Povodom 80 eseja iz oblasti slikarstva na Niškom portalu, profesora Kamenka M. Markovića

Izvor: Niški portal | 05-Jul-2022 | 09:26
PODELITI  SOPSTVENU  FASCINACIJU

Povlašćeni tumač
Na preteško i nikad do kraja odgovoreno pitanje „Šta je umetnost?“, Kamenko Marković, slikar, pesnik i profesor istorije umetnosti, odgovorio je ovim rečima: „Umetnost je neobjašnjiva drama ljudske egzistencije. Za mene, umetnost je sve ono što u njoj nazivamo lepim, iako se ono razlikuje od onoga što u životu nosi to ime, i po predmetu i po doživljaju.“ Prethodne dve rečenice jesu sažetak svih refleksijâ o umetnosti koju živi, svedoči, stvara i predaje ovaj esteta, umetnik i pedagog. Celokupno njegovo delo i njegovo društveno poslanstvo može se, takođe, sažeti u nekoliko reči: „izuzetan doprinos u promociji kulture i umetnosti.“ Ali, i to je nepotpuno, jer, kako rekosmo, Marković je, pre svega, umetnik. Iz tog dara i pozvanja proizilaze sve njegove aktivnosti objedinjene kao jedinstvena misija svedočenja Lepote.
 
Ako tematski i hronološki konkretizujemo polje istraživanja i promišljanja likovne umetnosti profesora Kamenka Markovića, onda će se pred nama otvoriti jedna zlatna epoha koja obuhvata: kasno-gotičku umetnost, renesansu, barok, rokoko, neoklasicizam, romantizam i realizam. Neka od velikih imena koja obeležavaju tu epohu jesu: Mikelanđelo Buonaroti, Leonardo da Vinči, Večeli Ticijan, Rembrant van Rajn, Piter Paul Rubens, Dijego Velaskez, Klod Loren, Nikola Pusen, Žan Batist Simeon Šarden, Žan Antoan Vato, Žak Luj David, Teodor Žeriko, Ežen Delakroa, Gistav Kurbe... Dela ovih velikih majstora jesu opštečovečansko dobro i, sticajem istorijskih okolnosti i razvitkom tehničkih resursa, ova su dela dostupna u odgovarajućem medijskom obliku ogromnom broju ljudi koji im se dive i promišljaju ih. Ali, samo jedan mali, zaista mali deo poklonika umetnosti ume kompetentno, eruditno i sa rafiniranim ukusom da sudi o ovim delima na jednom visokom nivou koji obavezuje i ostale. Taj mali deo sačinjavaju neretko i sami umetnici koji su uz svoj bogomdani dar stekli i dugogodišnje iskustvo živeći umetnost svim svojim bićem. Otuda nas ne iznenađuju svedočanstva sa predavanjâ profesora Markovića o kojima čitamo na Niškom portalu.
 
 
 
Kako on sam kaže:
„Svojim studentima sam držao predavanja u koja sam unosio obilje podataka, strast i ljubav za onim o čemu sam govorio. Oni su to osećali i doživljavali ih sa puno emocija. Godinama sam bio svedok istih slika. Dok sam govorio o Mikelanđelu Buonarotiju, o Rembrantu – mojoj najvećoj ljubavi ili o Antoanu Vatou, studentima su oči bile pune suza i govorili su: `Vaša predavanja su svojevrsne pozorišne predstave u kojima se snažno ispoljavaju ljudske emocije. I meni se dešavalo da tokom predavanja o Rembrantu izgubim glas i oči mi zasuze.“
 
Velika dela umetnosti zaslužuju i zahtevaju da se o njima svedoči na ovakav, jedino moguć, beskompromisan način: stručno, istinoljubivo i zaljubljenički. Lepota ovih dela je fascinanta. Fascinacija koju je doživeo umetnik nad onim što ga pokreće da stvara, a to su nebrojena bića, stvari, pojave i ideje koje se nahode u svetu koji nas okružuje, ali i u dubinama našeg duha, ta fascinacija jeste krvotok koji daruje život i besmrtnost harmoniji ovaploćenoj u delu završenom i savršenom. Delo, potom, fascinira onoga kome je namenjeno u tom procesu duboko lične komunikacije, a to je onaj drugi, primalac, neko posredstvom koga umetnik sebe potvrđuje kao nadarenog i izabranog. U tom složenom kolopletu komunikacije, onaj ko je sebe duhovno oplemenio u neraskidivoj vezi sa umetnošću, onaj ko je stekao učenost bez častoljubivih namera – taj se obreo u probranom društvu povlašćenih primalaca i tumača lepote. Akademskim terminom označen, on ima status estete i kritičara. Ukoliko taj status „aktivira“ i artikuliše ga kao pedagoški poziv, on je nastavnik koji „predaje umetnost“ i koji teži ka svom idealu. 
Pogledajmo, načas, kakav je to „nastavnik umetnosti“ profesor Kamenko M. Marković.
 

Jedno viđenje nastavničkog poziva
 
Biti nastavnik po zanimanju, ili biti bilo šta drugo, to valjda znači: na tržištu rada obavljati određen društveno koristan posao, sa određenom kvalifikacijom i za određenu platu. Ali, biti nastavnik ne svodi se samo na zvanje i na plaćen posao. Biti nastavnik, pre svega, znači: imati jedan častan poziv i vršiti jednu plemenitu misiju. Ukoliko je škola kao institucija organski produžetak porodice, utoliko je njen duhovni temelj sazdan od ljubavi i poštovanja. Sticati razna znanja i intelektualne veštine mimo ovog temelja, znači živeti i raditi bez obraza, što, suštinski, znači: bez istinskog obrazovanja. Poznate su nam oveštale fraze poput one “osposobiti učenika za život” i “postati čovek”, ali, patetika samog života upućuje nas na to da stvari upravo tako stoje. Najviši cilj nastavnikov, uvereni smo, jeste: izgraditi čovekoljubivu ličnost, usaditi u nju, bez obzira na njene lične talente i afinitete, jedno sveopšte poštovanje prema kulturi i njenim vrednostima.
 
Nastavnik stoji čvrsto na strani kulture i čovečnosti. Nastavnik, taj predvodnik mladih kome je dobronamerna i osmišljena komunikacija glavni zadatak, neprestano balansira između dve, u izvesnoj meri suprotstavljene strane. Na jednoj strani su intelekt, učenost i razboritost, a na drugoj: osećajnost, empatija i fascinacija. A upravo fascinacija, ospoljena i uobličena kroz komunikaciju nastavnog procesa, jeste, po našem dubokom uverenju, jedan od najviših zadataka nastavnikovih.
 
Zapitaćemo se: čime je to nastavnik fascinran? Odgovor je jednostavan: svetom! Jer, šta je i od čega je sačinjeno to „gradivo“ koje se podučava i uči u školama, počevši od zabavišta pa sve do doktorskih studija? Školsko gradivo jeste kultura u celokupnom svom obimu i raznolikosti, skup svih civilizacijskih vrednosti, činjenica, pretpostavki i postignuća. Škola, u najširem smislu te reči, posredstvom nastavnika sublimira sav taj sadržaj, te ga metodično, čovečno i istinoljubivo, putem nastavnog procesa deli sa onima koji su mladi, sa onima na kojima svet ostaje. Svet viđen, pojmljen i doživljen celokupnim čovekovim bićem. 
 
Fascinirani smo, poput pitagorejaca, time kako Kraljica Matematika vlada svojim zlatnim žezlom, koliko u kraljevstvu fizike, toliko i u kraljevstvu muzike. Jednim žezlom vlada suvereno na dva oprečna načina. A tamo gde se njena vladavina završava počinje carstvo Slobode. To je već dvostruka fascinacija sadržana u biti umetnosti i kreativnosti, ona koja pokreće pitanje smisla čovekovog postojanja.
 
Svaki autentični nastavnik je, bez obzira na to koje gradivo predaje, u izvesnoj meri umetnik – u meri u kojoj nastupa kreativno, ali i podstiče i nagrađuje kreativnost kod svojih učenika. Iz Popinih zapisa o poeziji saznajemo tajnu stvaralačkog procesa: „Bez samozaborava nema usredsređivanja, bez usredsređivanja nema nadahnuća, bez nadahnuća nema otkrovenja, bez otkrovenja nema i ne može biti pesme.“ Dakle, ma kraju stvaralačkog čina: otkrovenje i završeno umetničko delo, kao i prvorođena fascinacija nad njim, fascinacija koja je upravo emanacija one prvobitne zadivljenosti svetom. Na času, u školi: fascinacija podeljena unutar zajednice koju nazivamo odeljenjem. To je ideal.
 
 
 
Umetnički o umetnosti
 
Akademik Georgi Stardelov, kao „povlašćeni tumač“, u svom tekstu pod naslovom Slika kao fascinacija ovako karakteriše Markovićeve refleksije o velikim slikarima: „(...) istorija evropskog slikarstva i život njegovih najvećih predstavnika ispričani su na više mesta jednom posebnom vrstom beletrističkog jezika zgusnutog u sugestivna pesnička i metafizička jezgra.“
 
Kako zamišljate i doživljavate „atmosferu zažarene tame sa (...) magnezijumskim praskom dve bleštave svetlosti“? Kako god da je zamišljate, a imate sva prava na lični doživljaj, vi osećate i znate da je ono što ste upravo čuli ili pročitali, jednostavno – poezija! A to su reči, sintagme i metafore kojima profesor Kamenko Marković sublimira vrhunsku Rembrantovu tehniku i već rečenu „neobjašnjivu dramu ljudske egzistencije“ na antologijskoj slici Noćna straža. 
 
Poezijom o slikarstvu, umetnošću o umetnosti. Tako, kako je jedino moguće. Kao što se ni ljubav ne da izraziti izvan nje same, izvan ličnog odnosa i doživljaja. Ukoliko bismo insistirali na jednom, u naučnom smislu, objektivnom viđenju i tumačenju, morali bismo da se zadovoljimo faktografskim i istoriografskim mrvicama koje rasvetljavaju pozadinu i okolinu dela, ali ne i njegovu suštinu. Ne zato što bi to bio nekakav kapric teoretičara umetnosti – ovde, konkretno, Markovićev – već zato što sama priroda estetske vrednosti nadilazi ono što je zdravorazumsko. Tako, kada nam se učini da će sâm autor u nastavku izlaganja da objasni i da prevede svoje metafore, desiće nam se to da ćemo ostati srećno iznevereni. Biće to susret sa novim metaforama koje odgonetaju i istovremeno zagonetaju: „Za Rembranta svetlost je bila drama koja je davala neku natprirodnu dimenziju njegovim nadahnutim mislima i osećanjima.“ I, kada dovodi u tesnu vezu život umetnikov sa njegovim delom, Marković nikad to ne čini pozitivistički i jednodimenzionalno, već traži dublju, simboličku i sinhronicitetsku povezanost. Mora se dublje prodreti u karakter i temperament stvaraočev. Tako promatrajući, Rembrant je, u stvari, „(...) halucinantni vizionar, zaneseni pesnik i sanjalica“. U delima ovog slikara koji ga ponajviše fascinira i dovodi do ganuća, Marković uočava neobičnu protivrečnost između utiska duboke i strasne umetničke ispovesti i tek neznatne njene povezanosti sa stvarnim događajima iz umetnikovog života. A, na pitanje zašto je upravo on najomiljeniji slikar Markovićev, ostaje nam da iznova osvestimo arhetipski odnos između svetlosti i tame, da se podsetimo definicije umetnosti sa početka ovoga teksta, i da je uporedimo sa sledećim Markovićevim rečima: „Rembrantovi portreti su potresni dokumenti o čovekovoj sudbini, oni su puni tuge i melanholije i istovremeno dokaz o tragičnosti jednog života.“ Jesu li Rembratnova težnja ka savršenstvu i njegova besmrtnost nadvladali ovu tragičnost?
 
 
 
Među deset najznačajnijih slikara već pomenute epohe, (u Markovićevom izboru) nalazi se i Ežen Delakroa. Ovaj slikar bio je svedok zastrašujućih ratnih prizora pred kojima nijedan čovek ne bi mogao da ostane ravnodušan. Sve ono što je čulno, strasno i kobno na njegovim slikama, Marković je izrazio sledećim rečima: „On naizmenično izliva na svoja nadahnuta  platna krv, svetlost i tmine. Sve je u njegovom delu očaj, pokolji, požari, sve je dokaz u prilog večnog i nepopravljivog čovekovog varvarstva.“ Pravilno upućeni, i sami otkrivamo kako se na tim platnima, bez obzira na to šta je na njima obojeno crvenim, sve nijanse crvene boje slivaju u jednu jedinstvenu boju krvi i tragike. Ističući, dalje, sliku Alžirke u svojim odajama kao antologijsku, Marković kaže: „Raskošna i čulna,  slika  ima u sebi opojnu snagu afričkih priča koje odvode u san, u ludilo.“ Kolorit je ovde prigušen, ali ne manje snažan. Opet, na neobičan i izražajan način, Marković nam otkriva da je to: „Paleta, koja liči na buket brižljivo odabranog poljskog cveća.“ Ežen Delakroa ostvario je „džinovski“ slikarski domet.
 
Iako nijednu od njegovih slika nije u vrstio u onih deset najznačajnijih, Kamenko Marković sa velikim pijetetom i saosećajnošću, a uvek analitički precizno i duboko, govori i svedoči o Polu Sezanu, tom „kralju savremene umetnosti“, kako ga je sâm opisao. Markovićevo svedočenje teče hronološki, sa zavidnom akribijom koja nikad ne opterećuje tekst, već ga, naprotiv, oplemenjena simbolikom, čini čvršće povezanim i sugestivnijim. U slučaju tužne sudbine Pola Sezana, svaka, pa i najneznatnija činjenica koja govori o preprekama na putu njegovog kreativnog usavršavanja, o neostvarenoj (do pred sam kraj života) težnji za društvenim priznanjem – svaka od tih činjenica osvetljena je Markovićevim dubokim i širokim uvidom, i dovedena je u vezu sa inovativnim poetičkim otkrićima slikarevim. Ta protivrečnost između prizemnog ovozemaljskog sveta i duhovnih visina stvaraočevih daje naročitu dramatičnost Markovićevim uvidima. Sa jedne strane duhovna inertnost, taština, uskogrudost, zavist i podsmeh, a sa druge požrtvovanost, skromnost, upornost i genijalnost. Jer, kada se izriče nekakav vrednosni sud, onda on ponekad više govori o onome ko ga izriče nego o onome o kome je izrečen. Ono što potresa Markovića kao čoveka, pre svega, a potom kao sabrata umetnika i estetu, to isto će da potresa i nas, njegove slušaoce i čitaoce, te reči koje je neko napisao i mogao da napiše o jednom Polu Sezanu: „Da je Sezan bio u povoju dok je ispovraćao ove mrljotine, mi se ne bismo smejali... ali čovek se kida od smeha posmatrajući glavu  crnomanjastog bradatog čoveka čije  lice, ozidano mistrijom, izgleda kao da su ga nagrdili ekcemi.“. Dakle, autentična, avangardna i fantastična promena vizure u odnosu na teksturu stvari, senku i svetlost, u odnosu na sveukupnu figuralnost, ta genijlna anticipacija kubizma – to je neznalici, mediokritetu i podsmevaču: potez mistrijom! Eto, da i to bude zabeleženo u slavu Pola Sezana! 
 
Posmatrajući čista srca ma koje od velikih slikarskih dela, i, uopšte, ma koje umetničko delo, teško da ćemo imati potrebu za podsmehom. Dugo posmatrajući delo, vraćajući mu se po ko zna koji put, javiće nam se potreba da sa nekim podelimo fascinaciju, a naročito potreba da saslušamo važnu reč nekog od „povlašćenih tumača“, kakav je profesor Marković. Osobenost Sezanovog dela i njegov epohalni značaj u istoriji slikarstva biće nam saopštena kao lucidna, zgusnuta metafora koja nam kazuje kako je do tada uvreženo dočaravanje štimunga izostalo na Sezanovim platnima i kako je vrtoglavo zamenjeno „ekspresijom geometrije“. Zatim, kako je Sezanov odnos prema prirodi poetički artikulisan kao „dematerijalizacija predmeta“.
 
Predstoje mnogi minuti i sati, izdvojeni iz običnog vremena svakodnevice, koje ćemo da posvetimo delima velikanâ i mudrim, iz fascinacije rođenim, rečima njihovih poštovaoca i znalaca. 
 
Ti minuti i sati biće posvećeni i delu Kamenka Markovića.
 

Damir Malešev,
jula 2022.

 
Komentari
0
Pošalji komentar
06m sYu
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: