da li ste razmišljali na temu neke autorske emisije? Na koju bi temu ona bila?
Dragana:
Svaka emisija koja je emitovana u serijalu Trag, na RTS-u, u čijoj se špici I nalazim sa , sada već čuvenim pozivom “Radišaaaaaa…”, Radiše iz Kosmovca podne Suve planine, je moj autorski rad. Snimateljski, svaku moju emisju potpisuju snimatelj Jovica Krstić , snimatelj tona Goran Jakovljević I montažeri Miljan Djurović I Slobodan Ćosić. Timski rad je u našem poslu najbitniji. Bez dogovora I susgestija, pa čak I bez profesionalne svađe nema dobre priče!
Novi predlog o autorskoj emisiji koja ne postoji ni na jednoj telvitijskoj stanici u Srbiji je već nekoliko meseci na stolu generalnog direktora RTS-a Dragana Bujoševića. Posle nekoliko sastanaka, ideja je I dalje samo ideja….Dobila sam ponudu da tu emsiju realizujem na jednoj drugoj nacionalnoj TV stanici, medjutim , o tom potom.
Niški portal 15:
Na kraju Vam Niški portal ostavlja prostora da dodate nešto što nismo možda rekli ili pitali. Mnogo je tema za razgovor. Izabrali smo neke nepopularne, ali aktuelne i u direktnoj vezi sa našim svakodnevnim životima.
Hvala najpre na interesovanju. Nikada duže nisam odgovarala na pitanja kolega novinara no sada. Ne zato što su vam pitanja bila duga ili zahetvna već zato što smo imali predizbornu kampanju, pa izbore, pa gomilu obaveza koje sam imala i nisam stigla da odgovorim odmah. Ne , nisam odustala od ovih odgovora jer mi smo kolege, upućeni smo uvek jedni na druge!
Fotografije su preuzete, uz dozvolu, sa FB-stranice naše sagovornice
