(Kamenko M. Marković) RENOAR - SLIKAR RUMENIH KUPAČICA

Izvor: Niški portal | 09-Jul-2021 | 15:15
Renoar će u istoriji umetnosti ostati kao najbolji slikar ženskog akta
 
Lepotu i toplinu Moneove palete nadmašio je samo Pjer Ogist Renoar (1841). Bivši slikar porculana, Renoar nije nikada napuštao crtež - ili konstrukciju na svojim slikama, bilo figuralnim  bilo pejzažima. On ih je samo načinio mekšim, gracioznijim, dopadljivijim, kao što je to video  kod  svojih učitelja, Vatoa, Bušea i Delakroa. On je govorio da se pravi ukus za slikarstvo može steći u muzejima a ne u prirodi. Pa ipak, on je poklonik prirode ne manje od ostalih impresionista i slikao je prirodu na način koji  ne može dovesti u sumnju njegovu ljubav prema plavom  nebu, ili moru, prema belim oblacima, zelenoj vegetaciji i ljupkoj polihromiji cveća. On je slikao svoje pejzaže ne u mrljama ili pravilnim potezima, već gipkim, crvolikim  nanosima, idući četkom za oblicima. Renoar je pretežno kolorista, i  ako mu se čini da jedan ton ili jedan  valer  stoje dobro, on će ih podrediti svetlosnom momentu. Njegova najomiljenija tema bile su kupačice, mlade jedre žene razvijenih oblika, s detinjastim licem i dugom kosom, skoro idealizovane, često  i tipizirane, pa ipak su to bili sasvim odredjeni modeli. Slikao je  takodje i svoju decu i ta se platna smatraju, zbog svoje izuzetne ljupkosti, delima koja spadaju medju najbolje primerke ovakvog slikarstva.
 
Foto: Parisov sud
 
  
Renoar je osećajna, topla priroda. Ali njegov odnos prema svetu koji se ogleda u slikarstvu, prožet je izvesnom mirnom radošću, uživanjem u stvaranju, koje ne proističe samo iz vladanja zanatom nego još iz osećanja unutrašnje ravnoteže „jednostavnog i mirnog života“. Taj pečat unutrašnje vedrine nalazimo u toku svih faza Renoarovog stvaranja, u svim motivima bilo da slika život širokih slojeva ( „Mulen de la Galet“), bilo da slika život  pariske visoke aristokratije („Portret gospodje Šarpantje“).   
  
„Mulen de la Galet“ ( Pariz, Luvr) je himna trijumfu mladosti: žene zrače lepotom, muškarci su razdragani i vedri kao što i dolikuje mladićima. Renoar se proslavio kao slikar akta; ali koji je slikar umeo lepše od njega da odene ljudsku figuru?  Sa neviđenom virtuoznošću on je svojim ličnostima udahnuo život kroz jedan neverovatno raznovrstan repertoar stavova i pokreta, napadnih, ležernih, plahih, stidljivih, koketnih. Na slici ima i elemenata mrtve prirode, treperavih šara mirne svetlosti, dece, kao ono umiljato, plavo stvorenje u donjem levom uglu. Čini nam se da žamor glasova, škripa stopala i vesela melodija muzike za igru dopiru sa kompozicije do nas.
 
Foto: Mulen de la Galet
 
   
Slika „Gospođa Šarpantje sa svojom decom“,(Njujork, Umetnički muzej Metropoliten) je čudesno  ostvarenje.  Ovaj  portret  je, u suštini, neobično uspeo kompromis izmedju  društvenih zahteva portretisanja i lične zamisli umetnikove. Kao prikaz jedne izvanredne žene i njene porodice ( gospođa Šarpantje bila je među najčuvenijim po gostoprimstvu u Parizu), njene ličnosti i obeležja njenog doma, ova slika  predstavlja ogroman uspeh, kako je, uostalom, i bila primljena na izložbi  Salona 1879. godine. Medjutim, ona je uspeh i Renoara kao umetnika: radeći van ateljea, ograničen u izboru predmeta, umetnik postiže prirodan aranžman dajući slici skladnost i svežinu.
   
U periodu izmedju 1870. i 1880. godine Renoar je stvorio svoja najblistavija dela u kojima je naslikao  lirsku  viziju svakodnevnog života, izlete, narodne svetkovine, portrete i aktove. Njegovi aktovi kupačica, okupani svetlošću i vazduhom, deluju ljupko, srećno, senzualno i poetično.
 
Foto: Poluakt devojke na suncu
 
  
Slika „Prvi izlazak“( London, Tejt galerija) potiče iz  1880. godine. Neposrednost Renoarove vizije  je ono što nas uvek  iznova oduševi. Kako je samo izvanredno uhvatio ustreptalost i naivnu  radoznalost ovog slatkog i naivnog deteta! Odevena u praznično ruho, sa buketom cveća stegnutim u rukama, mlada devojka je sva opčinjena svojim ulaskom u veseli noćni život Pariza.
 
Foto: Prvi izlazak
 
   
Nijedan umetnik nije shvatio čarobnu snagu svoje epohe do te mere kao  Renoar koji ni u jednom  delu  nije  tako iskreno izrazio svoja osećanja i toliko životne radosti kao na  platnu „Ples u Buživalu“(Boston, Umetnički muzej). Renoar je voleo ljude i iskreno je sa njima delio svoje radosti. Par koji igra potiče iz njegove sredine. Plesači se nežno i neposredno odnose jedno prema drugome. Već na prvi pogled možemo zaključiti da je mladi čovek očaran devojkom. Pažnja sa kojom pridržava  njenu  ruku izražava strepnju da joj suviše ne stegne prste. Pomalo nespretan stav i način  na koji ovaj mladi  čovek  vodi devojku  u igri, izraz  su brige zaljubljenog  mladića  o svojoj  dragoj. Zbunjena  milinom  koju pruža svom partneru u igri i sebi, ona  stidljivo okreće pogled u stranu. Do  ljubavnog para, koji se stopio sa ritmom igre, razgovori, muzika i zveckanje čaša dopiru kao daleki odjek sa drugog kraja sveta. 
      
Sagledamo li njegovo delo u celini, videćemo da je on bio  pre svega slikar žene. On ju je prožeo profinjenom čulnošću. Uvek je slikao aktove  strastvene privlačnosti  i nežnih obrisa, a pri tome je ispoljio naročitu osećajnost. U jednom trenutku, na polovini svog razvojnog puta, pokušao je da oblike aktova učvrsti i da pri tom primeni tvrde obrise. To je vreme(1881-1885), kada se obraća Engrovoj umetnosti. Medjutim, taj pokušaj da crta u aktu bude tačna, srećom bio je samo prolazan. Ubrzo se vratio oblicima koji su gipkiji, strastveniji i mekši, a i  više ih neće napustiti.
U njegovom opusu prisutan je vrlo  originalan ženski tip, a pojavljuje  se još na samom početku njegove slikarske karijere. To je tip mlade Parižanke, gradjanke ili radnice. Toj Parižanki XIX  i XX veka Renoar je podario ljupkost i čar koje možemo uporediti s onim likovima koje su slikari XVIII veka stavili u posve drugi svet i povezali s posve drugom vrstom žena.
    
Renoar se oženio i imao troje dece. Njegov najstariji sin Pjer, završio je konzervatorijum i posvetio se pozorištu, zauzevši istaknuto mesto medju pariskim glumcima.
   
Sa starošću postao je reumatičan, a to ga je prisiljavalo da zimi napušta Pariz. Odlazio je u blizinu  Nice, gde je imao poljsko imanje. Pored kuće  imao je brojne vrtove  pune cveća, naranči i maslina. Pošto nije mogao da podnosi život lišen zadovoljstva koje mu je pružalo slikanje, rodjaci su mu vezivali  kičicu za  šaku, tada već  samo unakaženu pandžu, postavljali ga pred čisto  platno i stavljali mu na kolena pripremljenu paletu. Tako je radio po ceo bogovetan dan, ne mogući bez tudje pomoći čak ni da očisti četku od jedne boje  pre nego što će je zamočiti u drugu. Razume  se da tako radjene slike često izgledaju kao da su slikane  rastvorom pekmeza od šljiva i jabuka.  Pa ipak, Renoarov genije bio je tako uporan da se za te slike ne bi moglo mirne  savesti reći da su bez značaja.
    
Došao je rat 1914. i dok je umetnički život potpuno potisnut, dok se muzeji zatvaraju i dok Saloni nestaju i dok su pojedinačne izložbe postale  veoma  retke, ugled Renoara postao je najveći.
Kad je rat počeo da besni Evropom, prijatelji Francuske u inostranstvu mislili su da će Francuzima načiniti najveće zadovoljstvo i da će im pokazati svoju odanost najbolje na  taj način, ako im pruže priliku da u inostranstvu pokažu svoju umetnićku premoć.
Francuska vlada je oduševljeno prihvatila taj predlog. I tako su se  otvorile izložbe u neutralnim zemljama, u Hagu u Holandiji u zimu 1916; u Španiji, Barselona, u proleće 1917; u Švajcarskoj, Cirih, u jesen 1917. Medju slikama impresionista koje su u tim zemljama imale najviše uspeha, bila su Renoarova dela. Čar kolorita, dražesne i čulne slike učinile su  Renoara slavnim.  
 
Foto: Posle kupanja
 
   
Genije Renoara učinio je od impresionizma što su učinili od osvojene renesanse jedan Ticijan ili jedan Rubens. Slikati značilo je za njega prevesti radosti života. On je navukao impresionizam kao odelo epohe, ali se desilo da su ga njegove sklonosti privlačile više ka majstorima XVIII veka a naročito prema Vatou i Bušeu. Ali je voleo Ticijana kao i Rubensa, kao što je na početku svoje karijere voleo  Engra i Kurbea.  
  
U okviru impresionizma razvile su se različite individualnosti koje su ubrzo prevazišle taj okvir i afirmisale se, tako reći, mimo njega. To je bio i slučaj Renoara. Kad govorimo o njegovom delu u celini, mi više mislimo na izvesne  osobine kojima  je  ono prožeto: na vedrinu,  na radosti života, na plastiku ženskih tela, na vezu sa pojedinim starim majstorima, nego li na to da je Renoar bio jedan od impresionista i da je u tom pokretu uzeo aktivnog učešća.
  
Uticaj koji je Renoar izvršio na svoje savremenike, svojom ličnošću i svojom umetnošću, najbolje je sažeo Eli For kada je povodom njegove smrti napisao „To je kao da se sunce ugasilo na nebu“.
     
Ogist Renoar umire 3. decembra 1919. u Kanu.
 
 
Komentari
0
Pošalji komentar
WkB Mrx
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: