(Kamenko M. Marković) TULUZ LOTREK - SLIKAR NOĆNOG ŽIVOTA PARIZA

Izvor: Niški portal | 02-Aug-2021 | 12:47
Životne drame mnogih  poznatih slikara bile su teške, a jednu od najtežih poneo je na svojim slabim plećima Anri de Tuluz- Lotrek, slikar Monmartra iz doba „belle epoque“, njegovog bizarnog ambijenta i njegovih stanovnika. Fizički nedorastao, on je psihički prerastao hirove prirode koje je ona  tako svirepo iživljavala na njemu. U  nejakom telu nosio je skrivenu  snagu da prima udarce i da na njih ne uzvraća, da stvara tamo gde niko osim njega ne bi stvorio. Sadržaje za svoja dela i likove pronalazio je u kalu i nije ih ulepšavao. Njegova kičica beležila je samo istinu.
 
Foto: U Mulen Ružu: Ples
 
Ekspresionistička škola imala je kao jednog od preteča  Anri de Tuluz-Lotreka (1864-1901). Iz čuvene plemićke porodice, ali telesno unakažen, Tuluz- Lotrek je provodio život usamljenog i nesrećnog čoveka. Njegov svet bio je svet noćnog  Pariza, svet malih lokala, igračica, javnih kuća, krčmi na periferiji, sirotinjskih kvartova.  Slikarstvo  je učio privatno, zatim kod Leona Bona, pa najzad, 1883. godine  ulazi  u atelje malog i skromnog slikara Kormona u kome upoznaje Emila Bernara, Anketena i Van Goga. Susret sa predstavnicima škole Pont-Aven i učenicima Gogenovim kao i sa Van Gogom odlučuje o pravcu i karakteru njegove umetnosti. Posle toga,  on počinje da slika posetioce balova i kabarea na Monmartru, razne pevačice, javne žene, ljude sumnjivih profesija i još sumnjivijeg porekla, i to u brzom, nervoznom, razigranom crtežu, s bojama jasnim, živim—ponekad isuviše živim—u jednom dekoru koji je ili enterijer ili sasvim neutralan, sa sočnim i jedrim tonom u pozadini. Njegovi modeli postaju znamenite ličnosti iz pariskog noćnog života, iz Mulen Ruža ili Mulen de la Galet; Žana Avril, Mej Belfor, Ivet Gilbert, Marsela Lander. Zatim daje čitavu seriju obojenih crteža ili litografija sa svojim omiljenim junacima, La Guli i  Valantenom  Bez Kostiju. To su jasne, žive, veoma pokretljive slike, istinite uprkos deformisanom crtežu i jakim bojama, i na njima se, više nego i  na jednom  delu Tuluz-Lotrekovih savremenika, oseća jedno posebno, intimno, sasvim subjektivno raspoloženje autora; ni saučešće, ni protest, ni ljubav  već  neka neobična  seta, duboko zarivena u jedno osetljivo i preosetljivo ljudsko biće. On je slikao noćni život Pariza, ali nije bio moralista; on je uzimao za modele ljude sa ulica, ali nije bio društveni sudija; slikao je naga ljudska tela bez anatomske radoznalosti ili erotike; doživljavao je prirodu bez zanosa a dogadjaje oko sebe bez moralnog ili socijalnog angažovanja. Njegova umetnost je služila isključivo  svojim unutarnjim, čisto emocionalnim ciljevima: to je početak one  umetnosti koja će se izdvojiti od tekućeg života u oblast subjektivnih istraživanja.
  
Foto: Kod prijateljice
 
Mada prefinjen tehničar, Lotrek nije uneo u slikarstvo mnogo  tehničkih novina. U grafici, gde se uzdigao  do samih  vrhova, njegov uticaj bio je značajan. Eksperimentisao je sa grafikom, razvio tehniku litografije i komercijalnoj umetnosti nametnuo stil koji nikada docnije nije prevazidjen.
  
Od „Portreta  umetnikove majke koja čita“, naslikanog 1887, do „Modiskinje“ iz 1900. godine, nalazi se veliki broj izuzetno značajnih dela, medju kojima se ističu: “U cirkusu Fernando: Jahačica“, „U Mulen Ružu: Ples“, „Kod prijateljice“, „U Mulen Ružu: Početak kadrila“, „Kutak u Mulen  de la Galetu“, „La Guli ulazi u Mulen Ruž“, „Salon u Ulici  de la Mulen“.
 
Foto: Pogled u Ulici de Mulen
 
 
Iznuren alkoholom i noćnim životom, Anri de Tuluz- Lotrek je umro u svojoj trideset i sedmoj godini, još veoma mlad fizički ali mentalno veoma star, sa delom iza sebe koje ne pripada nijednoj školi, nijednom odredjenom pravcu, ali koje se može vezati za sva ona grozničava istraživanja modernih slikara koja počinju s ekspresionizmom a završavaju sa čistom formom ili čistom linijom.
  
Poslednje reči su mu bile: „Stara budalo“!, koje je uputio  svome ocu Alfonsu, zanesenjaku, koji je sokole  voleo  više od sina. Posle  Anrijeve  smrti, grofica Adela de Tuluz- Lotrek, uz pomoć Morisa Žoajena, Anrijevog najboljeg prijatelja, promovisala je umetnost svoga sina. U Albiju je otvorila muzej posvećen njegovim delima. Na posmrtnoj ploči na Anrijevom grobu, starofrancuskim je napisano:“Tako je hteo Bog“.  Pred tom pločom  oči su mi bile pune suza.    
 
Foto: Moris Vlamenk. Letnji buket
  
   
Prva retrospektivna izložba njegovih dela otvorena je godinu dana posle njegove smrti i Pariz ga je tek onda upoznao. Do tada je bio poznat samo kao „čovečuljak, rugoba, kepec, boem, razvratnik“. Od  tada je velikan francuskog i svetskog slikarstva.
  
Genijalni Anri de Tuluz-Lotrek je bio jedan od najzanimljivijih i najneobičnijih ličnosti u istoriji umetnosti.
 
Foto: Kamenko M. Marković. Letnji buket ( Kopija po Vlamenku)
 
Komentari
0
Pošalji komentar
Msi dcT
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: