Kamenko Marković – Lepota kao uzdarje

Izvor: Niški portal | 08-Dec-2021 | 12:56
Pišem o profesoru Kamenku Markoviću kao da ga dugo i dobro poznajem. Istini za volju, stvari ne stoje tako. No, kako se svi mi poznajemo i prepoznajemo po svojim delima, usuđujem se da pišem o Kamenku Markoviću po liniji srca, što znači da uzimam reč nad plodovima njegovog duhovnog rada i njegove prosvetiteljske misije, nad uzdarjem koje nam svima daruje.
Makoliko to nekome zvučalo patetično, Kamenko Marković posvetio je i, hvala Bogu, još uvek posvećuje, svu svoju životnu energiju
 
– Lepoti. Kao sam ljudski život, kao duboka, potresna istina o njemu, Lepota je i sâma patetična. Lepota prevazilazi razum, ona zahteva odvažnu snagu uma, ne priznaje ništa drugo do čistote iskrenosti i osećajnosti. Sloboda joj daje smisao, a dobrota srca pruža joj okrilje iz koga ona uzrasta. Na svom vrhuncu, ona se prinosi kao zahvalnost Onome Ko je svu lepotu sveta stvorio po Svom liku, da bi i sâmog čoveka, na kraju, obdario stvaralačkom maštom. 
 
Nevelik broj činjenica iz biografije Kamenka Markovića dovoljan je da bismo bez preterivanja zaključili kako je on zaista bio predodređen da u potpunosti bude predan Lepoti. Još kao dečak, u lepom i čestitom Kambelevcu, on je upijao, svim svojim čulima i svim svojim bićem, raskoš prirode koja ga je okruživala, osećao toplinu predmeta i stvari izrađenih vrednom i plemenitom rukom naših bližnjih, znanih i neznanih. Odakle ta preosetljivost? Linije talenta, a reč je o nesagledivim kombinacijama gena naših predaka, tajanstvene su poput čistih podzemnih voda bez kojih nam nema opstanka i koje dobri ljudi, na opšte dobro, krunišu česmom. 
 
Estetsko čulo, refleksivna moć suđenja, rekao bi Kant i, jednostavno, umetnički dar, pojavili su se i projavili pod imenom Kamenka Markovića u sredini koja je prema takvom „čudu“ pomalo podozriva i koja ga vidi kao nepredvidivu avanturu duha na čovekovom životnom putu. Ipak – dobrotom, ljubavlju i dalekovidošću Kamenkovih roditelja njemu su se otvorila velika vrata iza kojih je predstojalo dugo putešestvije ka uspešnoj akademskoj karijeri. U stvari, ta uspešna karijera: veliki broj značajnih naučnih radova prevedenih na svetske jezike, pesničke zbirke, slike, status velikog eksperta i omiljenog predavača, humanitarni rad – sve je to sjajna kruna koju svi jasno vide i poštuju – ali, svemu je tome prethodilo dramatično unutrašnje sazrevanje umetnika i estete, proces spolja nevidljiv ili tek pokatkad prepoznat u iskrama temperamenta i fascinacijama koje ne mogu i ne žele da se prikrivaju. 
 
Zaista, svakog od nas, na neki sudbonosan način oblikuje naše detinjstvo, a ponajviše je to slučaj kod umetnika. U rodnom Kambelevcu, Kamenko se divio divljim plovkama, bistrom potoku i, uopšte, vodi koja je, kako će kasnije spoznati, u jedinstvu sa svetlošću oduvek bila izazov za slikarsko umeće. Divio se plodovima koje je vredno sakupljao sa svojim prijateljima. Nekako slutim da su mu naročito bile zanimljive pečurke sa svojim neobičnim oblicima i zaumnim mirisima. A jednom prilikom je, kako sâm kaže, ne poslušavši majku, poštedeo sjajne krompirove zlatice koje je prethodno pokupio sa stabljikâ krompira – njihova dekorativnost ga je opčinila!
 
 
Upravo kao takvog zamišljam mladog Kamenka Markovića, sa opčinjenošću koja ne jenjava, zamišljam njegovu strast za bogatstvom Lepote u svim njenim beskonačnim oblicima pojavljivanja, njegovu želju za učenjem i putovanjima, njegovu predstojeću karijeru tokom koje je sebi zacrtao da će svoj bogomdani talenat razviti i uzdići, i da će ga kao uzdarje nesebično deliti sa svima onima koji čista srca prilaze Lepoti. Kao takvog ga zamišljam dok čitam njegove nadahnute studije o velikim umetnicima, njegove duboke estetičke refleksije oplemenjene metaforama upravo na onim mestima gde vlada neizrečje kao zaštitni znak Lepote. Slušam njegov pomalo uzbuđen glas preko telefona, daleki odjek glasa dečaka koji, ozaren, saopštava svetu oko sebe svoju zadivljenost. 
Jer, taj mladi Kamenko, vođen i ispraćen u beli svet toplom roditeljskom rukom i gonjen vatrom svoje buduće misije, već tad jasno u sebi prepoznaje budućeg pesnika i slikara. Sve mu je jasnija vizija u kojoj Lepota neće biti tek odsjaj njegove intime i neki paralelni, lepši svet u kome se povremeno obitava. U jedno je siguran, a to je da će Lepota i umetnost postati njegov životni poziv i doživotni podsticaj za stvaranje i samousavršavanje. Tako će, tokom godina, umetnički svoj dar da nadgrađuje i teorijskom refleksijom o umetnosti, ali i nesebičnim pedagoškim i prosvetiteljskim poslanstvom.
 
Među brojnim likovnim stvaraocima čija dela odlično poznaje i o kojima je pisao, izdvajaju se dva velikana: Rembrant Van Rajn i Konstantin Brankuši. Njihova remek-dela jesu u najvećoj meri razlog hodošašća na kome su umetničke galerije svojevrsna svetilišta za retke ljude poput našeg, sada već svršenog istoričara umetnosti, profesora Kamenka Markovića. Diljem Evrope i sveta posećivao je, posmatrao, utiskivao u svoj duh i promišljao dela velikih stvaralaca. Poput dragocene pčele vratio se u košnicu mladosti i obrazovanja, u gradove svoga poslanstva. Predavao je Opštu istoriju umetnosti novog veka na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, a poetiku umetnosti i Istoriju moderne umetnosti u Zvečanu. Takođe, službovao je i u Novom Pazaru i Nišu. Studenti i postdiplomci u ovim gradovima bili su i ostali u povlašćenom položaju u odnosu na čitaoce profesora Markovića, jer su bili u prilici da uživo prate njegova predavanja nabijena emocijama i komponovana kao dramsko delo koje vodi katarzi.
 
„Rembrant Harmens van Rajn nije pronašao ništa novo, ali je zato sve doveo do savršenstva u carstvu svetlo-tamnog, tako da metoda kojom se služio češće i neuporedivo bolje nego iko, i pre i posle njega, opravdano nosi njegovo ime. Taj neprikosnoveni kralj svetlosti i senke bio je, pre svega, slikar naravi. U dubinama prirode ima stvari koje je taj lovac na bisere jedini otkrio. U stvaralaštvu ovog genija slavimo pobedu nad prolaznošću ljudskom.“ Ovim jezgrovitim rečima, i mnogim drugim, saosećajnim i znalačkim, Kamenko Marković slavi Rembranta. Carstvo svetla i senke na Rembrantovim slikama jeste fascinacija za ljudsko oko, ali ovu fascinaciju prevazilazi drama ljudske egzistencije kao simbolička poruka slike. Uveren sam da je to jedan od razloga Markovićeve posvećenosti Rembrantu. I, evo, prepoznajem jednu sumatrističku povezanost: među Markovićevim pesmama, koje zrače pročišćene i snažne poput haikua, jedna, u tematskom smislu intimna, posvećena majci, donosi stihove: „Šapatom ću izgovarati / Njeno ime.“ Slutim da je taj šapat, nešto između ćutanja i glasnog govora, upravo onaj rembrantovski poetički motiv – prelaz između senke i svetlosti, potresan i sudbonosan. Isti duh provejava i u stihovima iz pesme „Sumnja“: „Ti si moj život, / Moje prokletstvo, / Svetlost i / Tama.“.
 
Skulptor Konstantin Brankuši takođe uživa privilegovano mesto u životu umetnika i profesora Kamenka Markovića. Meni se nameće misao da se poetika ovog genija može podvesti pod metaforu iz antologijske pesme Šarla Bodlera, „Veze“, koja glasi: „Priroda je hram“. Umetnik kao prorok i posrednik između prirodne lepote i Tvorca. Na beskrajno fantastičan način Brankuši povezuje poetiku budućnosti sa dubokom zagledanošću u arhetipove bića i stvari. To majstorsko i epohalno svođenje jednog složenog oblika na njegovu naizgled jednostavnu meru i simbolički naboj prepoznajem u Markovićevim stihovima iz pesme „Jesen“: „Kao dve kamene suze / Skotrljali smo se /  Niz lice grada.“ Čovek sveden na suštinu svoje patnje i na njen pojavni oblik koji je, ne slučajno, zadivljujuća igra vode i svetlosti, ovde okamenjena kao skulptura. Ono neuhvatljivo i neizrecivo u svakom velikom delu Lepote, a povodom Brankušija, Marković pesnički nadahnuto i lucidno otkriva: „ (...) materija gubi svoju težinu. Kamen postaje tečan, kao da svetlost prolazi kroz njega, (...)“.
 
Bledo rumenilo sutona koji se pomalja kroz stabla i tamne, ogolele grane, i koji se plavičasto presijava na snegu, jeste prizor na jednoj slici Kamenka Markovića. Sve je tu stvarno, da stvarnije ne može biti: i volumen, i tekstura, i boje, i svetlost – a sve je tako aluzivno, tek nagovešteno i osnaženo maštom posmatrača. Na protivrečan način, hladnoća zime priziva jezu u kostima, dok, opet, slika svojom celovitošću i harmonijom zrači toplinom.
 
Takav je, protivrečan i uzbudljiv, život umetnika Kamenka Markovića, koji za druge i za svet oko sebe čuva i daruje kao uzdarje ono najbolje u sebi: Lepotu i saosećajnost koja u njegovom prisustvu ne dozvoljava nijednom živom biću da ostane bez utočišta.

Autor: Damir Malešev
Komentari
0
Pošalji komentar
mL3 Z31
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: