(Razglednica sa putovanja) Parga - Srebrna školjka Epira

Izvor: Niški portal | 23-May-2021 | 14:22
Jednom zgodom Posejdon vraćajući se sa gozbe na Olimpu na svojim morskim kolima, koja su vukli zlatogrivi konji (vozio se morskom pučinom, a ne ispod površine, valovi su se pred njim sami od sebe razmicali i povlačili) u svoju divnu podmorsku palatu u Ajgeji, na zapadnoj obali Eubeje, zastao je načas nedaleko od mesta gde se danas nalazi gradić Parga. Zastao je, jer je čuo tužno cviljenje stare srebrne školjke.  
 
 
„Svemoćni gospodaru mora”, obratila mu se školjka, „preklinjem te oslobodi me ovako staru teškog tereta koji vekovima nosim, izvadi iz moje utrobe biser”. „Ako ti uzmem taj biser, uzeću ti i život”, uzvratio je gromkim glasom Posejdon. „Znam, ali zauzvrat tražim da mi ispuniš jednu želju: iznesi me na obalu ove prekrasne uvale  tu ostavi  i, naredi da oko mene nikne ljudsko naselje belo i sjajno kao što je moj biser.” 
 

 
I bi tako. 
   
Gradić Parga ima izgled školjke. Nekadašnje ribarsko seoce vremenom je preraslo u mali raj na zemlji koji pleni prirodnim lepotama, pitoresknom arhitekturom, uskim, belim  uličicama  popločanim kamenom koje je kroz vekove uglačala ljudska noga. Te uske i kratke uličice načičkane su dućanima i radnjicama, u kojima se nalazi sve i svašta, prepliću se međusobno i tvore jedan divan filigran, stavljajući u centar veliku trobrodnu crkvu Sv. Ilije, kao kakav amblem. U tom moru uličica naiđoh i na dve jednobrodne, bele, crkvice, obe ozidane od kamena a potom spolja omalterisane. Njihovi potklobučeni zidovi sastavni su delovi ulica, i ničim se ne izdvajaju od drugih građevina. Crkva Sv. Đorđa, ima ikonostas na kome se nalazi 29 počađavelih slika naslikanih uljanom tehnikom. Crkva Sv. Apostola je skoro identična po svojoj prostornoj ekspoziciji crkvi Sv. Đorđa (na njenom je ikonostasu 29 slika na dasci rađenih uljem), ali ova ima divne carske dveri u duborezu od drveta masline. Sva je prilika da je ikone za oba ikonostasa radila ista ruka. 
 

   
Obišao sam i pažljivo razgledao zgradu nekadašnje fabrike za preradu maslina (danas muzej maslina). Eksponati i fotografije „pričaju” istoriju prerade maslina, od njenih početaka do danas. To su fotografije na kojima se vide magarci natovareni koševima natovarenih  maslinama, kao i prese i kalupi kojima se cedilo ulje iz koštunjavog ploda.
   
Kuće na obali mora liče na niske bisera i pričinjavaju veliku radost očima turista. Dvorišta kuća, bašte i balkoni puni su raznolikog mediteranskog cveća. Tokom dana i noći, Parga se sva šareni, i zanosno miriše. Koliko ga ima u tom delu Grčke, mislim da nigde nije u tolikom obimu sastavni deo pejzaža kao na ovom mestu. Duž obale promiče široka  ulica popločana kockama, načičkana restoranima i barovima. Na tom prostoru, metež neprekidno traje. U restoranu „Prestiž” sedeći i pijuckajući „grčku kafu”, primetio sam desno od mog stola dve Holanđanke. Starija je pila „Amstel”, verovatno svoje omiljeno pivo, a mlađa je pušila nargile i, smeškajući se, ponudila mi je da joj se pridružim. Poručih joj na holandskom: uživaj kao da si u Amsterdamu. Iskolačila je svoje zelenomodre oči, kada me je čula, i odmah me je pitala da li volim Amsterdam? Rekao sam joj da volim Rembranta. Sutradan kada me je ugledala na rivi kako milujem jednog divnog mačka kome je bila amputirana prednja leva nožica, mahnula mi je svojom dugom, suncem opaljenom rukom.
   
Kod Spomenika Kostadisu Kanarisu (1790–1866), vođi grčkih ustanika protiv Osmanlija, ušao sam u vozić (na gumene točkove) koji radoznale turiste vozi sedam kilometara, na  vrh planine što se nadvila nad gradom, da vide utvrđenje poznato kao Ali-pašina tvrđava (obnovljena 1791. godine). U dva vagona  smestilo se 40 putnika. Sa moje leve strane sedela je Engleskinja. Na sebi je imala belu majicu i kratke pantalone bež boje. Bila je toliko sasušena, koža na njoj bila je poput pergamenta, asocirala me na stabljiku kukuruza pred berbu. Oko vrata imala je zlatan lančić, tanak poput paučine.  Sačuvao sam u sećanju njeno bledo lice,  orošeno sitnim pegama, i  njene krupne oči, oči boje bršljana, koje su milovale  pejzaž kojim smo prolazili. Vozić je lagano išao uskim putem, savladavajući krivine i veliki uspon. Sa leve i desne strane puta – masline, beli bor, čempres i pokoji platan. Masline  se sa vrha planine u kaskadama spuštaju gotovo do same glavne ulice. Na tom putu videh i dve šćućurene crkvice pokrivene ćeramidom. A bogami, videh i dva stabla belog bora nad jednim ambisom kako se grčevito bore za život, držeći po komad  žedne  zemlje svojim korenjem, onako snažno kako orao drži svoj ulov dok leti.  Brekćući vozić se zaustavio nekih stotinak metara ispod tvrđave. Put smo nastavili hodajući prostorom obraslim žbunastim drvećem i sasušenom travom.
 
 
 

   
Ali-pašina tvrđava je danas u prilično lošem stanju, i potreban je ogroman novac da bi joj se vratio stari sjaj. To je objekat u blagom raspadanju. Prošao sam tunelom koji je služio za evakuaciju stanovnika tvrđave, video sam bunar za vodu, ali sve ostalo, nažalost, u fazi je rastakanja. Konzervirano je samo ono što treba da vide gladne oči turista željne nečega što  je prošlost. Fascinirala me žilava borba za opstanak, na toj visini od 600 metara nadmorske visine. Naime, visoko nad zemljom, u tom vrelom kamenju kule, raste jedna maslina. To njeno stablo – malo čudo prirode, bori se za život iako njeno korenje nema kontakta sa zemljom. Pri povratku u Pargu, u seocetu smeštenom  neposredno ispod Ali-pašine tvrđave, videh još jedno čudo: kaktus visok skoro četiri metra i prečnika metar i trideset. 
   
Vrativši se u Pargu nakon sat i po vremena, otišao sam da obiđem Gradsku tvrđavu (Citadelu). Od moćne tvrđave koja je vekovima imala presudan uticaj na život ovog grada ostala je samo ljuštura. Ni najozbiljnija ni najsveobuhvatnija restauracija ne bi bila u stanju da joj vrati prvobitni izgled. Ovakva kakva je, sada, više liči na ruševinu. Unutar tvrđave je Gradska galerija sa stalnom postavkom starih fotografija koje svedoče o istoriji ovog grada. Taj „hod kroz vekove”, posmatraču je predstavljen na sugestivan i impresivan način. Videh i fotografiju na kojoj je prikazana džamija i kao kolac šiljat njen minaret.
   
U Pargi sam video, kada je reč o skulpturi, jedan dopojasni portret u mermeru na kome je predstavljen  Konstadis Kanaris, Portret Vasilosa Vasilasa (1850–1928), osobe rođene u ovom gradu, koja se proslavila gradeći vojne brodove, i reljef „Stradanje” smešten u specijalno za njega napravljenom prostoru odmah iza apside  Crkve Sv. Apostola.
   
Preko puta Gradske tvrđave nalazi se tzv. „Malo ostrvo” na kojem se nalaze dve bele crkvice, obe posvećene Bogorodici. Zanimljivo je reći da je ovo ostrvo šezdesetih godina minulog veka želeo da kupi grčki finansijski magnat, brodovlasnik Aristotel Onazis, u nameri da tu sagradi  luksuzan hotel i uz njega mali aerodrom. Meštani se sa tom idejom nisu složili  jer nisu želeli da njihov grad „izgubi dušu” već su nastojali da Parga sačuva svoju neponovljivu autentičnost i svoj prirodni ritam života. Pored tog Malog ostrva je nekoliko velikih, modrih stena, koje sam plivajući obilazio, i koje su našle svoje mesto u turskoj televizijskoj  seriji „Sulejman Veličanstveni”.
 

   
Sa terase sobe u kojoj sam proveo deset nezaboravnih dana moje su oči videle samo planine, kamen i šume kojima su nekad hodali bogovi jednog od najvećih naroda u istoriji. Bili su to bogovi koji su imali vrline i mane ljudi sa kojima su živeli u savršenoj harmoniji. Stopala tih bogova utisnuta su na svakoj stopi ove žedne zemlje. Osetio  sam u sebi da su u ovoj zemlji od svog postanka do danas večni samo kamen, sunce i masline. Najsavršenija od svih epoha, Periklova, darovala je čovečanstvu skulptore poput Mirona, Fidije i Polikleta i arhitekte Iktinosa i Kalikratesa. Bez Perikla ne bi bilo Partenona, u čijoj je skulpturi ostvaren najviši domet grčke klasične umetnosti, a bez Fidije Periklova epoha ne bi imala onaj značaj i ono mesto koje je dobila u istoriji antičke umetnosti. 
   
Večeri jedne zasuše me, dok sam šetao rivom, krupne i tople kapljice kiše. Svi su joj se obradovali, iako je potrajala svega minut-dva. 
   
U umetničkoj galeriji predmeta izrađenih od drveta, opčinio  me  je svet oblika koji je priroda stvorila. Bilo je tu i predmeta koji su načinjeni ljudskom rukom od maslinovog drveta ili drveta platana. I svi su divni. Pod  svodom ove neobične galerije upoznao sam jedne večeri dvoje sredovečnih Rumuna. Nisam propustio priliku da im kažem da je Konstantin Brankuši, genijalni rumunski skulptor, posle Mirona načinio najveću revoluciju u skulpturi. Treperili su od sreće i ponosa. Sutradan smo na tzv. „Maloj plaži” nastavili da se družimo i razgovaramo. 
 

   
Parga ima nekoliko divnih plaža: Valtos, Gradska plaža, Mala plaža i Lihnos, i na njima uživaju ljudi iz čitave Evrope. Ovde se čuje: nemački, francuski, engleski, bugarski, albanski, mađarski, makedonski, slovački, češki, poljski, španski, holandski, švedski... Na čuvenoj Valtos plaži ovoga leta jedan galeb mamio je uzdahe turista. Naime, on je dostojanstveno koračao među ljudima, jeo hranu iz njihovih ruku, plivao na nekoliko santimetara udaljen od njih i, naravno, neizostavno su se ljudi fotografisali sa njim.  
   
Parga je grad pun raskošnih mačaka koje svi ljudi vole. One šetaju tokom doručka, ručka i večere među gostima u restoranima. Na ulicama ljudi se utrkuju da ih nahrane, pomiluju i fotografišu za uspomenu. Nisam video nijednog psa na ulicama Parge, nisam čuo čak ni njihov lavež.
   
Kao šašav lutao sam gradom noseći u rukama kesu sa konzervama hrane „Simba”, namenjenu macama i hranio ih, i mazio ih. U Pargi sam hranio više od  trideset mačaka, a u mojoj sobi stalno je defilovalo njih desetak.  
 
 
   
U centru Parge, gotovo na samoj obali, na nekoliko koraka od doka koji tokom čitavog dana zapljuskuju talasi, stoji veliko sidro a oko njega nekoliko klupa i na njima Srbi. Tu se okupljaju i pričaju tokom čitavog dana. 
   
Parga je grad sav u cveću i noći su u njoj uvek divne i nezaboravne, uz vino i gitaru, i miris mora.
 
 
Autor: Kamenko M. Marković
Komentari
0
Pošalji komentar
y6P 1C6
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: