(Kamenko M. Marković) MIKELANĐELO BUONAROTI - GOROSTAS RENESANSE

Izvor: Niški portal | 20-May-2021 | 11:43
Imao je trinaest godina kada je 1488.godine stupio na učenje u radionicu Domenika Girlandaja, u kojoj je, kao  Leonardo  kod Verokija, dobio zanatsko znanje, izučio slikarstvo, tehniku freske, i stekao osnovna znanja iz crtanja. Već na samom početku rada Mikelanđelo je imao druge težnje i naprednija shvatanja u umetnosti pa mu nije odgovarao lak i dopadljiv manir Girlandaja, glave jedne od najpoznatijih radionica Kvatročenta (Kvatročento, italijanski naziv za XV vek) koja je imala mnogo pomagača i učenika i radila najviše za svoje patrone - porodicu Mediči. Pošto je napustio Girlandajev atelje, Mikelanđelo je radio u medičijevskom Vrtu Sv. Marka, koji je tada bio muzej sa bogatim zbirkama, i u njemu je došao u bliži dodir sa antičkom skulpturom. U nastojanju da savlada probleme predstavljanja ljudskog tela u pokretu, da nauči zakone anatomije i ovlada crtačkom veštinom do savršenstva, Mikelanđelo je učio iz iskustva Đota, Mazača i Donatela. U prvim godinama Mikelanđelovog rada u Firenci nastala su  rana dela: „Borba kentaura“ i „Bogorodica na stepenicama“, a po povratku iz Venecije i Bolonje, u kojima je boravio izvesno vreme, uradio je svog „Pijanog Baha“(Firenca, Narodni muzej). U „Bogorodici s Hristom“, on je potpuno savladao antičku veštinu komponovanja i obrade draperija ali sa malopreteranim realizmom u izražavanju duševnih osećanja. Međutim, prvo remek- delo iz tog perioda je „Pieta“ otpočeta za jednog francuskog kardinala 1498. godine (Rim, crkva Sv. Petra). Monumentalnu figuru „David“ (Firenca, Akademija) završio je Mikelanđelo za četiri godine napornog rada. Skulptura je visoka 5.50 metara i teška 5.572 kilograma.
 
Foto: Pieta
 
Kada je 1505. godine Mikelanđelo otišao u Rim da projektuje i gradi grobnicu pape Julija II, imao je potpuno izgradjen stil. Po nalogu pape putovao je u Kararu i birao mermerne blokove za veliku grobnicu koju je ambiciozni papa želeo sebi da sagradi. Međutim, svoj projekat za mauzolej Julija II nije uspeo da realizuje, pošto je papa preneo svoj interes na drugi plan: izgradnju nove crkve Sv. Petra u Rimu. Po zamisli Mikelanđela, pored ostalih figura i statua, a po uzoru na rimske spomenike, mauzolej je trebalo da krase i figure robova. Remek- delo Mikelanđelove skulpture su dva roba namenjena ovom spomeniku, koje danas čuva Luvr, a koji predstavljaju mladiće u poslednjim naporima snage za održanjem života koji ističe iz tela.
 
U Rimu je Mikelanđelo, po porudžbini pape Julija II, radio i dekoraciju bačvastog svoda Sikstinske kapele. Mikelanđelo, skulptor u mermeru, voljom pape, ovoga puta postao je slikar fresaka. U vatikanskoj kapeli, koju je podigao papa Sikst IV zidove su još u Kvatročentu islikali Botičeli, Girlandajo, Perudjino, i drugi majstori freske. Samo je bačvasti svod kapele ostao bez dekoracije. Upornošću ambicioznog pape ovoga se posla prihvatio Mikelanđelo, a obavio ga je u roku od četiri godine. Po svojoj širokoj zamisli on je pripremio skice i izveo dekoraciju sasvim sam. Radio je u kapeli u koju nikoga nije puštao, neprestano u ležećem stavu na skeli. Na svodu Sikstinske kapele Mikelanđelo je naslikao scene iz Starog i Novog zaveta, uokvirene slikanom arhitekturom. Mikelanđelo je doneo sasvim nov i snažan slikarski svet, nadljudskih dimenzija i skulptorski zamišljen. Radeći na ovom dekoru, umetnika je pre svega  interesovao položaj figura u prostoru i njihova plastična forma. To najlepše pokazuju proroci i sibile ( starozavetne proročice) naslikani kao snažni ljudi i žene u raznim raspoloženjima i pokretima tela i duha, u najrazličitijim stavovima: oni sede zamišljeni ili čitaju, drže knjige na krilu ili pišu. Figure nagih mladića, koje, iznad proroka i sibila, uokviruju središne kompozicije „Nojevo pijanstvo“, „Potop“, “Stvaranje Adama“ predstavljaju snažne mladiće izvanredne lepote koji liče na vajarske radove u mermeru.
 
 
  
Foto: David
 
Mikelanđelo je čitav posao završio 1512. godine. Kada su skinuli skele u Sikstinskoj kapeli, Rim je zanemeo od divljenja, ali je  genijalni umetnik fizički bio potpuno slomljen.
  
Prvi utisak koji sikstinski svod dug (40 i širok 13 metara) ostavi na posmastrača takav je da gledalac ostane zaprepašćen. Na visini od 25 metara čitav jedan narod gigantskih figura koje sede, leže, hodaju ili lebde, pokreće se kao u vihoru strasti i oluje. Medjutim, u toj vrevi odmah se primeti jasan red, jedna serija pravilno  postavljenih odeljaka koji su povezani neupadljivim arhitektonskim motivima; pilastrima i okvirima. I polako posmatrač oseti da je pred njim jedna umetnost nova i grandiozna, koja u običnoj tehnici freske sjedinjuje sve tri forme umetnosti i sva tri izražajna sredstva: arhitekturu, skulpturu i slikarstvo.  
    
Nikada poezija biblijskih tekstova do tada, a ni kasnije, nije našla u likovnom jeziku jačeg takmaca, koji je tako jednostavnim sredstvima kao  što su biblijske reči ostvario svoju plastičnu viziju. Mikelanđelo ne prepričava  bibliju u slici, već da uz nju, paralelno sa njom, kazuje svoj umetnički san o istoj temi i daje svoju originalnu kreaciju, kadru da se meri sa poezijom biblije, pa i da je pomrači. To jednostavno sredstvo Mikelandjelovo jeste čovečje telo, nago ili ponekad drapirano, da bi kroz draperiju progovorilo.
   
Papa Julije II proživeo je još toliko da je mogao da odsluži misu ispod Mikelandjelovog svoda, i umro 21. februara 1513. godine.
   
Između 1520. i 1534, Mikelanđelo ponovo radi u  Firenci. Tu stvara svoj prvi arhitektonski projekat za fasadu  crkve San Lorenco. Nešto kasnije, u kompleksu San Lorenco, umetnik je ponova imao prilike da se lati rada u mermeru: u kapeli je postavio svoja nova dela - grobove Djulijana i Lorenca Mediči. Grobovi su komponovani od figura Medičija postavljenih iznad sarkofaga preko kojih su naslonjene figure koje predstavljaju :“Dan“ i „Noć“; „Zoru“ i „Suton“, a dekorativni elementi u sklopu arhitektonske konstrukcije spomenika pozajmljeni su sa antičkih sarkofaga i oltara. 
 
U Firenci je, postojala himna koja se pevala o prazniku Sv. Lorenca u kojoj se evociraju „Reke zemaljske, Jutro i Veče, Dan i Noć“. Nje se MIkelandjelo setio  koncipirajući ovaj spomenik. „Reke zemaljske“, koje su prema prvobitnoj zamisli trebale da budu predstavljene sa dve ležeće figure, ispale su kasnije iz plana, a isto tako i „Zemlja“—„koja tuguje“—i „Nebo“—„koje se raduje“. Ostali su samo „Dan“ i „Noć“, „Jutro“ i „Veče“. Misao  koju ove figure treba da izraze jeste kako Vreme, koje one kao skup personificiraju, žali za preranom smrću mladih Medičija.  U stvari ti bolom ophrvani džinovi svedoče samo o jednoj dubokoj i nikad nestišanoj intimnoj drami koja je tištala usamljeničku dušu Mikelandjelovu.
Sva ta skulptorska dela u različitim stavovima, sa snažnim telima i predimenzioniranim mišićima, izražavaju neku neobičnu unutrašnju ne samo fizičku već i duševnu snagu koja samo što nije razbila svoje telesne okove.
  
Mikelanđelo se 1534. godine definitivno nastanio u Rimu. Papa Pavle III imenovao ga je 1536. godine za vrhovnog arhitektu, vajara i slikara vatikanskog. Time je samo i na zvaničan način priznata njegova slava i  veliko poštovanje kojim je bio okružen. Papi je bilo sedamdeset godina, Mikelandjelu šesdeset. Mikelandjelovo delo kojim je Pavle III hteo da obeleži svoju  vladavinu bio je „Strašni sud“. Julijev spomenik bio je ponovo odložen. Mikelandjelo se zanimao i ranije mišlju da upotpuni još jednom freskom svoje delo u Sikstini. Kartone za „Strašni sud“ on je počeo još za života pape Klimenta VII. Stvarnu narudžbinu dobio je 1536, a šest godina kasnije, za Božić 1541. godine delo je bilo završeno. Ova ogromna freska pokriva ceo oltarski zid na kome su pre njega bile Perudjinove freske. „Strašni sud“, je slobodno komponovana slika, organizovana oko centralne i monumentalne figure Hrista.
    
Za svoj „Stračni sud“ Mikelanđelo se, naravno, nije mogao inspitisati starim, srednjovekovnim kompozicijama sa tom temom. A, ipak u jednom detalju od bitne važnosti, on je poštovao tradiciju: usvojio je gest Hrista sudije na „Strašnog suda“ u Pizi. I u nekim pojedinostima, naročito u scenama pakla, on se setio Luke Sinjorelija i njegovih fresaka iz Otvijeta. Kapitalna figura u celom tom moru titanskih aktova koji kao da jurišaju u nebo u oluji Sudnjeg dana, po ideji, po mestu koje zauzima u kompoziciji i po izrazitosti, jeste mladi i gorostasni Hristos,  sudija u čijoj presudi nema milosti i čija  je pravda odmazda i osveta od koje Bogorodica okreće glavu. Taj sudnji dan jeste Dan gneva Gospodnjeg. Blaženi su oni nad kojima Hristos, „Vrhovni Jupiter“, nije digao svoju ruku. Haron zamahnutim veslom izbacuje iz svoje barke one koje je prevezao preko Stiksa, a njih čeka Minos, oko čijeg tela puzi zmija.
  
„Strašni sud“ postao je slavan još pre nego što je bio završen. I pored nevidjenog uspeha koji je uživao u Italiji, malo je nedostajalo pa da za vreme  pape Pavla IV bude uništen. Zašto? Sve figure koje je Mikelandjelo naslikao bile su nage. Jedan broj ljudi okupljenih oko pisca Pjetra Aretina, govorili su da je takvoj slici mesto u kupatilu a ne u crkvi. On je sam pisao da bi pred ovom freskom „pocrvenela od stida i čitava javna kuća“. Na celu tu kampanju Mikelandjelo nije reagovao ni jednom reči. Izlaz je nadjen tako što je Mikelandjelov učenik Daniele da Voltera dobio zadatak, koji je izvanredno rešio. Voltere je pojedine delove nagih tela prekrio providnom draperijom, tako vešto, da Mikelandjelova grandiozna celina ni za jotu nije narušena.
   
Tim poznim delom Mikelanđelo će još jedanput i još silnije nego ranijim  svojim delima zadiviti  sav  onaj svet koji se bavio umetnošću, ljubitelje umetnosti, i naročito umetnike.
   
I pored svih redukcija koje je pretrpela Julijeva grobnica, ona predstavlja jedno od najslavnijih Mikelandjelovih skulptorskih dela. Ona najbolje otkriva šta je bio njegov ideal kao skulptota, snaga njegovih osećanja, pod kojim se spoljna  forma povija kao da ne može da izdržii njen teret, prigušena strast, neko duboko i mahom sumorno raspoloženje, kome su potčinjeni svi pokreti tela njegovih figura, tih gorostasa, koji, kao da su iznenada probudjeni iz nekoga bolnog sna. U jednom od svojih soneta Mikelandjelo kaže: „To je uvek slika mog sopstvenog nemira, obeležena znakom tuge koji nosim na čelu“.
   
Započeta 1505, grobnica Julija II završena je tek 1542, za vreme vladavine pape Pavla III. Prvobitni ugovor pretrpeo je četiri puta izmene i svaki put plan grobnice je menjan, i sve više sužavan. Grandiozni projekat sveo se, konačno, na to da Mikelandjelo izradi svojom rukom tri statue, a da ostale radove, arhitektonske i skulptorske, izvedu drugi umetnici o Mikelandjelovom trošku. Te tri skulpture bile su: „Lea“ i „Rahila“ (koje simbolišu „aktivni i kontenplativni živor“ i  „Mojsije“.
 
Taj rasrdjeni kameni džin („Mojsije“) koji sav zrači od umne snage i telesne lepote, prestavlja Mojsijea, koji je primio na Sinajskoj gori od Jehove Zakon i treba da ga saopšti svome narodu—u trenutku kad čuje pesmu Izrailja koji se klanja zlatnom teletu. Fiksiran je onaj momenat uzdržanog  gneva, onaj „zaustavljeni pokret“ kada u prvom  nastupu srdžbe povučena leva noga već nagoveštava radnju koja će uslediti—jer očigledno je da će se to ogromno telo u sledećem trenutku uspraviti. Nikada Mikelandjelova skulptura nije bila do te mere definitivno završena i, ujedno, tako široko radjena. „Mojsije“ doista sadži svu tajnu njegovog stvaranja i sav obim njegovog genija.
   
U Rimu je Mikelanđelo nastavio gradnju  crkve  svetog Petra. Prve planove za izgradnju ovog hrama dao je slavni Donato Bramante (1444-1514), poreklom iz Urbina. On je i rukovodio prvim radovima na podizanju hrama. Ta crkva najprostranija na svetu, pokriva prostor od  2500 kvadratnih metara, široka  je 42, a visoka  138  metara, pretrpela je docnije mnoge izmene po nacrtima Rafaela Santija, Karla Maderne, Mikelandjela i Lorenca Berninija, ali njene osnove i stroge klasične oblike dao je Bramante.
    
Mikelanđelu je pošlo za rukom da antičku  arhitekturu prilagodi velikom prostoru a da ona pri tome ne izgubi ništa od svoje harmonije i stilske ravnoteže. On je dao planove za ogromnu kupolu koja je sagradjena tek posle njegove smrti. Ta kupola je potpuno uskladjena s klasičnom osnovom koju je dao Bramante, i svedoči o velikoj sposobnosti Mikelandjela da uskladi, kao nekada rimski gradjevinari, dva suprotna elementa u jednu skladnu i lepu celinu. Svojom unutrašnjom dekoracijom iste crkve, skulpturom i živopisnim raščlanjivanjem zidnih površina, Mikelandjelo je postao preteča nove umetnosti baroka.
Poslednjih godina života, bavio se arhitektonskim planovima za uredjenje Palate Farneze i platoa na Kapitolu. Iz toga vremena su mu poznate skulpture „Pieta“ iz firentinske karedrale i „Pieta Rondanini“ (Milano).
 
 
Mikelanđelova skulptorska dela su bolna ispovest jednog usamljenog čoveka, koju nam saopštava na sav glas.
Pred kraj života, poslednji koji je ostao od velikih umetnika renesanse, on je bio njeno oličenje. Svojom ličnošću on je predstavljao ceo jedan slavni vek. U Evropi je bio poštovaniji od svih, a u svojoj domovini  smatran je „tako retkim čovekom“. Frančesko Mediči skidao je kapu kad god ga je primao, pokazujući na taj način beskonačno poštovanje prema genijalnom umetniku. Mikelandjelo nije mario za počasti. Živeo je običnim životom, opšteći najradije sa svojim učenicima.
   
Umro je 18. februara 1564. godine. Italija je bila obavijena tugom. Već je bio sahranjen u Rimu, u crkvi Sv. Apostola, ali je vojvoda Kozimo poslao svoje ljude da leš prokrijumčare u Firencu „zamotan kao trgovačka bala“, po Vazariju, „da se to ne bi razglasilo po Rimu“, i onda je uz velike počasti sahranjen u crkvi Santa Kroče. Posmrtno slovo mu je držao Firentinac Benedeto Varki, poznati istoričar i filolog.
 
                                                                
MOĆ JEDNE SLIKE
     
Na pitanje šta je tema Mikelanđelove freske na timpanu sa zapadne strane tavanice u Sikstinskoj kapeli, može se odgovoriti na tri načina, i svaki će biti približno tačan. Jedni će odgovoriti kratko: “Jona“. Drugi će reći: “Mladić veoma razvijenih mišića koji sedi pod smokvinom mladicom, dok se iza njega  nalaze jedna čudovišna riba i dva andjelčeta“. Treći  koji oštroumnije zapažaju, odgovoriće:“Tema slike jeste: Kakvo je divno delo čovek“! Mali broj, shvatiće da potpuni odgovor ne može rečima da se izrazi. Slika je misao i osećanje sliveni ujedno, misterija osećanja, iz koje izlazimo sa obogaćenim znanjem, usplamtelom maštom, pojačanom energijom i nadama uzvinutim do visina koje se ne mogu sagledati iz vizure naše svakodnevice.
   
Malo je važno što se slika zove „Jona“. Indusa ili Kineza koji nikad nisu čuli za Jonu, ona će uzbuditi skoro isto kao i nas. Oni neće shvatiti tananu alegoriju u kojoj je „Jona“, oličenje uskrsnuća, stavljen na najviše mesto dekorativne šeme koja se zasniva na hrišćanskj priči o praroditeljskom grehu i iskupljenju. Njihovi pojmovi o fizičkoj lepoti neće se podudariti s našim. Ali će i njih, u suštini isto kao i nas, privući snaga koju Mikelanđelo gromovito pruža svem  rodu ljudskom.
   
Pred Mikelanđelovim „Jonom“, koji dominira tavanicom Sikstinske kapele, i nehotice sa zanosom  osećamo izvesnu srodnost sa tom plemenitom manifestacijom ljudske volje i snage.
 
Foto: Umirući rob
 
                                                                 
DVA LICA GOROSTASA
  
GROMADA renesanse Mikelanđelo Buonaroti čitavog života se borio sa drugima, samim sobom i svojim grandioznim delom. Deo te njegove bitke i silne energije koju je on uložio, može se lepo sagledati u njegovim pismima. Iščitavajući šesdeset i šest njegovih pisama, mi se suočavamo sa mnogo toga. Osim dodira sa duhom vremena i prostora tako radikalne epohe kakvu je iznedrila italijanska renesansa, mi upoznajemo i jednog sasvim drugačijeg Mikelanđela.
     
Veliki umetnik se pismima nije samo obraćao prijateljima, ocu, bratu, već i papama, kardinalima, sveštenicima i raznim naručiocima poslova, kojima je u jednoj razložnoj pisanoj formi, kroz pitke i odmerene reči, predočavao mnoge nepravilnosti vezane za svoju tehničku (uglavnom finansijsku) problematiku koja ga je činila nespokojnim i nesrećnim čitavog života. 
      
Osobenjak - vuk samotnjak - skulptor, slikar, arhitekta i pesnik Mikelanđelo Buonaroti, zapravo nije bio čovek kojeg su pod svoje uzimali samo stvaralačka agonija i ekstaza. On, prosto kao da je u sebi imao dve ličnosti—potpuno dva različita temperamenta: u jednom je ključala neobuzdanost, podstaknuta stvaralačkom strašću, dok je iz drugog (sagledavajući njegova pisma) izvirivala staloženost—mekoća prepuna razložnosti i postupnosti. Poznato nam je da on i Leonardo nisu bili u dobrim odnosima. Mikelandjelo je prezirao otmeno samopouzdanje starijeg umetnika, i nije propuštao nijednu priliku da izrazi svoju netrpeljivost. Pomalo efemerna draž Leonardovih slika mora da je bila odvratna Mikelandjelovom oporom, herojskom  duhu. Teško bi bilo naći dve veće suprotnosti od lomnih madona pod velom kojima se zanosio Leonardo, i stroge, veličanstvene lepote Bogorodice sa štafelajske  slike „Sveta porodica“(Fitenca, Ufici), koju je Mikelandjelo naslikao 1503. godine.
    
Za vreme Mikelanđelovog dugog života Vatikan je ustoličio sedam papa sa kojima je imao poslovne  kontakte, a što je podrazumevalo i čestu korespondenciju; setimo se samo pape Julija II, za čiju grobnicu je utrošio decenije. Mikelanđelo nije mogao bez prepiske, bilo da je  za razne naručioce bio angažovan kao vajar, slikar ili arhitekta. Naime, uvek je imao primedbi ( novčanih potraživanja)—uvek oprezan i krajnje osetljiv na neispunjene stavke raznih ugovora.
    
Ipak, prosto je neshvatljivo odakle je sve do svojih poznih godina crpeo snagu i za tako čestu i temeljnu korespondenciju. Jer, poznato je, spavao je malo, radio je i noću (konstruisao je za svoju glavu kartonsko postolje za sveću), znači, samo kada nije putovao, slikao ili kao arhitekta radio nacrte, gotovo da je uvek, klešući kararski mermer, onako prašnjiv i znojav, bio u fazi krajnje egzaltacije i iscrpljenosti.
 
Đorđo Vazari ga opisuje „kao čoveka koji spava u svom pohabanom odelu, kao neko koji je toliko iscrpljen naporima da više nema hrabrosti da se svuče jer se boji da neće biti u stanju da se ponovo obuče“.
 
Iako je bio preopterećen radom, stvaralačka groznica gonila  je Mikelandjela u sve nove i nove velike zamisli. Godine 1519, na primer, firentinski akademičari podnosili su molbu Lavu X da se Danteovi posmrtni ostaci prenesu iz Ravene. I Mikelanđelo je potpisao tu molbu dodavši: “Ja, Mikelandjelo vajar, nudim se Vašoj  Svetosti da sagradim na nekom časnom mestu u gradu spomenik dostojan božanstvenog pesnika“. (Mikelandjelo je slovio za jednog od najboljih poznavalaca Danteove poezije). Ali ni ovoga puta san se nije ostvario.
   
Koju je onda količinu vremena uspevao da zaustavi—umiri, i u njega udene sebe  smirenog, odnosno, sposobnog za pisanje raznih pisama koja nisu odisala hirovitošću, već misaovom i stilskom ravnotežom.
   
Bio je  to čovek gde prirodi više neće poći za rukom da u kontekstu energetskog i genijalnog stvori ni približno nekog sličnog.
    
Mikelanđela Buonarotija su njegovi savremenici poznavali i hvalili  i kao pesnika. Bio je vrlo revnostan i u popravljanju i u glačanju pesama, od kojih je sačuvano oko tristotine soneta, madrigala i epigrama.
   
Sledeći primer ilustruje njegov dar za pisanje epigrama. Bila je izložena skulptura „Noć“, radjena za spomenik porodice Mediči u Firenci, i obožavaoci su na njeno postolje  pričvrstili uobičajene pohvalne pesme. U jednoj od  pesama se kaže da ova figura, koju je jedan andjeo („andjelo“) pretvorio u mermer, izgleda kao da  spava:“ Ako ne verujete, probudite je - ona će vam reći“.
    
Mikelanđelo je na ovo odgovorio sledećim stihovima:
                                                                  
Noć
                                               
Volim san, al' kamen biti volim više
Sve dok beščašće i jad svuda vlada;
Sreća je ne osećati ništa sada;
Ne budite me, govorite tiše!
Komentari
0
Pošalji komentar
UFK r9G
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: