Obrazovanje je dvosmerna ulica, kojom ako sami vozite, možete voziti vezanih očiju

Izvor: Niški portal | 16-Sep-2022 | 14:25
Profesorka Ana Ivić Veljković godinama unazad radi sa niškim srednjoškolcima. Profesor je geografije u Gimnaziji „Bora Stanković“ i u Pravno – poslovnoj školi u Nišu, ali i mentor učeničkih kompanija iz oblasti preduzetništva koje postižu uspehe na takmičenjima, kako na državnom, tako i na evropskom nivou. Profesorka mnogobrojne rezultate u radu sa učenicima pravda obostranim poverenjem koje grade zajedno, međusobnim uvažavanjem i poštovanjem, malim iskoracima iz tradicionalne nastave. Smatra da je poruka koju šalje nastavnik svojim stavom, karakterom i moralnim načelima, mnogo bitnija od naučenih lekcija, a i da je veoma važno slušati, pratiti, uvažavati i prihvatati stavove i ideje učenika i podsticati njihovu aktivnost na času. Motivaciju za dodatni rad sa decom pronalazi u sopsteveom biću, ali je važno i da postoji stimulacija u vidu dečje znatiželje, energije, entuzijazma, njihove lične motivacije. Profesorka Ana kaže da je tada uspeh zagarantovan, a izvor energije za rad nepresušan.
 
Profesorku smo pitali da nam kaže zašto se neka deca danas dosađuju, zašto su neka depresivna.  Pitali smo kako se boriti protiv najezde neprimerenih medijskih sadržaja i kako naučiti decu da u tom moru nepreglenog, odaberu korisno. Dotakli smo podatke o velikoj trećini dece koja je funkcionalno nepismena, ali i podatak da imamo sve više odlikaša i vukovaca. Podaci govore i da nam je profesor u problemu po pitanju statusa u društvu, da mu je bezbednost nekada ugrožena, da se nalazi u „klinču“ sa administrativnim poslovima i pojačano aktivnim i ambicioznim roditeljima. Zabrinuo nas je podatak da je na univerzitetima u zemlji neke studijske grupe za buduće profesore upisao jedva jednocifren broj studenata.
 
Pitali smo šta je to „Državna matura“ i da li će zaživeti ideja o njoj.
 
Želeli smo da definišemo neke pojave u procesu odrastanja i obrazovanja dece, ali i da lokalizujemo probleme i njihove uzroke, i eventualno damo neka rešenja. Posebno nas je interesovalo pitanje, više onako retorički postavljeno, kako da vratimo staru slavu našem profesoru, a moć obrazovanju.
 
 
 
1. Niški portal je 2018. godine radio na serijalu „Naši uzori“. Emisija „Nekadašnji učenici Gimnazije „Bora Stanković“, nekad kao tim „Green Grafitti“, a danas na putu ostvarenja svojih snova“ predstavila je uspešne i talentovane učenike. Recite nam na koji način pamtite te mlade ljude kao njihov profesor i kao mentor učeničke kompanije „Green Grafitti“? Da li ste u kontaktu sa njima danas?
 
ANA: Kada se prisetim te generacije učenika ne mogu da ne spomenem nešto što me prvo asocira na njih, a to je poverenje koje su mi dali na putu do ostvarenja našeg zajedničkog cilja kroz stvaranje učeničke kompanije. Sledili su moje savete i trudili se da na najbolji mogući način predstave svoju kompaniju, a ujedno svoju školu, grad iz kog dolaze i na kraju državu čije su boje branili na evropskom takmičenju. Pamtim ih kao pametne, znatiženjne, vredne, preduzimljive i svestrane mlade ljude.
Naravno da sam u kontaktu sa svima njima, a povremeno nam se ukrste putevi koliko nam okolnosti i vreme dozvole. Sa Isidorom Tasić i Brankicom Spasić sam skoro pratila konferenciju World Minds u Beogradu, tako da znam da su pri kraju svojih studija, Isidora medicine, a Brankica mašinstva. Mila Pavlović je završila fakultet i master studije u Milanu, imala sam priliku da je sretnem u Nišu upravo pred njen odlazak za Berlin gde započinje rad na klasterima. Aleksandar Petrović je završio Elektronski fakultet, a Marija Tošić je pri kraju svojih studija u Nemačkoj.
Sigurna sam da će oni ostvariti svoje snove, jer su radeći na svom projektu Green Grafitti dokazali sebi i drugima da su za to sposobni, a o njihovim uspesima ćemo tek čuti.
 
 
2. Dobar profesor pored toga što obrazuje, deluje i motivaciono na svoje učenike. Kako se u praksi ostvaruje dobra komunikacija u učionici?
 
ANA: Svako ko radi s mladim ljudima, mora da drži do stava da je proces edukacije na času važan, ali je poruka koju nastavnik šalje svojim stavom, karakterom, i moralnim načelima važnija od naučenih lekcija, formula i definicija. Neophodno je obostrano poštovanje i uvažavanje, mali iskorak iz tradicionalne nastave, a onda je uglavnom sve lakše, jer učenici vole novine, da budu aktivni učesnici u nastavi, da njihove ideje, stavovi i saznanja budu prihvaćeni i uvaženi. Kada im date tu mogućnost i pružite šansu oni vam otvore vrata svojih riznica znanja i pameti. Posle toga sve je jednostavno i lako. Moje je da ih pažljivo slušam, pratim, usmeravam i uživam.
 
 
3. Učeničke kompanije koje vodite godinama unazad su vannastavna aktivnost. Rezultati su evidentni. Šta Vas motiviše da dodatno sebe dajete?
 
ANA: Pitanje motivacije nastavnika za rad van nastave je vrlo upitno i često preispitujem sebe u tom smislu. Da bih mogla da dam smisleni odgovor pre svega bih želela da razdvojimo pojam motivacije od pojma stimulacije. Motivacija dolazi iz unutrašnjeg bića, dakle same ličnosti i usmeravaju je sklonosti i talenti. Stimulacija dolazi iz spoljašnjeg sveta pre svega, i mi reagujemo na nju. Ona nas dodatno pokreće na akciju. Rekla bih da je u mom slučaju, kada je u pitanju rad sa učenicima van nastave, prisutno i jedno i drugo. Ja nosim sa sobom svoju sklonost ka aktivnosti, radu, kreativnosti i uspehu, dok me sa druge strane moji učenici svojom bistrinom, znatiželjom, energijom, lepotom mladosti i entuzijamom stimulišu da im pružim sve od sebe što imam na raspolaganju. Dakle, to je pitanje razmene, koja na kraju donosi uspeh. Ti mladi ljudi sa kojima radim donose sa sobom svoju motivaciju koju lako prepoznam, a koja je moj stimulans za rad sa njima. Vi dajete njima, a oni vam brzo vraćaju uloženo i rastu pred vama, napreduju. Naravno da to nije baš idilično, jer to je samo bazični deo priče. Nedostaju drugi stimulansi, pomoć na putu do uspeha, prepoznavanje i vrednovanje rezultata rada, jer svake godine vodim iste bitke, a to ume da umori. Na sreću moj izvor motivacije i energije još uvek nije iscrpljen.
 
 
 
4. Često možemo čuti od mladih ljudi i da im je dosadno, i da „se smaraju“. Mnogo je i takve dece. Neretko se susrećemo sa depresivnim stanjima kod njih. Verujem da Vam je poznato sve to. Šta biste savetovali tim mladim ljudima?
 
ANA: Pitanje osećaja dosade kod mladih ljudi je kompleksno ali ću se potruditi da budem konkretna. Na osnovu mog dosadašnjeg iskustva uočila sam dve grupe mladih ljudi: jednu čine ambiciozni mladi ljudi željni svega, a drugu čine oni koji su nesigurni u sebe i koji se često zatvaraju u svoj svet u kome im je dobro. Ove prve dosada pokreće na akciju, dok drugi ostaju u svojoj zoni komfora i svaka promena im je dosadna i smeta. Mislim da je mladim ljudima potrebno više kretanja, sportskih aktivnosti, boravak u prirodi, putovanja pre svega i ako je moguće sa svojim vršnjacima. Dakle mladim ljudima je potrebno druženje i razgovor sa vršnjacima uz neko kretanje i dinamiku. Mogu da se uključe u razna udruženja, kao što su recimo planinarska, u kojima će susresti nove ljude, upoznati nove predele i steći nove prijatelje. Mislim da bi i škole mogle da se aktivnije uključe u rešavanje ove pojave.
 
 
5. Kako se suprotstaviti najezdi medijskog sadržaja koji negativno utiče na mlade ljude i kako ih naučiti da u moru nepreglednog interneta nađu korisne i edukativne sadržaje?
 
ANA: Ne postoji univerzalno rešenje ili način kako pokrenuti mlade ljude da internet koriste kao uvek dostupan izvor znanja, jer su mnogobrojni uzročnici njihove sklonosti ka lakim sadržajima i društvenim mrežama. Porodica je osnovni izvor i jednog i drugog ponašanja. Idealno bi bilo kada bi mogli da pokrenemo roditelje da sa decom čitaju enciklopedije ili gledaju poučne filmove, ali na žalost to je neizvodljivo i tako nešto ne možemo tražiti od njih. Mislim da bi bilo delotvorno kada bi vaspitači, učitelji i nastavnici radeći sa decom koristili internet u obrazovne svrhe, pokazujući im kako oni koriste internet dajući im zadatke da deca sama dođu do informacija na isti način. Naravno da bi metode i zahtevi trebalo da budu prilagođeni uzrastu, ali sam sigurna da bi sa uvođenjem dece na dobru stranu interneta trebalo krenuti još u predškolskom uzrastom, ali lagano i nenametljivo.
 
 
6. Nisu svi đaci uspešni i dobri đaci. Pa tako, statistički podaci govore da je trećina srednjoškolaca u Srbiji funkcionalno nepismena, a sa druge strane imamo sve više odlikaša i vukovaca. O kakvom se problemu radi?
 
ANA: Problem je što deca uče za ocenu, a ne za znanje. To je već višedecenijski trend pri čemu ne postoji valorizacija znanja već gotovo svaki učenik i roditelj očekuju najbolju ocenu. U takvom okruženju prosvetni radnici su pod pritiskom da ne postoje ocene manje od petice. Takođe manjka multidisciplinarni pristup nastavnim jedinicama koje su definisane nastavnim planom i programom tako da njegovo korišćenje zavisi od lične inicijative predavača. Moramo znati da je multidisciplinarni pristup nastavi od izuzetnog značaja, jer omogućava učenicima da razumeju da je znanje jedno jedinstveno i da nešto što su naučili iz istorije ima veze i sa geografijom, recimo. Na primer, da bi razumeli značaj Cerske bitke trebalo bi da znaju gde se nalazi planina Cer , da su reke Drina i Sava u to vreme bile prirodne granice između Srbije i Austrougarske itd.
 
 
7. Zaključuje se da je kvalitet obrazovanja lošiji, a da su kriterijumi niži. Svakako postoji neki problem, ili mislite da ne postoji?
 
ANA: Što se kvaliteta obrazovanja tiče mogu reći iz iskustva da u mnogome zavisi od onih koji se obrazuju tj. od učenika. Imala sam generacije koje su bile briljantne, učenike koji vas primoravaju da ostavite srce na katedri, ali je bilo i takvih koji svojom nezainteresovanošću iscede iz vas poslednju kap energije tako reći nizašta. Hoću reći da je to dvosmerna ulica kojom ako sami vozite možete to raditi vezanih očiju.
 
 
8. Svako može da nauči lekciju, ali neće biti dobar u svom poslu. U čemu je ključ?
 
ANA: To nema toliko veze sa radom nastavnika koliko sa samom ličnošću učenika. Neki učenici „ne nauče lekciju“ u školi, ali je nauče kasnije, ili na drugoj strani, i budu najbolji u svom poslu. Postoje i potpuno obrnuti slučajevi kada se zaista izvrsni đaci izgube u životnim previranjima. Dakle, nema pravila niti ključa. Postoji samo stremljenje nastavnika da proba da svakom svom učeniku otovori vrata. Neki ih odmah otvore, neki kasnije, a neki na žalost nikada ne uspeju. Ali verujte da nije svako znanje neophodno i školsko znanje nije sve u životu. Bitnije je ako im pomognemo da sazru i postanu dobri ljudi.
 
 
9. Šta je za Vas znanje? Da li je znanje umeti, stvarati?
 
ANA: Moramo da napravimo razliku između znanja i umeća. Neko zna šta i kako treba uraditi, ali ne ume, tj. ne poseduje veštine i obrnuto. Dobro je ako se te dve stvari susretnu u jednoj ličnosti, ali na žalost nije uvek dobitna kombinacija. Ali to je za neku drugu priču. Učenje je celoživotni proces i u zabludi su oni koji su uramili diplomu, okačili je na zid i misle da su završili sa obrazovanjem.
 
 
10. Kako današnja deca odrastaju? Na koji način današnji roditelji posvećuju pažnju deci?
 
ANA: Današnjim roditeljima je, bez obzira na bolje uslove koje imaju u odnosu na generacije svojih roditelja, vrlo teško da podižu i vaspitavaju svoju decu. Novo vreme nosi sa sobom nove izazove. U stalnoj borbi za egzistenciju, rastrzani između posla i doma, roditelji imaju nedovoljno vremena da se posvete svojoj deci. Često su u raskoraku između želja i ambicija sa jedne i svojih mogućnosti, kao i sposobnosti svoje dece sa druge strane. Jednostavno nemaju vremena da racionalno i realno sagedaju svoj život i život svoje dece. A izazovi vrebaju odmah iza ugla. I ne smemo ih osuđivati, već probati da im pomognemo. Verujte, teško je biti u njihovim cipelama.
 
 
11. Da li je pravilo da iz funkcionalne porodice potekne i dobar đak i da li je „dobar đak” jednako „dobar čovek”?
 
ANA: Pravilo je da nema pravila. Svakako da je verovatnoća da će iz funkcionalne porodice izaći dobar đak, zapravo marljiv i savestan đak koji izvršava svoje dužnosti, veća. Ali moramo imati u vidu da su neke porodice prividno funkcionalne i obrnuto. Rekla bih da nisam pristalica uopštavanja i stvaranja klišea da poreklo učenika ima veze sa njegovom uspešnošću. Postoje i oni samonikli koji su biseri neprocenljive vrednosti i potencijala. Ponavljam to jer pre je pitanje verovatnoće nego pravila.
 
 
12. Koliko su današnja deca empatična?
 
ANA: Današnja deca su ni više ni manje empatična od deca ranijh generacija. Prevelika okupiranost internetom i virtualnim svetom smanjuje empatiju kod učenika, ali ono što jeste bitno je da im mi, prosvetni radnici koji smo delom i njihovi vaspitači, pomognemo da otkriju empatiju u sebi i postanu i saosećajni i solidarni sa svojim vršnjacima. To nije teško, verujte. Dovoljno je pokrenuti akciju pomoći bilo učeniku iz odeljenja ili iz škole, bilo mladom čoveku iz lokalne zajednice, i shvatićete da se empatija stiče i uči.
 
 
13. Da li osećaj pripadnosti nekoj školi zavisi samo od društva u kome se dete nalazi, ili zavisi i od profesora?
 
ANA: Čini mi se da osećaj učenika da pripada školi zavisi pre svega kodeksa, stava i karaktera same škole. Ugled škole zavisi od njenih nastavnika, njihovog rada u nastavi, ali i njihovih vannastavnih aktivnosti, kao i uspeha koje postižu učenici koji učestvuju u njima. Škola koja podržava ovakav pristup svojih nastavnika može da računa na osećaj pripadnosti svojih učenika.
 
 
14. Roditeljski sastanci su dobili još jednu temu za polemisanje – Državna matura. Šta je Državna matura?
 
ANA: Ne bih se usudila da dajem bilo kakvo objašnjenje ili komentar u vezi sa ovom temom. To je pre svega pitanje kojim se još uvek bave stratezi sistema obrazovanja, tako da nije dovoljno poznato da li će i u kom obliku ova ideja zaživeti.
 
 
15. Nastavnički kadar je opterećen administracijom. U kojoj meri vreme utrošeno na administraciju rezultira u nedostatak vremena za kreativniji pristup obrazovanju?
 
ANA: Iskreno govoreći to jeste obaveza na koju moje kolege i ja nismo navikli i nerado je obavljamo. No to je sastavni deo posla i nema nam druge već da sa osmehom progutamo najveću žabu. Koliko to realno oduzima vremena, kako rekoste za kreatvni pristup obrazovanju, ne bih znala da Vam kažem, ali oduzima od životnog vremena.
 
 
16. Odgovornost prosvetnog radnika je velika jer obrazuje čitave generacije, a status tog istog prosvetnog radnika je u društvu u podređenom položaju. Da li je današnji profesor u problemu? 
 
ANA: Slažem se da smo mi, prosvetni radnici u problemu, iz mnogo razloga. Dobar deo mojih kolega je fizički ugrožen u toku nastavnog procesa o čemu svedoče brojni video snimci na YouTube-u. O uzrocima možemo da govorimo naširoko, a posledice su poznate. Prosvetni radnici imaju transparentno zanimanje, čiji rad mogu svi da prosuđuju. Takođe, biti prosvetni radnik je postalo nesigurno zanimanje, zbog sve manjeg broja ušenika koji upisuju škole na svim nivoima obrazovanja, a koje je pritom nedovoljno plaćeno. Posledica svega o čemu sam govorila je primer Univerziteta u Beogradu koji je u prvom roku upisao jednocifren broj studenata na neke od fakulteta koji direktno školuju buduće prosvetne radnike. Dalje ne bih komentarisala, jer će vreme pokazati s kakvim obrazovanjem će izlaziti buduće generacije učenika.
 
 
17. Prisutne su i privatne škole. Imućni roditelji će moći da priušte svojoj deci obrazovanje iz privatnih škola. Obično svaki takav roditelj smatra da je „količina novca data školi” jednaka i „količini uspeha”. Zašto neko poželi da odvede dete u privatnu školu?
 
ANA: Pretpostavljam da školski kurikulumi koji su ozbiljno napisani, zvučna imena predavača, i ozbiljan marketing, su ono što opredeljuje roditelje, koji po pravilu za svoju decu žele najbolje, da upisuju decu u privatne škole, što je sasvim legitimno i u redu. Ono što svi zaboravljaju je da i učenici privatnih škole treba da uče i nauče. Tu nema razlike, i od tog zahteva ne bi trebalo da budu abolirani. Ako privatne škole pružaju neko više znanje od državnih, onda je to u redu. O drugim aspektima ne bih govorila.
 
 
18. Kako da vratimo staru slavu našem profesoru, a moć obrazovanju?
 
ANA: To je opet pitanje na koje bi pre svega odgovor trebalo da daju stratezi našeg obrazovnog sistema, koji bi trebalo da upute jasnu poruku i javnosti i nama prosvetim radnicima, da stoje iza nas u svakom smislu i u svim situacijama. Jasan stav u tom smislu i podrška, mogu pomoći da se prosvetnim radnicima postepeno vraća ugled u društvu i dostojanstvo koje svakako zaslužuju.
 
 
Foto: privatna arhiva
 
Serijalu "Ne znam koliko znam, znam koliko mogu - u znanju je moć"
Grad Niš pružio podršku
 
Komentari
0
Pošalji komentar
QAt 0Hu
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: